Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.037
Ako pričamo o patološkom laganju, onda se ono zove mitomanija. Odnosi se na potrebu izmišljanja (često neverovatnih) priča u čijem je centru zbivanja sam autor priče, i predstavlja potrebu autora/lažova da se uklopi u sredinu, da bude primećen ... a drugačije, osim laganjem, nije u stanju.
Svojevremeno sam radila sa jednom ženom kojoj su se redovno, na relaciji kuća-posao, "dešavale" saobraćajke, pljačke, požari ... i to je toliko ubedljivo pričala da su joj u početku svi verovali. Mogla je da do detalja prepriča izmišljenu situaciju, uz gestikulaciju, pa je, čak, tu "situaciju" dočaravala i dijalozima očevidaca (menjajući glas, akcenat), na nivou vrhunske glume. Bilo je nečeg morbidnog u tim njenim pričama: uvek dramatična pretnja po nečiji život, i uvek ona u žiži te pretnje - ali kao spasilac (neko je dobio infarkt na ulici, a ona mu je pružila prvu pomoć; nekog je udario auto, a ona ga je prevezla do bolnice; neko je napadnut, a ona je sredila napadača tašnom, šamarom, kišobranom, šutiranjem ... nunčakama
).
Istovremeno, govorila je kako poznaje "važne" ljude iz policije, ministarstva, raznih političkih struktura ... a "družila" se sa javnim ličnostima.
Provaljena je kad je preterala, i kad je nekom palo na pamet da proveri da li se zaista desio požar tog dana, u toj ulici, sa takvim ishodom, na način kako ga je ona prezentovala.
Postoje i ljudi koji nisu patološki lažovi, ali imaju potrebu da lažu ... ne na isti način, i ne o istim stvarima. Njihove laži ne zvuče toliko neverovatno, i obično se fokusiraju na pletenje mreže oko određene osobe. Laž je tada u funkciji intrige, sa ciljem da se ta osoba kompromituje. Sve je različito: u centru zbivanja nije autor laži (on se podvlači pod masku svedoka ili "nevine" žrtve), ne kreira se laž toliko o događaju koliko o nečijem karakteru, više se implicira nego što se tvrdi ... ali je suština ista: potreba onog koji laže da bude u centru pažnje.
Svojevremeno sam radila sa jednom ženom kojoj su se redovno, na relaciji kuća-posao, "dešavale" saobraćajke, pljačke, požari ... i to je toliko ubedljivo pričala da su joj u početku svi verovali. Mogla je da do detalja prepriča izmišljenu situaciju, uz gestikulaciju, pa je, čak, tu "situaciju" dočaravala i dijalozima očevidaca (menjajući glas, akcenat), na nivou vrhunske glume. Bilo je nečeg morbidnog u tim njenim pričama: uvek dramatična pretnja po nečiji život, i uvek ona u žiži te pretnje - ali kao spasilac (neko je dobio infarkt na ulici, a ona mu je pružila prvu pomoć; nekog je udario auto, a ona ga je prevezla do bolnice; neko je napadnut, a ona je sredila napadača tašnom, šamarom, kišobranom, šutiranjem ... nunčakama
). Istovremeno, govorila je kako poznaje "važne" ljude iz policije, ministarstva, raznih političkih struktura ... a "družila" se sa javnim ličnostima.
Provaljena je kad je preterala, i kad je nekom palo na pamet da proveri da li se zaista desio požar tog dana, u toj ulici, sa takvim ishodom, na način kako ga je ona prezentovala.
Postoje i ljudi koji nisu patološki lažovi, ali imaju potrebu da lažu ... ne na isti način, i ne o istim stvarima. Njihove laži ne zvuče toliko neverovatno, i obično se fokusiraju na pletenje mreže oko određene osobe. Laž je tada u funkciji intrige, sa ciljem da se ta osoba kompromituje. Sve je različito: u centru zbivanja nije autor laži (on se podvlači pod masku svedoka ili "nevine" žrtve), ne kreira se laž toliko o događaju koliko o nečijem karakteru, više se implicira nego što se tvrdi ... ali je suština ista: potreba onog koji laže da bude u centru pažnje.
. Ako vi nemate običaj da lažete, čak će vam biti i neprijatno da gledate lažova u oči
.
........
Tako je pricao o nekom liku koji ima frizider istetoviran na ledjima i na kraju je rekao-Ne mozes nikako imati istetoviranu ves-masinu 
