- Poruka
- 393.790
Veliki rat je još bilo daleko od kraja, a jedna grupica od jedva 15 hiljada vojnika bila je na izmaku snaga. Novembra te godine našla se kod Vlasotinca nadomak Leskovca, dok se ka njoj spremala horda od blizu 200 hiljada naoružanih Bugara.
Ova se grupa, odvojila i pošla niže ka Leskovcu i Vranju. Probijajući se ka zapadu, Bugari su naumili da se pod komandom nemačkog feldmaršala Makenzena ispreče srpskoj armiji i osujete povlačenje ka Prokletijama. A onih jedva 15 hiljada klonulih vojnika Timočke divizije pošlo je sa kolonom naroda ka Kosovu i Metohiji.
U to vreme 54-godišnjak, Milić se na čelu ove manevarske grupe našao sa dobrim razlogom. Doduše, nije se za njega moglo reći da je bio najbolji od najboljih. Rodom iz Gornjeg Milanovca, kao svršeni gimnazijalac se opredelio za Vojnu akademiju. Bio je tek deseti od 20 najboljih pitomaca, ali mu je Vojna akademija donela i potporučnički čin.
Kalio se i za vreme srpsko-bugarskog rata, kada je u Beogradu morao prekinuti školovanje. Tom prilikom se našao kao komandant čete, a nekoliko godina kasnije, pošavši put Rusije, godinu i po dana kao državni pitomac boravi u tamošnjoj vojsci. Uznapredovao je potom od kapetana prve klase do potpukovnika, da bi 1901. godine postao ađutant kralja Aleksandra Obrenovića.
Trvenja u Kraljevini između dve dinastije krojila su tih godina i karijeru potpukovnika Milića. Kada je kruna nakon Majskog prevrata pripala kralju Petru I Karađorđeviću, drugačije se počelo gledati i na ljude bliske pređašnjoj vlasti. Ljubomir Milić je 1906. godine unapređen u pukovnika, ali je ubrzo potom i penzionisan.
Ponovo ga vraćaju u službu tek 1912. godine. Kada se zaratilo početkom Balkanskih i Prvog svetskog rata, pukovniku se poverava i ozbiljnija dužnost – postavljen je za komandanta Moravske divizije, koju su činili upravo drugopozivci. U sam osvit Velikog rata, Ljubomir Milić se kao zapovednik najpre pokazao u Cerskoj bici. Pored toga je komandovao još i pešadijskom Podoficirskom školom i nekolicinom pukova, uz to zauzevši mesto načelnika štaba divizijske oblasti.
Ipak, jedna od Milićevih jačih strana beše i razumevanje ljudske ćudi. Kada se desetkovana Timočka divizija našla pred naletom Bugara, iskusni vojvoda Stepanović procenio je da bi upravo Milić mogao sprovesti jednu komplikovanu taktiku.
Naime, kod Puste reke nadomak Leskovca, premorena kolona vojske i naroda morala je poći niže ka Prištini. Ne bi li nastavila „iza leđa“ Timočke divizije, neprijatelja je trebalo zadržati po svaku cenu. Međutim, Timočana je već bilo neuporedivo manje od Bugara, a ovi su pritom bili naoružani do zuba. Takva misija bi se bezmalo svakom komantantu činila rizičnom – ako ne i nemogućom.
Stajati i čekati, eventualno se poslednjim snagama braniti u slučaju da Bugari krenu u napad – u gotovo bezizlaznoj situaciji, jedino bi se ovakav scenario činio razumnim. Pridruživši se Timočanima, Šumadijska i Moravska četa se uzdala u to da će im odnekud u pomoć priteći pojačanje
Međutim, ko zna koliko bi čekali da prekaljeni pukovnik Milić nije potegao plan B. Umesto skrušenih nadanja da će ih nevolja zaobići, dobili su komandu za napad.
Naime, Ljubomiru Miliću, kome je vojvoda Stepa u međuvremenu uputio i artiljerce Druge armije, nije bila prihvatljiva opcija da se tek poslednjim snagama izdrži neprijateljska ofanziva. Ali, u okolnostima kakve su bile, takav se potez mogao činiti kao debakl u najavi. Iznurena srpska vojska „skrpljena“ od tri divizije, pa još u jurišu na daleko brojnijeg napadača i njegovih 400 topova, jedva da je imala šanse. I upravo je na to računao i pukovnik Milić.
Da bi ovakav manevar uspeo, srpski vojnici su praktično morali verovati u nemoguće. No, komandant Milić je i za „nemoguće“ imao plan.
Razdeljeni u tri grupe, Timočani, Šumadinci i Moravci su se dali u juriš. 11. novembra 1915. godine, na bugarsku vojsku su sa tri strane udarili preko Puste reke. Ovo već nimalo nije ličilo na potez iznemogle armije, ali je pukovnikov plan uspeo – potpuno zatečenim, Bugarima je preostalo tek da počnu da se razilaze u „rikverc“.
Nije više vredelo ni 400 topova, pa ni dodatno pojačanje: začas ga je „rešio“ Treći pešadijski puk, te su se pridošli Bugari, ne stigavši ni da propisno odgovore na napad, odmah povukli odakle su došli. Naposletku je cela bugarska vojska „odbačena“ do Leskovca, čime su srpske divizije doslovno očistile put pred sobom.
Leskovački manevar, kako je kasnije nazvan nesvakidašnji potez pukovnika Milića, oslobodio je put od Kuršumlije preko Prokuplja ka Prištini. Da se pukovnikov plan kojim slučajem izjalovio, sva je prilika da bi veći deo srpskih trupa ostao zarobljen.
Ovako je, pak, vojska mogla da nastaviti povlačenje ka Kosovu. Ostatak snaga bio je spašen, bar dok ih nije dočekalo mukotrpno povlačenje preko Albanije.
Za oko 195.000 Bugara koji su te jeseni pošli u napad, ofanziva se okončala prilično neslavno. Na putu im se isprečilo – a onda i svim raspoloživim silama uzvratilo – jedva 45 hiljada srpskih vojnika.
Dok je bugarske trupe dočekalo neprijatno iznenađenje, dotle je pukovnika Milića čekalo unapređenje. Nemoguća misija, koja je ostatak srpske armije izbavila iz klinča, zasluženo mu je donela čin generala. Dok se albanska golgota sa punim pravom ne izostavlja ni iz jednog pomena Velikog rata, dotle je Leskovački manevar, kao njena svojevrsna uvertira, nehotice ostao u zapećku istorije.
General Ljubomir Milić, pak, svrstao se među poslednje generale srpske i jugoslovenske vojske. Sa ovdašnjim trupama je te zime prebegao na Krf, a do penzionisanja 1923. godine bio je na dužnosti zastupnika komandanta divizijske oblasti, delegata vlade, a zatim komandanta treće i potom prve divizijske oblasti. Kruna njegove zapovedničke karijere beše i unapređenje u čin divizijskog generala, a preminuo je u Beogradu 1949. godine.
(vikipedija,gvozdeni puk, 011)
Ova se grupa, odvojila i pošla niže ka Leskovcu i Vranju. Probijajući se ka zapadu, Bugari su naumili da se pod komandom nemačkog feldmaršala Makenzena ispreče srpskoj armiji i osujete povlačenje ka Prokletijama. A onih jedva 15 hiljada klonulih vojnika Timočke divizije pošlo je sa kolonom naroda ka Kosovu i Metohiji.
U to vreme 54-godišnjak, Milić se na čelu ove manevarske grupe našao sa dobrim razlogom. Doduše, nije se za njega moglo reći da je bio najbolji od najboljih. Rodom iz Gornjeg Milanovca, kao svršeni gimnazijalac se opredelio za Vojnu akademiju. Bio je tek deseti od 20 najboljih pitomaca, ali mu je Vojna akademija donela i potporučnički čin.
Kalio se i za vreme srpsko-bugarskog rata, kada je u Beogradu morao prekinuti školovanje. Tom prilikom se našao kao komandant čete, a nekoliko godina kasnije, pošavši put Rusije, godinu i po dana kao državni pitomac boravi u tamošnjoj vojsci. Uznapredovao je potom od kapetana prve klase do potpukovnika, da bi 1901. godine postao ađutant kralja Aleksandra Obrenovića.
Trvenja u Kraljevini između dve dinastije krojila su tih godina i karijeru potpukovnika Milića. Kada je kruna nakon Majskog prevrata pripala kralju Petru I Karađorđeviću, drugačije se počelo gledati i na ljude bliske pređašnjoj vlasti. Ljubomir Milić je 1906. godine unapređen u pukovnika, ali je ubrzo potom i penzionisan.
Ponovo ga vraćaju u službu tek 1912. godine. Kada se zaratilo početkom Balkanskih i Prvog svetskog rata, pukovniku se poverava i ozbiljnija dužnost – postavljen je za komandanta Moravske divizije, koju su činili upravo drugopozivci. U sam osvit Velikog rata, Ljubomir Milić se kao zapovednik najpre pokazao u Cerskoj bici. Pored toga je komandovao još i pešadijskom Podoficirskom školom i nekolicinom pukova, uz to zauzevši mesto načelnika štaba divizijske oblasti.
Ipak, jedna od Milićevih jačih strana beše i razumevanje ljudske ćudi. Kada se desetkovana Timočka divizija našla pred naletom Bugara, iskusni vojvoda Stepanović procenio je da bi upravo Milić mogao sprovesti jednu komplikovanu taktiku.
Naime, kod Puste reke nadomak Leskovca, premorena kolona vojske i naroda morala je poći niže ka Prištini. Ne bi li nastavila „iza leđa“ Timočke divizije, neprijatelja je trebalo zadržati po svaku cenu. Međutim, Timočana je već bilo neuporedivo manje od Bugara, a ovi su pritom bili naoružani do zuba. Takva misija bi se bezmalo svakom komantantu činila rizičnom – ako ne i nemogućom.
Stajati i čekati, eventualno se poslednjim snagama braniti u slučaju da Bugari krenu u napad – u gotovo bezizlaznoj situaciji, jedino bi se ovakav scenario činio razumnim. Pridruživši se Timočanima, Šumadijska i Moravska četa se uzdala u to da će im odnekud u pomoć priteći pojačanje
Međutim, ko zna koliko bi čekali da prekaljeni pukovnik Milić nije potegao plan B. Umesto skrušenih nadanja da će ih nevolja zaobići, dobili su komandu za napad.
Naime, Ljubomiru Miliću, kome je vojvoda Stepa u međuvremenu uputio i artiljerce Druge armije, nije bila prihvatljiva opcija da se tek poslednjim snagama izdrži neprijateljska ofanziva. Ali, u okolnostima kakve su bile, takav se potez mogao činiti kao debakl u najavi. Iznurena srpska vojska „skrpljena“ od tri divizije, pa još u jurišu na daleko brojnijeg napadača i njegovih 400 topova, jedva da je imala šanse. I upravo je na to računao i pukovnik Milić.
Da bi ovakav manevar uspeo, srpski vojnici su praktično morali verovati u nemoguće. No, komandant Milić je i za „nemoguće“ imao plan.
Razdeljeni u tri grupe, Timočani, Šumadinci i Moravci su se dali u juriš. 11. novembra 1915. godine, na bugarsku vojsku su sa tri strane udarili preko Puste reke. Ovo već nimalo nije ličilo na potez iznemogle armije, ali je pukovnikov plan uspeo – potpuno zatečenim, Bugarima je preostalo tek da počnu da se razilaze u „rikverc“.
Nije više vredelo ni 400 topova, pa ni dodatno pojačanje: začas ga je „rešio“ Treći pešadijski puk, te su se pridošli Bugari, ne stigavši ni da propisno odgovore na napad, odmah povukli odakle su došli. Naposletku je cela bugarska vojska „odbačena“ do Leskovca, čime su srpske divizije doslovno očistile put pred sobom.
Leskovački manevar, kako je kasnije nazvan nesvakidašnji potez pukovnika Milića, oslobodio je put od Kuršumlije preko Prokuplja ka Prištini. Da se pukovnikov plan kojim slučajem izjalovio, sva je prilika da bi veći deo srpskih trupa ostao zarobljen.
Ovako je, pak, vojska mogla da nastaviti povlačenje ka Kosovu. Ostatak snaga bio je spašen, bar dok ih nije dočekalo mukotrpno povlačenje preko Albanije.
Za oko 195.000 Bugara koji su te jeseni pošli u napad, ofanziva se okončala prilično neslavno. Na putu im se isprečilo – a onda i svim raspoloživim silama uzvratilo – jedva 45 hiljada srpskih vojnika.
Dok je bugarske trupe dočekalo neprijatno iznenađenje, dotle je pukovnika Milića čekalo unapređenje. Nemoguća misija, koja je ostatak srpske armije izbavila iz klinča, zasluženo mu je donela čin generala. Dok se albanska golgota sa punim pravom ne izostavlja ni iz jednog pomena Velikog rata, dotle je Leskovački manevar, kao njena svojevrsna uvertira, nehotice ostao u zapećku istorije.
General Ljubomir Milić, pak, svrstao se među poslednje generale srpske i jugoslovenske vojske. Sa ovdašnjim trupama je te zime prebegao na Krf, a do penzionisanja 1923. godine bio je na dužnosti zastupnika komandanta divizijske oblasti, delegata vlade, a zatim komandanta treće i potom prve divizijske oblasti. Kruna njegove zapovedničke karijere beše i unapređenje u čin divizijskog generala, a preminuo je u Beogradu 1949. godine.
(vikipedija,gvozdeni puk, 011)
