Ljubodrag Duci Simonović

Metronomy

Buduća legenda
Poruka
45.454
Љубодраг Симоновић (Врњачка Бања, 1. јануар 1949), познат и под надимком Дуци, српски је филозоф, теоретичар спорта, књижевник и књижевни критичар као и бивши југословенски кошаркаш. Изразито је критичан према капитализму и савременом олимпизму.[2]

Током играчке каријере највише је времена провео у Црвеној звезди. Са њом освојио је два национална првенства, три купа и један Куп победника купова. Више пута је био део европске селекције која је окупљала најбоље европске кошаркаше. Касније је играо и у немачкој Бундеслиги за Бамберг. У дресу репрезентацију СФР Југославије одиграо је 109 мечева и освојио је Светско првенство 1970. године. Био је учесник Летњих олимпијских игара у Минхену 1972. На Олимпијади, селекција Југославије је била поражена од Порторика резултатом 74 : 79. Откривено је да су се двојица порториканских кошаркаша допинговала пре утакмице. Међутим, упркос томе, Међународни олимпијски комитет одлучио је да се коначан резултат призна. У знак протеста због заташкавања афере с допингом, Симоновић је, за разлику од остатка југословенске репрезентације, напустио Игре, након чега је био избачен из националног тима.[1][2]

Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је и објавио више књига.[3]

Играчка каријера​

Клупска каријера​

Кошаркашку каријеру почео је у краљевачкој Слоги, а првотимац је постао већ са тринаест година. Са седамнаест година старости постао је репрезентативац Југославије. У Црвеној звезди играо је од 1967. до 1976. и у том периоду је са Звездом освојио две титуле и три национална Купа. У сезони 1973/1974 у Купу купова био је најбољи стрелац тима са 21,2 поена по утакмици. Био је члан легендарне генерације Црвене звезде заједно са Драганом Капичићем и Зораном Славнићем.

И када се са Моком Славнићем није слагао по неким животним ставовима у кошарци, на терену су били одличан тандем. У време када су заједно играли (1967–1976) Звезда је била: државни првак СФРЈ два пута, вицешампион СФРЈ два пута, победник купа СФРЈ три пута, победник Купа купова једном а финалиста Купа купова два пута.[тражи се извор]

Од 1976. играо је у Немачкој и био је водећи стрелац тима. Пред крај каријере играо је у Старој Пазови. Од кошарке се опростио због болести (сталног крварења у плућима).[1]

Репрезентација​

Године 1970. са репрезентацијом Југославије је освојио титулу светског првака, а проглашен је и за најбољег играча света. За репрезентацију Југославије одиграо је 107 утакмица и постигао је 1018 поена и са њом освојио шест златних и две сребрне медаље. За репрезентацију Европе наступао је седам пута.

На Олимпијским играма 1972. избачен је из репрезентације. Након што је репрезентација Порторика победила репрезентацију Југославију, на допинг контроли је утврђено да су два играча Порторика користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору и због тога је искључен из репрезентације.

 

Остало​

После завршене XI београдске гимназије, постао је магистар правних наука и доктор филозофије, а написао је и више књига.

Симоновић је сарадник и почасни члан Урбаног књижевног круга (Канада).[4][5]

Такође је сарадник и почасни члан политичког удружења грађана Комунисти Републике Србије.[6] У неколико наврата научно је анализирао комунизам, дела Карла Маркса и других познатих комуниста. У својим политичким ставовима залаже се за национални комунизам као политички покрет који комбинује елементе национализма и комунизам.

Ожењен је Снежаном Милутиновић. Такође има и два сина и ћерку из претходних бракова са Светланом Ђурић и Милицом Арежином.[1]
 
  • „Побуна робота” (Београд, 1981)
  • „Професионализам и(ли) социјализам” (Београд, 1985)
  • „Олимпијска подвала” (Никшић, 1988)
  • „Спорт-капитализам-деструкција” (Београд, 1995)
  • „Филозофски аспекти модерног олимпизма” (Београд, 2001)
  • „Нови свет је могућ” (Београд, 2005)
  • „Приче из рупе” (Београд, 2008)
  • „Устај радниче” (Београд, 2010)
  • „Последња револуција” (Београд, 2013)
  • „Хајдегерова филозофија у светлу животворног хуманизма” (Београд, 2019)
  • „Свемирска одисеја човечанства” (Београд, 2024)
 
Teško ga je slušati, zvuči neurotično i besno.
Ali dosta toga što kaže je tačno.
Ne, nego kada debil koji kaže da je bio dete počne da filozofira filozofu onda sledi odgovor koji zaslužuje....
Duci je filozof humanista i ko danas može da kaže da nije u prevu sve što priča? Da nisu oni koji ćute dok se ubijaju deca ili oni koji su pametni samo kada nemaju šta da kažu, pa organizuju nadmudrivanje za debile koji umisle da žive u staroj grčkoj gde se nadmudruju retoričari....
Realna filozofija nema ničega populističkog, time se bave političari koji su dvolični, pa se ne računaju u filozofe...Ne može jedan promovisani polunovinar, da pozove filozofa i da mu objašnjava oblast njegovog rada...tu nema finoće, naročito jer je željko bezobrazni polunovinar, pa ga ni Andjus ne tretira za ozbiljnog voditelja....
 
Duci je apsolutno u pravu kada kaže da je olimpizam u osnovi jedan fašistički pokret i da su OI zapravo sredstvo propagande i promocije aktuelnog vladajućeg poretka (koji je inače po vrlo nehuman i destruktivan), mislim kud ćeš veći dokaz od toga da uvek na svim OI najviše medalja imaju SAD, Rusija i Kina (doduše sad su Rusiju izbacili iz priče i ostadoše SAD i Kina glavni po broju medalja) , šta kao baš se potrefilo da su 2 ili 3 najveće globalne sile baš i najtalentovanije sportske nacije , ma važi kako da ne, ono jasno je da to nema veze sa sportom već se radi o običnoj političkoj trci i političkom prestižu i korišćenju sporta u političko-propagande svrhe (i za promovisanje vladajućeg poretka) i najobičnijoj propagndi.
 
Duci je iskoristio retke pozive na televizijske pričaonice da sažeto opiše svoje delovanje, sada živi od male penzije koju je svakako zaradio kao najbolji igrač Jugoslavije, Evrope i sveta, a košarku je napustio na vrhuncu, jer se nije slagao sa postupcima sportskih radnika u tadašnjoj Jugoslaviji prema sportistima, koji tada nisu mogli da zarade ni da žive, dok su svi ostali zaradjivali na njima i usput ubili gomilu mladih sportista...dao sam i spisak njegovih radova....
Cilj nije promocija njegovih ideja, već pokušaj da iniciram ljude da razmišljaju na drugi način, jer je jasno da se mnogo toga gura pod tepih, pa se onda čudimo zašto živimo u svetu bez morala, dvoličnom i nasilnom...
Humanisti su u periodu hladnog rata i ravnoteže sila uspeli da proguraju svetska dokumenta kroz UN i jasno je da su ta dokumenta humanistička, a da je raspadom ravnoteže sila zapad nasilno poništio dokumenta UN i postavio svoja robovlasnička pravila silom....
 
Teško ga je slušati, zvuči neurotično i besno.
Ali dosta toga što kaže je tačno.
С једне стране је до темперамента, врхунски спортиста је био, а такви нису млакоње. С друге стране, много се горчине скупило у њему за све ове силне године. Избачен је из репрезентације, никад није могао добити посао иако је САМ завршио и факс, и постдипломске и докторат (није му завршавао клуб, као многима). Напатио се прилично преживљавајући и овако и онако...
Једини је који и даље упорно помиње Трајка Рајковића, свог друга који је заиста буквално погинуо за златну медаљу 1972. (имао је срчану ману коју су спортски љекари и Жеравица прикривали) и умро је 3 дана након освојеног свјетског првенства. То никад није била тема за новинаре, сви о томе ћуте ево већ више од пола вијека... па је и сасвим разумљив његово огорчење према новинарима.
 
Recimo da ovi jadni srpski filozofi bez ideje, odmah ukradu njegove nastupe jednom upotrebljivom retorikom...Čuveni srpski intelektualci sa filozofskog fakulteta koji su učestvovali u dozivanju NATOa i zapadne civilizacije setili se tek posle bombardovanja, i to jedva jedna desetina, da postoji srpska filozofija...
 

Back
Top