Афричка љубичица једна је од најомиљенијих собних биљака која цвета и до десет месеци годишње, ако се правилно негује
Афричка љубичица је миљеница љубитеља цвећа широм света. Ушуњала се у многе домове и скромно сместила на прозорску даску на којој неуморно цвета. Име је добила по љубичастим цветовима који подсећају на европску љубичицу, иако са њом нема ништа заједничко. Пореклом је из источне Африке, са танзанијске планине Усамбар, одакле је у „освајање” планете кренула давне 1890. године захваљујући барону Валтеру фон Сант Паулу, који је застао пред „љубичанственим“ латицама сигуран да ће му оне помоћи да искаже своју наклоност и љубав према будућој супрузи.
Цветак је заиста дирнуо срце баронове изабранице, а заузврат добио званично име по свом проналазачу Santpaulija ionanthus (ionanthus – љубичасти цвет). Биће да је то разлог и за веровање да је ова биљка симбол љубави и верности.
За афричку љубичицу се може рећи да је зимзелена, јер своју зелену одежду не скида ни у време зимског мировања. Готово да нема стабљику, а срцолики или овални меснати листови распоређени су у облику розете на дугачким дршкама.
Данашње сорте и њихови варијетети су, а сматра се да их има преко 4.000, бели, љубичасти, плави, црвени, розе. Има их са једноставним и испуњеним цветовима, чак и вишебојних, са белом бојом на рубовима латица. Колико су омиљене говори и податак да у Америци постоји Друштво љубитеља афричке љубичице.
Цвета током целе године, најинтензивније у касну јесен, мање зими, више у пролеће, а најмање у лето.
Афричка љубичица је шумска биљка навикла на сеновита места, али са доста светлости. Поред тога што не воли директну сунчеву светлост, не прија јој ни хладна, тврда вода због које добија ружне светле бразде по листовима. Зато је потребно заливати је одстајалом млаком водом. Али, лишће јој се не сме квасити, да се на њему не би појавиле мрље, већ се вода сипа у тацну испод саксије. Треба пустити да биљка упије воде колико јој треба, а остатак просути да корен не би трулио.
...
