- Poruka
- 384.860
Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritiča
„Ne znate Vi, Mihize, šta je za Srbe tog vremena značio Skerlić. Nikada ni pre, ni posle njega, nijedan kritičar, ma šta kritičar, nijedan živi pisac nije imao toliki ugled i takav glas u našem narodu.“
-Veljko Petrović u obraćanju Borislavu Mihajloviću Mihizu
Čovek čija je književna reč svojevremeno bila neprikosnovena, čije su ocene razapele na stub srama neka od najvećih imena naše književnosti, čija je misao oblikovala srpsku književnu scenu njegova perioda je pored svega toga bio i zaljubljen čovek.
Kada je sa dvadeset i dve godine Jovan Skerlić završio fakultet u Beogradu, rešio je da nastavi svoje školovanje u Švajcarskoj, da prikupi nova znanja i prouči strane biblioteke. Upisao se na Katedru nove francuske književnosti koju je držao čuveni Žorž Renar. Renar je na svojim časovima zapazio izuzetno znanje i visprenost jednog studenta iz Srbije, te Skerlić ubrzo postaje čest gost na ručku kod Renarovih.
Jednog nedeljnog popodneva u salon Renarovih ušla je devetnaestogodišnja Klara Šmidlin. Nežna belina njenog lica uokvirena svetloplavom kosom očarala je Skerlića, te on isto veče piše prijatelju iz Beograda, pesniku Stevanu Lukoviću, kako je upoznao jednu Švajcarkinju koja je na njega ostavila snažan utisak.
Tokom cele školske godine Klara i Skerlić su imali jedva tri susreta. Prvi na tramvajskoj stanici prilikom kog su razmenili tek pokoju rečenicu dok nije naišao tramvaj. Drugi koji jedva i da se desio, s obzirom na to da je Klara pokušavala da pobegne dok ju je Skerlić jurio oko katedrale preko puta Univerziteta dok je nije sustigao. I treći, koji se odigrao zahvaljujući ljubomori i trajao čitavih sat vremena. Naime, Klara je zapazila jednu Poljakinju kako obleće oko Skerlića, pa je postala svesna da njena gordost ničemu ne vodi, te je dozvolila Skerliću da sa njom provede čitav sat u parku Univerziteta.
„Ne znate Vi, Mihize, šta je za Srbe tog vremena značio Skerlić. Nikada ni pre, ni posle njega, nijedan kritičar, ma šta kritičar, nijedan živi pisac nije imao toliki ugled i takav glas u našem narodu.“
-Veljko Petrović u obraćanju Borislavu Mihajloviću Mihizu
Čovek čija je književna reč svojevremeno bila neprikosnovena, čije su ocene razapele na stub srama neka od najvećih imena naše književnosti, čija je misao oblikovala srpsku književnu scenu njegova perioda je pored svega toga bio i zaljubljen čovek.
Kada je sa dvadeset i dve godine Jovan Skerlić završio fakultet u Beogradu, rešio je da nastavi svoje školovanje u Švajcarskoj, da prikupi nova znanja i prouči strane biblioteke. Upisao se na Katedru nove francuske književnosti koju je držao čuveni Žorž Renar. Renar je na svojim časovima zapazio izuzetno znanje i visprenost jednog studenta iz Srbije, te Skerlić ubrzo postaje čest gost na ručku kod Renarovih.
Jednog nedeljnog popodneva u salon Renarovih ušla je devetnaestogodišnja Klara Šmidlin. Nežna belina njenog lica uokvirena svetloplavom kosom očarala je Skerlića, te on isto veče piše prijatelju iz Beograda, pesniku Stevanu Lukoviću, kako je upoznao jednu Švajcarkinju koja je na njega ostavila snažan utisak.
Tokom cele školske godine Klara i Skerlić su imali jedva tri susreta. Prvi na tramvajskoj stanici prilikom kog su razmenili tek pokoju rečenicu dok nije naišao tramvaj. Drugi koji jedva i da se desio, s obzirom na to da je Klara pokušavala da pobegne dok ju je Skerlić jurio oko katedrale preko puta Univerziteta dok je nije sustigao. I treći, koji se odigrao zahvaljujući ljubomori i trajao čitavih sat vremena. Naime, Klara je zapazila jednu Poljakinju kako obleće oko Skerlića, pa je postala svesna da njena gordost ničemu ne vodi, te je dozvolila Skerliću da sa njom provede čitav sat u parku Univerziteta.
