Љубав је у некој корелацији са крајем- ако нису срећни то нису.
Шпанске серије све објашњавају.
Кулминације уживања, и свађа, и неспоразума су нормални,
ал то су искушења која су неопходна због саме величине љубави.
Ниједна велика ствар није без тешкоћа.
Они који одустају због таквих искушења а ако знају да је то засигурно љубав са обе стране,
они греше што не желе да прескачу препоне.
Ко не тражи љубав и не бори се за њу, кроз патњу до катарзе,
тај ужива у болу који доживљава као њену манифестацију.
А ја не разумем толике разлоге који би довели до разилажења
које не може да се превазиђе ни после толико времена упркос љубави која опстаје.
Каква је то љубав? Ја се не разумем у такву љубав.
Ако неког волиш нећеш поднети да будеш далеко од њега СВОЈЕВОЉНО толико времена, зато што је тако боље.Зашто је боље?