- Poruka
- 10.606
LJUBAV, AAAH, LJUBAV
-----------------------------------------------------
Meni je nekako najmilija ona Platonova ljubavna teorija - duša je sačinjana iz dva oblutka (muškog i ženskog) oni se neprestano traže i kada se pronađu prolomi se najmilozvučnija arija nebeska - sva čula se spoje, milo moje, u jedan presladak akord – sladostrastni krik ljubavi ...
-----------------------------------------------------
Mislim da moj ljubavni život, kao uostalom i sve drugo, neobično sam ponosan na to, a naročito titravo-smeli i, naravski, uvek veseli, pozitivni i didaktičko-pastoralni način razmišljanja, opažanja i srcem zapisivanja svega što dušom vidim, srcem zapisujem, s` ljubavlju nadahnjujem i razumom caklim, bez trunke straha kako će, bilo ko, da (od)reaguje na to, oni koji to razumeju shvatiće, a onim bezumim, samonabudženim i mrzovoljnim i ne želim da se dodvoravam - boli me uvce za te budale koje osim Bukvara ništa drugo i nisu pročitatale … Nije to bila ona tetralno- karikaturalna ljubozovija Romea, Bore Šnajdera, Budimira Trajkovića, ili onog gusladžije Doli Bel iz Kustinog filma njenog (o)sećanja. Da, nego šta, mogao sam i ja da glumatam Romea, no ne bi Julije za koju bih život dao, a da se posle toga ne bih pokajao. To je i razlog da sam za ljubovanje svojstven način izabrao i uvek se zbog tog, biće da zato, sejo i bato, što premalo bi onog, zajebao...
Žene, blago mene, to remek delo Gospodnje i najlepši, najmirisaviji i najblagodejstvujući ukras prirode, rode, sam oduvek gledao, tako sam ih zvao, začikavao i damarima svojim osećao, kao opijajuće-slatko-dušomorno cveće, naročito u proleće kada se sve budi i od ljubozovke se umalo ne poludi. Gledajući tako, moram da priznam da ta silna iskušenja nije bilo izdržati lako, kroz tu ljubozovnu prizmu svakodnevno sam za života otvarao vrata Raja i tom, slatko-pesničkom, divljenju nikada nije bilo kraja. Čim otvorim oči preda mnom bi se otvorila prekrasna bašta prepuna, nađinđana kao ikebana, brižno negovanih, bezobrazno-slatko izazovnih, nakinđurenih i o-joj miomirisavih tih rajskih cvetića, meni milih, med-medenih, ženskića...
Moja nesreća, biće da je tako čupava sudbina pesnička, je ta što sam ja, poput titravog leptira, oko tih cvetića vrludao, pevušio, njušio i kada bih uočio neki presladak, za telo, čelo, dušu i guši uhuhu-izazovno-naopak, cvetak-zanovetak na koji ću ja da ateriram i najlepšu ariju, nebesko-molozvučno finu, zasveram i stopim se sa tom ljubozovnom ženkom uvek bi se pojavio kakav bumbar koji bi joj, ogavno-pogano, u tučak zabio rilac svoj, kuku njoj, a ja bih se, rode, užasnut tim, nimalo pevnim, ljudskim i časnim, prizorom naglavačio i strmekn`o između dva neonjušena cvetka-zanovetka …
Biće da je takva sudbina vragolastih pesnika … Vrluda, samo Bog zna zašto i kuda, titra i pevuši, ta milina nebeska ga svojom neopisivom slašću guši, a on se cima, biće da ga drma rima, cvetke njuši i sve ređe buši … Ali, da li ste to znali, pesnik, taj vragolanko mali, nikada ne prestaje da pevuši, jer ga na to tera vododerina ljubavi u duši ...
Krstan Đ. Kovjenić
-----------------------------------------------------
Meni je nekako najmilija ona Platonova ljubavna teorija - duša je sačinjana iz dva oblutka (muškog i ženskog) oni se neprestano traže i kada se pronađu prolomi se najmilozvučnija arija nebeska - sva čula se spoje, milo moje, u jedan presladak akord – sladostrastni krik ljubavi ...
-----------------------------------------------------
Mislim da moj ljubavni život, kao uostalom i sve drugo, neobično sam ponosan na to, a naročito titravo-smeli i, naravski, uvek veseli, pozitivni i didaktičko-pastoralni način razmišljanja, opažanja i srcem zapisivanja svega što dušom vidim, srcem zapisujem, s` ljubavlju nadahnjujem i razumom caklim, bez trunke straha kako će, bilo ko, da (od)reaguje na to, oni koji to razumeju shvatiće, a onim bezumim, samonabudženim i mrzovoljnim i ne želim da se dodvoravam - boli me uvce za te budale koje osim Bukvara ništa drugo i nisu pročitatale … Nije to bila ona tetralno- karikaturalna ljubozovija Romea, Bore Šnajdera, Budimira Trajkovića, ili onog gusladžije Doli Bel iz Kustinog filma njenog (o)sećanja. Da, nego šta, mogao sam i ja da glumatam Romea, no ne bi Julije za koju bih život dao, a da se posle toga ne bih pokajao. To je i razlog da sam za ljubovanje svojstven način izabrao i uvek se zbog tog, biće da zato, sejo i bato, što premalo bi onog, zajebao...
Žene, blago mene, to remek delo Gospodnje i najlepši, najmirisaviji i najblagodejstvujući ukras prirode, rode, sam oduvek gledao, tako sam ih zvao, začikavao i damarima svojim osećao, kao opijajuće-slatko-dušomorno cveće, naročito u proleće kada se sve budi i od ljubozovke se umalo ne poludi. Gledajući tako, moram da priznam da ta silna iskušenja nije bilo izdržati lako, kroz tu ljubozovnu prizmu svakodnevno sam za života otvarao vrata Raja i tom, slatko-pesničkom, divljenju nikada nije bilo kraja. Čim otvorim oči preda mnom bi se otvorila prekrasna bašta prepuna, nađinđana kao ikebana, brižno negovanih, bezobrazno-slatko izazovnih, nakinđurenih i o-joj miomirisavih tih rajskih cvetića, meni milih, med-medenih, ženskića...
Moja nesreća, biće da je tako čupava sudbina pesnička, je ta što sam ja, poput titravog leptira, oko tih cvetića vrludao, pevušio, njušio i kada bih uočio neki presladak, za telo, čelo, dušu i guši uhuhu-izazovno-naopak, cvetak-zanovetak na koji ću ja da ateriram i najlepšu ariju, nebesko-molozvučno finu, zasveram i stopim se sa tom ljubozovnom ženkom uvek bi se pojavio kakav bumbar koji bi joj, ogavno-pogano, u tučak zabio rilac svoj, kuku njoj, a ja bih se, rode, užasnut tim, nimalo pevnim, ljudskim i časnim, prizorom naglavačio i strmekn`o između dva neonjušena cvetka-zanovetka …
Biće da je takva sudbina vragolastih pesnika … Vrluda, samo Bog zna zašto i kuda, titra i pevuši, ta milina nebeska ga svojom neopisivom slašću guši, a on se cima, biće da ga drma rima, cvetke njuši i sve ređe buši … Ali, da li ste to znali, pesnik, taj vragolanko mali, nikada ne prestaje da pevuši, jer ga na to tera vododerina ljubavi u duši ...
Krstan Đ. Kovjenić
