(U je, pa ti si obišla gotovo čitavu Zemljinu kuglu, veštice!)
Bila jednom jedna mala droca, opasna mutavica; ta je samo ćutala, šarala
svojim krupnim plavim očima levo-desno, i večno srkutala nekakav šejk s mlekom,
za koji sam kasnije provalio da miriše na rusku votku. Bila je nekako sva ćoškasta,
krupna vilična kost, upali obrazi, poduži nos (hebote, rekla si najdosadnija, a ja
opisah najružniju), jednom rečju bila je ružna, jako ćutljiva devojka puna kompleksa.
Ali, imala je fantastično telo! To jedna od najzgodnijih skwo sa kojima ja
biti. Trebalo je da prođe nekoliko godina, da je se zasitim.
Za sve to vreme nismoprogovorili više od stotinak reči. "Zdravo, Kojote. Kako si?" Postavljala bi mi ta dva pitanja kad god bismo se sreli. Nikada nije zaboravljala da me pita kako sam. I zaista je interesovalo kako sam. "Hvala, dobro sam, kako si ti?, odgovarao sam, i odmah prelazio na stvar. I uvek to isto. Meni bi se digao još dok sam se jednim strašno sporim liftom peo do jedanaestog sprata i njenog stana (stanovala je kod "Šarana", sigurno se sećaš lokacije tog solitera na obodu Palilule, u kome su se prodavale žive ribe na kilo?) i mislio na njene krupne, jedre dojke i čvrsto maleno dupence (kao tvoje, otprilike). Izvodio sam je jednom nedeljno u provod. Oblačila se prilično sexy, znala je da istakne sve ono lepo na sebi; nosila je tesne bluzice sa dubokim dekolteom, kratke suknjice koje otkrivale njene lepe noge... Uh, hebote, ako ovako nastavim, krenuću uskoro da je potražim. Tu malu, nenormalno ružnu, i isto tako zgodnu mutavicu.
Šta sam ono hteo... ah, da, da li vam je kosica još uvek "do ramena", ili ste je ošišala?
