Beogradski Sindikat - Deo Proslosti
(Mare)
Katana Masalome zadenuta je za pojas,pored nje Vaki-zaši,oštre ivice na gore
Duša majstora u čeliku,kovanom i kaljenom,sad prebiva u koricama navoštenim crnim voskom,
S kolena na koleno,meni pripala je čast,da odavno služim putu koji vodi mač,
Koji vodi sebi,koji vodi zemlji,koji vodi prirodi,koji vidi se u svemu,
Da sa mačembudem jedno,onaj koji služi,na rukobranu orao koji oko zmije kruži,
Simbol moga klana,simbol moje veštine,simbol umetnosti,borbe i njene suštine,
U zaklonu pod nadstrešnicom napuštene kolibe sklupčan sedim,čekam nevreme da se stiša,
Pogledom prelazim preko čitave doline,visoko sam u brdima,u kraljevstvu mira,
Magla se podigla kao niski oblak,i sve je mutno,kao naslikano vodenim bojama,
Misli su mi rastrzane,i trudim se da ih složim,dok kiša dobuje po daskama,i grmljavina prolama.
Na putu sam ka hramu gde sam čuo da služi Monah koji uči strpljenju,vrlini duha,
Posle duela sa učenicima,ako ostanem na nogama,dozvoliće mi da njegovo učenje poslušam,
Već godinama lutam bez krova nad glavom,u potrazi za istinom koja ublažila bi nemir,
I ne verujem,stvarno,u monahovu priču,ali idem da se suprotstavim čoveku meni ravnom.
Ako se ispostavi,ko što verovatno hoće,da je samo folirant koji obmanjuje slabije,
Neću ni sekunde zastati da pomislim,pre nego što mu drvenim mačem glavu razbijem,
Vremena su takva da ljudi traže utehu,a lukavi to,naravno,izvrću u svoju korist,
Svestan sam da sve što radim i nema neku poentu,barem ne onako,na prvi pogled.
Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu duga izviruje i sunce je prati,
Vreme je da nastavim dalje svojim putem i ovo mesto i trenutak se potrudim da zapamtim.
(Shef)
Kiša prestaje,sunce se probija kroz oblake,zadnja kap označiće početak borbe opake,
Čujem brojne korake,neprijatelj me okružuje,sedim mirno,iako opasnost preti svom silom.
Napetost u vazduhu seče moja oštrica,borba počinje,katana je van svojih korica,
U odbrani kao devica,u napadu kao besan tigar,mač poput četkice nataknut kao slika,
Ali ne uništavam,već stvaram,moje ulje,moje platno,njihova krv nije stvarna,al’ vredi kao suvo zlato,
Oplemenjujem svoju dušu sada beskrajnim bogatstvom,ispred mene prostranstvo,sve vidim tako jasno.
Kako boriti se bez borbe?Sukobiti se bez oružja?Kako do vrha stići jednim skokom iz podnožja?
Ovo je borba srca i uma,odraz života jednog Šoguna,u službi neba i zemlje,
Moja vera je moja kruna.
Više nema samuraja,niti pravih gospodara,zato postao sam Ronin,drumski razbojnik,šakal,
Tražim izgovor dok pljačkam,ali srcu nema spasa,samo tužna pesma frule osramoćenog zmaja.
U noćima bez sna i straha jurim mesec iza oblaka da ga upitam za savet i za razlog što postojim,
Odavno katane se ne bojim,al se plašim zaborava,van Bušida,junaštva,samo ljuštura sam izumrla.
Ponekad podelim zalogaj sa monahom u prolazu,pustim planinski vetar da me miluje po obrazu,
Gledam,pčele piju nektar iz trešnjevog cveta,sama pomisao na Djoz tada mnogo manje smeta
Prvi koraci deteta u izučavanju Kenda,vraćaju me u vremena kad mi volja beše ko stena,
Doba hrabrih šoguna,ratova i buna,kad je ime moga klana bilo poštovano svuda,
Meditaciji se vraćam,duboko dišem,tonem u san,sanjam kristalno jezero,iz njega uzdiže se hram,
Detinji osmesi,okićene Džunke i darovi,hodočasnici,žene,starci,seljaci i ratnici,
Čekam red u povorci da me svetlost prigrli,udarci Gonga topot koraka su prikrili,
U Zvezdanoj postelji na kraju dana se opustim,slušam zveckanje Furina,
U carstvo mira odlazim.
(Ogi)
Dva dana metlanja hrama,ruke pune rana od čupanja korova,klečim na srči,
Pored stuba srama,od sunca izgoreo,daleko od hlada borova,
Ja,Samuraj-ubica stotine lordova,al u gnezdima orlova,u planini mi misli,daleko od bolova,
U sumraku hodam,povorka monaha,svod nebeski posmatram,u svim stvarima je poruka
Crveni disk bez oblaka,ja,Samuraj bez poraza,s trešnjinog drveta procvet’o pupoljak,
U molitvi sam našao dugo očekivani povratak.
Monaški red,lotosov cvet,polen i med skupljam za lek,
Ja,Samuraj,što pokorio je svet,predah uzimam tek da gledam leptirov let.
Dok posmatram ponosnu bitku vetrova i krošnji pred sobom,
Ja,Samuraj,u svečanoj nošnji,na platnu mozaik za koji su mi trebali dani,
Farbao pa slagao pirinčana zrna.
Ja,Samuraj,što je nosio krunu,onda sedeo dugo,onda čekao oluju,
Da raznese sve stvari materijalne,jer su prolazne,zato ostavljam svet.
Ja,Samuraj,što samuraj bio je,sada odlazim,ali se ne okrećem...
