(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
LIŠĆE
Seta me neka malo hvata
ma jesam sretna i sve je u redu
i vesela bejah
i s nadom ustah
ali....nekako
ovo lišće žuto....popadalo
i ta pesma....
U oko mi stane
i zauvek tu ostane
neka tuga tiha
i misao i slika
tog opalog lišća
svuda razbacanog
To je zato eto
što me lišće seća
na sve misli moje
što lete u čudu
i na ovu glavu ludu
u kojoj ta seta
povazdan drema
i sneva....
pesničkim snom životu odoleva
samo, eto duša u stuhu poboljeva
PS Dobro vam jutro blogerski svete....dosta je stihovanja
pa u dan ...ajmo...
:
