"Šta nam u stvari veli iskustvo? Ono nam pokazuje da je život duše, ili ako hoćete, život svesti vezan za život tela, da među njima postoji solidarnost, ništa više. No to niko nikada nije ni sporio; međutim, daleko od toga je učenje da ono što je moždano jeste ekvivalentno sa svesnim, i da bi se u mozgu moglo čitati sve što se zbiva u svesti koja mu odgovara.
Jedna haljina zavisi od klina o koji je okačena; ona pada ako se klin istrgne; njiše se ako se klin pokrene; cepa se, ako je klin suviše oštar; iz toga ne proizilazi da svaki deo klina odgovara izvesnom delu na haljini, niti da je klin ekvivalent haljine; još manje iz toga izlazi da su klin i haljina jedno isto. Tako je i svest neosporno okačena o jedan mozak, ali to nikako ne znači da se u mozgu odslikava svaka pojedinost svesti, niti da je svest funkcija mozga. Sve što nam posmatranje, iskustvo, pa dakle i nauka dopuštaju da tvrdimo, jeste to da izvestan odnos između mozga i svesti postoji."
citat Anri Bergson
Ако померимо клин хаљина ће се такође померити, ако уништимо клин хаљина ће пасти.
Шта се ту десило и шта можемо закључити из тога? Једино што можемо закључити јесте да известан однос између клина и хаљине постоји, то је све. Из тога не можемо закључити да је хаљина функција клина, и да се уништењем клина уништава и хаљина.
Слично је са односом мозга и свести. Јер свест превазилази мозак у сваком погледу. Он није ту да ствара свест, већ да је ограничава, заклања.
To je uloga mozga u pamćenju: on ne služi tome da sačuva prošlost, već pre svega da je prikrije, pa zatim da pusti da se iz nje pojavi ono što je praktički korisno. A takva je uloga mozga u odnosu prema duhu uopšte. Izvlačeći iz duha ono što se može ispoljiti u pokretu, stavljajući duh u ovaj motorički okvir, on ga najčešće navodi da ograniči svoje polje svesti, ali i da učini svoju radnju uspešnom. To znači reći da duh prevazilazi mozak u svakom pogledu i da moždani aktivitet odgovara samo najnižoj strani mentalnog aktiviteta.
Бергсон
Ено тамо анестезије која доводи до губитка свести, ено тамо дубоког сна без снова, а тамо деменције, све то утиче на свест.
Међутим, мозак у свим тим случајевима не престаје да ради већ напротив, појачава своју функцију ограничења свести до максимума. Па тако у анестезији свест не нестаје већ је мозак у потпуности заклања. У деменцији такође сећања не нестају, већ их мозак заклања истовремено губећи способност да ту заклоњеност отклони. Исто је и са дрогама, контузијама, дубоким сновима и слично.
То је нешто слично оним вратима у банци која се пред сваким поремећајем уобичајеног реда аутоматски спуштају, иако су пре тога пропуштала овог и оног.
Слично је и са мозгом. Ено тамо ударца у главу, то је аларм за систем, и мозак спушта застор у потпуности заклањајући свест. Ено тамо деменције, у том случају застор се делимично спушта губећи могућност да се отвори. Ено тамо дубоког сна, што значи да је мозак спустио застор кога ће ујутру подићи. Свуда се дакле функција мозга у тим случајевима испољава, функција која се састоји у томе да заклања а не креира свест.
Једино у смрти нестаје застора у потпуности, али док смо живи такво искуство немамо.
Видите, тиме што смо одбацили парадигму на коју немамо никаво право и поставивши ствари на праве темеље добили смо одговоре на приговоре матерјалиста пред којима човек наоружан својим сировим здравим разумом може само да ућути, или да нађе уточиште у некој религији и вери а што је јадна и несигурна ствар.
