Ličnosti o kojima malo znamo

[Anon~Iman]

Коста Протић (1831-1892)

Рођен је у Пожаревцу 1831. године. По завршетку трећег разреда гимназије, ступио је 1848. у редовну војску, као добровољац. После завршетка Артиљеријске школе (у периоду од 1850. до 1855), произведен је у чин инжињеријског потпоручника и одмах упућен у иностранство на усавршавање; похађао је виши курс инжињеријске школе у Берлину од 1855. до 1857. године.
По завршетку тог курса служио је у инжињеријским јединицама у Данцигу (Пруска) и Лијежу (Белгија) ради практичког усавршавања.
По повратку у земљу обављао је разне дужности: био је ађутант кнеза Михаила. командант места у Ћуприји, управник вароши Београда, командант бригаде стајаће војске и војни министар. Једно време предавао пољску фортификацију и правила пионирске и понтонирске службе. У чин пуковника унапређен 1875.
У Првом српско-турском рату командовао је одбраном Алексинца и Шуматовца, а затим Моравском војском и 1. корпусом; једини српски официр који је у Првом рату добио чин генерала. У Другом, био је начелник штаба Врховне команде.(...)
Пензионисан 1883, а активиран 1888. и наименован за војног министра.
Написао низ радова из војне теорије и ратне историје: Правила пешадијске службе, Правило за грађење стрељачких ровова, Правило гарнизона службе, Војно-судски зборник, Закон о женидби официра, Одломе из историје Београда
Умро је 1892. у Брестовачкој бањи.
Наравно познат и као један од 3 намесника краља Александра 1889-1893.

 

[NickFreakyrgios]

Dr. Emil Fischer (Bukarest): Über den Ursprung der rumänischen Bojarenfamilien."Zeitschrift für Ethnologie", 1908, Heft III, стр. 343--361. Berlin, 1908).
Фишер, који је већ у толико махова писао о пореклу румунског народа и појединих страна његова живота и културе и дао неоспорно корисних разматрања, овде нам износи један део грађе за студију о пореклу румунских племићских (бојарских) породица. У листинама и другим
писаним споменицима из румунске прошлости има забележено мноштво личних имена и породичних презимена румунских бојара, која су туђег порекла, и тиме показују, да и сами ти бојари нису били пореклом Румуни. Фишер наводи као пример приличан број имена, која показују грчка, немачко, маџарско, арбанашко, татарско, хрватско и талијанско порекло бојарских породица, тврди да их има још и веома много јерменског, али се особито задржава на именима и презименима, која сведоче о словенском пореклу многобројних бојара и бојарских родова. Навео је велики списак тих имена и презимена, од којих су нека заиста забележена у своме непромењеном словенском облику (нпр. Милош, Драгодан воевод, Бојин, Станимир, Илиашевици, Григоровици, Drâghici итд.), а друга су у неколико измењена. Вредно је поменути, да Фишер по доказима, којe износи, тврди као поуздано, да су чувене великашке породице: Басарабе и Хуњади, биле српског порекла. Хуњади су из Србије најпре прешли у Влашку, па одатле у Ердељ, где су добили имање у хуњадској грофовини.
Знатно је што Фишер истиче као доказ, колико се племство осећало туђе према народној маси, и то, штo у повељама означава своје сељаке (кмете) именом "Români''. Борба око тога која ће породична презимена превладати, да ли словенска или румунска, није се, вели, још, ни у XVI веку била завршила. Још се и тада налазе многа потпуна словенска презимена поред њихових скраћених румунских облика (Tomşevici поред Tomşa, Sturzevicĭ поред Sturzea итд.).
Мислимо, да Фишер гpeши, што сматра, да је то свеколико румунско племство са словенским презименима било српског, бугарског и пољског порекла. То се ничим не би могло доказати, а немамо ни потребе доказивати. Ово питање има много простије објашњење: то племство са словенским именима било је без сумње пореклом од оних Словена, који су се били настанили по Влашкој, Молдавској и Бесарабији, и после ушли у састав румунског народа. Баш је Фишер у својим радовима (па и у овом) изнео многобројне доказе, да су Словени били у тим земљама настаљени у веома великом броју и да су оставили за собом небројене трагове у животу и особинама данашњег румунског народа.
Јован Ердељановић.

Dr. Emil Fischer: Die Herkunft der Rumänen nach ihrer Sprache beurteilt. ("Korrespondenz-Blatt der Deutshen Gesellschaft für Anthropologie, Ethnologie und Urgeschichte". Herausgegeben von Prof. Dr. Georg. Thilenius . Braunschweig 1909. Nr. 1/2, стр. 2-6).

Да би доказао, од коликог је значаја био словенски језик за стварање данашњег румунског, Фишер најпре показује у 22 тачке, како "има врло велики број граматичких облика који не припадају романском, неrо словенском". Али је, вели, и сам дух народног језика био под непрекидним словенским утицајем све до почетка 19. века. По тврђењу самих најбољих румунских стручњака румунски језик има мноштво словенских речи, и то таквих речи, које су неопходне за изражавање свакодневних мисли и осећаја, речи, без којих се данашњи румунски језик не може ни замислити. А. de Cihac је у своме речнику набројао у румунском језику: 3800 речи словенских, 2600 народно-латинскuх, 700 турских, 650 грчких, 500 маџарских и 50 арбанашких. По другом једном речнику (Лазара Сајинсану) Фишер је израчунао овакав однос: народно-латинских речи 3976 (у говору интелигенције 3401), словенских 3242, т. зв. трачких 1400, грчких 1353, турских 833, маџарских 342.

 

[Anon~Iman]

Сава Грујић (1840-1913)

Грујић је припадао реду најобразованијих и најспособнијих српских официра тога доба. После завршетка Артиљеријске школе 1861. године, упућен је у пруску Ратну академију на усавршавање. Године 1863. напустио је академију да би учествовао у пољском устанку против Русије. Кад је устанак угушен, Грујић је, по препоруци српске владе, отишао у Русију где је завршио Михаиловску артиљеријску академију и неко време остао на служби у руској војсци.
У Србију се вратио 1870. и одмах постављен на службу у Тополивници у Крагујевцу. Три године доцније удаљен је из војске због сарадње са цоцијалистичким листом Јавност и оштре критике постојеће организације српске Народне војске. ПОд притиском јавног мнења враћен је 1875. у војску и постављен за начелника Артиљеријске управе у Крагујевцу
У Првом српско-турском рату 1876. био је начелник артиљерије Моравске војске. Крајем те године унапређен је у чин пуковника и постављен за министра војног. После завршетка Другог српско-турског рата посветио се дипломатској служби: био је посланик у Бугарској, Грчкој, Турској и Русији. У чин генерала унапређен је 1887. године.
Касније је неколико пута био министар војске и председник дражавног савета, пет пута председник владе и три пута министар иностраних дела.
Грујић је био и плодан војни писац. Главна су му дела: Војна организација Србије (Крагујевац 1874), Основи војног уређења Кнежевине Бугарске (Београд 1880), Операције Тимочко-моравске војске, I-IV (Београд 1901-1902).
Умро је у Београду 21. октобра 1913.

 

[Anon~Iman]

Ђока Влајковић (1831-1883)

Родио се 1831. године. У редовну војску ступио је као дечак од 14 година и после 3 године постао наредник. За време револуције 1848-1849. налазио се у добровољцима Стевана Книћанина. Будући веома жив и ратоборан дух, отишао је 1851. године у Русију, јер је оценио да се у Србији у догледно временеће војевати. Тамо је изучавао војну вештину и учествовао у Кримском рату. Већ у првим окршајима стекао је Георгијевски крст за храброст и официрски чин. Мaда је у одбрани Севастопоља изгубио ногу, чим се опоравио упућен је на дужност у једну артиљеријску батерију, по властитој жељи.
По завршетку Кримског рата вратио се у Србију као пензионисани капетан руске војске. За време бомбардовања Београда ступио је у српску војску, али је за време намесништва дао оставку на службу у војсци, због неких несугласица са владом. Тада се приближио омладинском покрету и потпуно се посветио раду на ослобођењу и уједињењу српског народа. Када је 1875. избио устанак у Херцеговини, Влајковић је као опонумоћеник српске владе радио на организацији устаничких чета у Босни.
У Првом српско-турском рату био је ком. Добровољачке бригаде у Дринској дивизији, која се нарочито истакла у одбрани старог корита Дрине. У Другом рату, Влајковић је са својим добровољцима учествовао у борбама за ослобођење Беле Паланке, Пирота, Ниша, Грделице и Врања.
Умро је у Београду августа 1883. године.