Ličnosti o kojima malo znamo

[Pumpaj Dinstanović]

Karlo Aleksandar Virtemberški, vladar Srbije od 1720. do 1733. godine

Ovaj njemački vojvoda je službovao kao carski upravitelj u Beogradu za cara Karla VI, nakon što ga je u te prostore doveo čuveni Eugen Savojski poslije 1716. godine. Od 1720. godine on je bio regent novouspostavljene Kraljevine Srbije kao habsburške krunske zemlje.

Prilično apsolutistički upravljajući tom krunskom zemljom, kao veliki autokrata, ostavio je značajan trag podigavši Srbiju, a pogotovo barokni Beograd kakvog više nema i koji stoji samo u davno zaboravljenim istorijskim izvorima; na osmanskim islamskim ruševinama.

Upravo je 'srpski kralj' Karlo Aleksandar na neki način odgovoran za internacionalizaciju riječi 'vampir', jer se za njegove vladavine ona, preko legendi srpskih vampira, proširila po Habsburškoj monarhiji cijelom svijetu.

 

[gica]

faca

 

[pater.familias]

ih sine al' ima oklop tier 5 +12

 

[Pumpaj Dinstanović]

faca

Morao je 1733. godine da napusti Beograd i ide u Virtemberg da bi sjeo na vladarsku stolicu kao Vojvoda. Njegov nasljednik u Beogradu je bio znatno manje sposoban, a i akcenat Habsburgovaca se prebacio sa Srbije tada.

 

[Акај]

Славене можеш ли нешто о првом Србину доктору филозофије, чини ми се да је пореклом из Црне Горе ?

 

[Bajo Pivljanin]

Јован Ненад, самопроглашени цар, и један од српских вођа током последњег Угарско-Турског рата

Споменик Јовану Ненаду у Суботици​

После битке код Мохача 1526. г., и погибије краља Лајоша Другог Јагелонца, у Угарској избијају борбе за престо. На једној страни је био Јован Запоља, ердељски војвода, који је издејствовао да га део угарског племства изабере за краља, а на другој Фердинанд Хабзбуршки, који је такође издејствовао код дела племства да га изабере за краља Угарске (Хабзбурзи су потом били изборни краљеви Угарске, све до Бечког рата, када постају наследни). Фердинанд је био брат угарске краљице, удовице Лајоша Другог.


У исто време, на јесен 1526. г. почиње устанак Јована Ненада, у почетку уперен против Турака, што је прва у изворима забележена масовна буна Срба против њих. Жариште је било у Бачкој, са центром у Суботици и циљем да се прошири у Срем, Банат и Поморишје. Устанак је трајао до 1527. г., када је Јован Ненад погинуо код Сегедина, а његова војска се распршила – део је прешао Фердинанду, део Запољи, а већина Турцима – неки добијају и тимаре у крушевачком санџаку.

Војска Јована Ненада могла је бити састваљена од Срба из јужне Угарске, са територија деспота Србије, и од Срба из турске војне службе. О њеној бројности и способности сазнајемо из писма угарске краљице своме брату Фердинанду, у којем она каже да Јован Ненад има 15.000 људи, и да је он најзначајнији савезник кога Фердинанд може имати, као и из чињенице да је та војска два пута победила Запољине људе.

Како је седиште ове буне било у Суботици, која је била феудални посед неког угарског племића, то је Јован Ненад заправо узурпирао његова права. Време избијања устанка је такође било време са жетву жита и сакупљање пореза – од чега је све Јован Ненад морао снабдевати војску, јер других извора прихода није могао имати. То га је све довело у сукоб са Запољом, а није за занемарити да је на том простору још 1514. г. избила једна сељачка буна коју је управо Запоља сузбио, и после које је у угарске законе унесено да ће кметови вечно остати кметови.

Јован Ненад побеђује прве Запољине војске. Иако Ђорђе Сремац, чији нам је спис једини наративни извор за ову буну (као и за прву забележену српску псовку - које не могу да се сетим, ако неко зна нека јави ), тврди да се Јован Ненан заклео Запољи на верност, сачувано нам је једно писно Ненада Фердинанду у којем тврди да никоме није дужан заклетву (ово писмо је можда веродостојније од тврдњи Ђорђа Сремца, јер се заклетва схватала врло озбиљно). Имамо и један Ненадов проглас против Запоље у којем се он назива „од Бога позван цар“, а један његов саборац, који је био на преговорима са Фердинандом у Пожуну каже да је он „цар Константинопоља“ (ова изјава нам је сачувана у писму енглеског емисара у Пожуну, који је писао своме краљу). Угарски извори га називају Јован Ненада, а други често „црни човек“ (можда је био монах? Мада ово нема потврде у изворима), а помињу и црну пругу на његовом телу, зову га и Маварином. Његов изасланик у Пожуну тврди да је Ненад свети човек и да спава само 2 сата, а издавао се и за наследника византијских царева, пророка (у некој вези са 7000-ом г. по византијском календару, мада је она била 1492. г. – можда је тад рођен?). Његово тачно порекло се дакле не може утврдити, али је врло могуће да је био Србин из турске војне службе (одакле му иначе 15.000 људи, ако знамо да су Радич Божић - српски деспот постао је 1527. - и Павле Бакић остали верни Запољи?)

При поразу и погибији, 1527. г. код Сегедина, могуће је да је кренуо да се придружи Фердинанду. У Запољином табору је у то доба владао скептицизам, и недуго после смрти Јована Ненада, Запољина војска је поражена код Токаја. Павле Бакић је тада прешао на страну Фердинанда, који га је 1537. именовао српским деспотома.

 

[NickFreakyrgios]

MANASTIR VOJLOVICA:


Manastir Vojlovica nalazi se severoistočno od Pančeva, u krugu Rafinerije "Pančevo", na oko 5,5 km prema Starčevo, i na 4 km od ušća Tamiša u Dunav. Prema predanju sagrađen je 1393 godine. Manastir je nekoliko puta paljen i obnavljan. Njegova osnova pripada raškoj školi. Pominje se u mnogim ranim dokumentima i pretstavlja jedan od najstarijih arheoloških spomenika Pančeva

Pomeni i datumski istorijat: Prvi put na posredan način Vojlovica je zabeležena 1530 god. Reč je o najstarijem pouzdanom pomenu današnjeg Pančeva, za koji se navodi da potiče iz manastira Vojlovica. Najstariji sigurni pomen manastira Vojlovica potiče iz1542 a zasnovan je na zapisu iz Zbornika Božidara Vukovića štampanog u Veneciji 1536-38 god:
"Ja grešni jeromonah Partenije, iguman manastira Vojlovica, kupio sam ovu knjigu, za dvadeset groša od jeromonaha Ilariona iz manastira Dečana, 7050 god. od stvaranja sveta a 1542 god. od rođenja Hristova.U to vreme bilo je 36 jeromonaha, đakona i monaha samnom u životu."
U turskom katastarskom defteru iz 1566/67 navodi se da manastir sa crkvom svetih arhanđela kod Pančeva, nastanjuju tri monaha i isplaćuju carskoj blagajni godišnji porez od 500 akči. Iste 1567 u jednom vojlovačkom mineju, pominje se tadašnji iguman kir Sava, "mnogogrešni". U turskom defteratu nastalom 1579/80 navodi se da su poreyka davanja ostala ista, i da bratstvo manastira sačinjavaju šest monaha yajedno sa igumanom.
Najverovatnije na Vojlovicu se odnose i slični popisi sa kraja XVI veka. Za vreme vlade sultana Murata III. Naime, neimenovani manastir u pančevačkoj nahiji, isplačiovao je tada za svoje zemljišne posede godišnji porez u iznosu od 600 akni.

XVII vek: Knjiga Skazanije o Svetoj gori Atinskoj, sa kraj XVI veka ili samog početka XVII veka, vezuje se za manastir Vojlovica kod Pančeva i čuva se danas u sofijskoj narodnoj biblioteci.
Saćuvan je podatak sa početka ovog veka , moguće iz 1607 godine, po kojem je u to vreme u Vojlovica postajala monaška škola. Oko polovine XVII veka nastao je i sledeći zapis: “Ovaj prolog kupio sam ja grešni Ananije jeromonah studeničanin, od vladike Josifa vlaškozemskoga za deset groša, godine 1652, meseca avgusta, u manastiru Vojlovici.”
Iz 1672 potiče zapis iz jednog Službenika po kojem je ovu knjigu poklonio manastiru Vojlovici ktitor Pamfutije, protosinđel tadašnjeg mitropolita u Trgovištu. 1699 pominje se Vojlovački iguman Viktor sa 19 jeromonaha koji u to vreme uredno isplaćuje danak turcima. Sa samog kraja XVII, ili početka XVIII, potiče pečat sa natpisom: “Ovo je pečat manastira Vojlovice, hram svetih Arhanđela”

XVIII: Na najstarijem sačuvanom nagrobnom spomeniku nalazi se natpis: “Stevan Obradović, leto 1701.” Knjiga pod nazivom “Tumačenje jevanđelja” kupljena je za manastir 1709.Na jednom manastirskom krstu nalazi se sledeći natpis: “Ovo je krst igumana jeromonaha Atanasija vojlovčanina, godine 1710”
Na jednoj staroj geografskoj karti pančevačkog područja iz 1723-25 god. zabeležen je toponim Vojlovica. Godine 1727-28 zaslugom igumana kir Ignjatija, kujunđija i pozlatara Georgija Moshopoljca okovano je i ukrašeno jedno jevanđelje , kupljeno za manastir tri godine ranije u Moskvi. Godine 1730 iguman Vojlovice, Mina, sakupio je kaluđere, obnovio i pokrio crkvenu građevinu i izbnova sazidao manastirske ćelije. Godine 1735 na spisku saborskih poslanika u Sremskim Karlovcima, zabeleženo je i ime vojlovačkog igumana Mine. Godine 1740 carinarnica u Opovu obaveštava Temišvarsu administraciju da je jednom od monaha iz Vojlovice oduzeto više buradi vina nedozvoljeno unetih. U martu 1743 godine vojne vlasti privremeno zatvaraju manastir. Iz 1747 god potiče nagrobni spomenik “gospodara” Dijamandije Nikolajevića, a 1748 godine spomenik Georgija Itemanda, dvojice manastirskih ktitora grčkog porekla. 1755 u Vojlovici je umro proiguman manastira Hilandara Hađi-Arsenije.
Granice manastirskog poseda izmerene su i iscrtane 1765 god. Po ovom planu manastirsko zemljište sačinjavale su oranice, pašnjaci i šume veličine oko 1153 jutara. U popisu Banatskih manastira iz 1771 godine.

XIX:1820 godine u manastiru je sahranjen grgeteški arhimandrit Pavle Hađić.1822 u manastiru umire iguman Joanikije Miljković.

XX: Godine 1913 manastir je imao posed od 1230 katastarskih jutara.1914 manastir se zatvara pune dve godine. Između dva rata, godine 1923, u manastiru je zamonašen kasniji protosinđel i pisac Dositej Ćorić. Za vreme drugog svetskog rata, do internacije u logor Dahau, u Vojlovici je bio zatvoren zajeno sa svojim saradnicima, tadašnji srpski patrijarh Gavrilo Dožić.

Stradanja: Manastir sa crkvom i brojnim bratstvom stradali su 1716 godine prilikom povlačenja Turaka iz ovih krajeva. Za vreme austo-turskog rata, 1738 god, crkva je ponovo stradala. U vreme rata sa Turcima 1788 manastir je nastradao. Crkva i zgrade konaka porušeni su i spaljeni. Verovatno, u poslednjim decenijama prošlog veka, osmostrano kube, zidani poluobličasti svod i polukalotanad oltarskim prostorom, kao i svodovi nad pravougaonim pevnicama, stradaju.

Obnove građenja i dograđivanja: 1738 crkva je nakon stradanja iste godine obnovljena. Do veće obnove došlo je, za vreme igumana Pajsije Milutinovića. 1752 on je uz crkvu prizidao današnju predpripratu dužine tri i po hvata (oko 6,65 metara). Posle stradanja 1788 tek 1791 iguman Nikanor opravlja crkvu i konake u dužini od 13 hvati (oko 24,65 metara). Pod upravom igumana Joanikija Miljkovića, nastojatelja manstira postao 1796, konaci su dozidani a crkva ukrašena iznutra. Ovaj iguman je 1808 pomenut i kao jedne veće ikone na platnu.
Današnja časna trpeza, od mermera, potiče iz 1816 godine.Visoki zvonik sa delom nove priprate prizidan je uz crkvu (Pajsijevu pripratu) 1836 godine.Iz 1841 godine potiče novonačinjeni ili nazidani konak na zapadnoj strani.1890 godine na manastirskom posedu osnovana je mala "kapela nad vodenicom" koja i danas postoji. Konačni izgled zgrade manastirskih konaka dobile su doziđivanjem i prepravkama iz 1909-11 godine, što potvrđuje i sačuvani situacioni plan iz tog vremena. Manastir je posednji put obnovljen i rekonstruisan u periodu 1981-88 godine.

Predanja: Postoji nekoliko predanja o nastanku manastira Vojlovica:

manastir je osnovao despot Stefan Lazarević, sin Kneza Lazara, kada se osamostalio i dobio od Ugarske upravu nad Beogradom i Mačvom.
Manastir Vojlovicu su osnovale posle bitke kod Lebana, izbeglice prešavši Dunav sa Nikolom Skobaljićem, vazalom despota Stefana. Predanje je vezano za kraj XIV veka, moguće oko 1393 godine. Pomenuti preseljenici poneli su sa sobom ikonostas manastira Vojlovica, po kojem je današnji manastir dobio svoje ime.
Predanje sa kraja XVIII veka kaže: da je manastir Vojlovica sa crkvom posvećenom arhistratizima Mihajlu i Gavrilu (od pečene opeke u obliku krsta) osnovao 1405 godine despot Stefan Lazarević.
Za istu 1405 godinu vezana je i legenda da su manastir osnovali srpski monasi, prebegli iz južnih krajeva u Ugarsku i potpomognuti od despota Stefana Lazarevića.

 

[Grof Vronski]

Misliš na ona bazanja po srpskim selima na učestale žalbe
seljaka da im vampiri ne daju mira ?

 

[NickFreakyrgios]

Manastir VOJLOVICA

Manastir Vojlovica nalazi se severoistočno od Pančeva, u krugu Rafinerije "Pančevo",(Комуњаре глупе) na oko 5,5 km prema Starčevu, i na 4 km od ušća Tamiša u Dunav.
Prema predanju sagrađen je 1393 godine. Manastir je nekoliko puta paljen i obnavljan. Njegova osnova pripada raškoj školi. Pominje se u mnogim ranim dokumentima i pretstavlja jedan od najstarijih arheoloških spomenika Pančeva.

Prvi put na posredan način Vojlovica je zabeležena 1530 god. Reč je o najstarijem pouzdanom pomenu današnjeg Pančeva, za koji se navodi da potiče iz manastira Vojlovica. Najstariji sigurni pomen manastira Vojlovica potiče iz 1542. Za vreme drugog svetskog rata, do internacije u logor Dahau, u Vojlovici je bio zatvoren zajeno sa svojim saradnicima, tadašnji srpski patrijarh Gavrilo Dožić.

Manastir sa crkvom i brojnim bratstvom stradali su 1716 godine prilikom povlačenja Turaka iz ovih krajeva. Za vreme austo-turskog rata, 1738 god, crkva je ponovo stradala. U vreme rata sa Turcima 1788 manastir je nastradao. Crkva i zgrade konaka porušeni su i spaljeni. Verovatno, u poslednjim decenijama prošlog veka, osmostrano kube, zidani poluobličasti svod i polukalotanad oltarskim prostorom, kao i svodovi nad pravougaonim pevnicama, stradaju.
Godine 1738. crkva je nakon stradanja iste godine obnovljena. Do veće obnove došlo je, za vreme igumana Pajsije Milutinovića. 1752 on je uz crkvu prizidao današnju predpripratu dužine tri i po hvata (oko 6,65 metara). Posle stradanja 1788 tek 1791 iguman Nikanor opravlja crkvu i konake u dužini od 13 hvati (oko 24,65 metara). Pod upravom igumana Joanikija Miljkovića, nastojatelja manstira postao 1796, konaci su dozidani a crkva ukrašena iznutra. Ovaj iguman je 1808 pomenut i kao jedne veće ikone na platnu.

Današnja časna trpeza, od mermera, potiče iz 1816 godine.

Visoki zvonik sa delom nove priprate prizidan je uz crkvu (Pajsijevu pripratu) 1836 godine.Iz 1841 godine potiče novonačinjeni ili nazidani konak na zapadnoj strani.1890 godine na manastirskom posedu osnovana je mala "kapela nad vodenicom" koja i danas postoji.

Konačni izgled zgrade manastirskih konaka dobile su doziđivanjem i prepravkama iz 1909-11. godine, što potvrđuje i sačuvani situacioni plan iz tog vremena. Manastir je posednji put obnovljen i rekonstruisan u periodu 1981-88godine.

Postoji nekoliko predanja o nastanku manastira Vojlovica:
- manastir je osnovao despot Stefan Lazarević, sin Kneza Lazara, kada se osamostalio i dobio od Ugarske upravu nad Beogradom i Mačvom;
- Manastir Vojlovicu su osnovale posle bitke kod Lebana, izbeglice prešavši Dunav sa Nikolom Skobaljićem, vazalom despota Stefana. Predanje je vezano za kraj XIV veka, moguće oko 1393 godine. Pomenuti preseljenici poneli su sa sobom ikonostas manastira Vojlovica, po kojem je današnji manastir dobio svoje ime.
-Predanje sa kraja XVIII veka kaže: da je manastir Vojlovica sa crkvom posvećenom arhistratizima Mihajlu i Gavrilu (od pečene opeke u obliku krsta) osnovao 1405 godin
e despot Stefan Lazarević.
-Za istu 1405 godinu vezana je i legenda da su manastir osnovali srpski monasi, prebegli iz južnih krajeva u Ugarsku i potpomognuti od despota Stefana Lazarevića.

Републички завод за заштиту споменика културе, на свом сајту износи следеће податке, које имајући у виду компетентност институције, треба користити као најмање спорне:

''Према предању, манастир са црквом посвећеном светим арханђелима Михаилу и Гаврилу код Панчева основао је деспот Стефан Лазаревић. Претпоставља се да је једна од шест повеља које је деспот Стефан издао разним манастирима 1405. и она повеља о оснивању Војловице, Најстарији писани помен налази се на крају прве странице Зборника Божидара Вуковића, штампаног у Венецији 1536–8. и гласи „Ја грешни јеромонах Партеније, игуман манастира Војловице, купио сам ову књигу... 7050. године од стварања света а 1542. године од рођења Христа“. Једнобродној црквеној грађевини са полукружном олтарском апсидом, правоугаоним певничким просторима, осмостраним кубетом над наосом и слепим кубетом над припратом, дозидана је још једна припрата 1752. за време игумана Пајсија Милутиновића. Приликом изградње високог барокног звоника са делом нове припрате 1836. западни зид Пајсијеве припрате је уклоњен. Барокном изгледу цркве, поред карактеристичног звоника, доприноси и низ полукружних аркада на стубићима изнад кордонског венца на Пајсијевој припрати. Крајем XVIII века, за време игумана Јоаникија Миљковића, изграђени су конаци, осликани унутрашњи зидови храма и начињен високи барокни иконостас, коме се као аутор помиње молер Аксентије из Панчева. У периоду од 1964. до 1987. манастир је био неактиван због окружења Рафинеријом нафте Панчево. Обнова и реконструкција, започете 1987. и завршене 1991, удахнуле су му живот. Током 1999. изведени су санациони радови на архитектури конака. ''

 

[VoSlavu]

Karlo Aleksandar Virtemberški, vladar Srbije od 1720. do 1733. godine

Ovaj njemački vojvoda je službovao kao carski upravitelj u Beogradu za cara Karla VI, nakon što ga je u te prostore doveo čuveni Eugen Savojski poslije 1716. godine. Od 1720. godine on je bio regent novouspostavljene Kraljevine Srbije kao habsburške krunske zemlje.

Jel imam ta Srbija kao deo habsburške zemlje neki poseban grb ?

 

[sakatilo1]

Karlo Aleksandar Virtemberški, vladar Srbije od 1720. do 1733. godine

Ovaj njemački vojvoda je službovao kao carski upravitelj u Beogradu za cara Karla VI, nakon što ga je u te prostore doveo čuveni Eugen Savojski poslije 1716. godine. Od 1720. godine on je bio regent novouspostavljene Kraljevine Srbije kao habsburške krunske zemlje.

Prilično apsolutistički upravljajući tom krunskom zemljom, kao veliki autokrata, ostavio je značajan trag podigavši Srbiju, a pogotovo barokni Beograd kakvog više nema i koji stoji samo u davno zaboravljenim istorijskim izvorima; na osmanskim islamskim ruševinama.

Upravo je 'srpski kralj' Karlo Aleksandar na neki način odgovoran za internacionalizaciju riječi 'vampir', jer se za njegove vladavine ona, preko legendi srpskih vampira, proširila po Habsburškoj monarhiji cijelom svijetu.

isti mister Bin....

 

[Pumpaj Dinstanović]

Jel imam ta Srbija kao deo habsburške zemlje neki poseban grb ?

Naravno da jeste.

To nije bilo isto vrijeme, Habsburška monarhija nije bila centralistički uređena zemlja. Kraljevina Srbija je samo bila 'privatni posjed' svetog rimskog cara Karla VI, koji je poziciju kralja srpskog (titula koju su Habsburgovci preuzeli od preuzimanja ugarske krune sv. Stevana 1526. godine) prepustio vojvodi Karlu Aleksandru od Virtemberga.

Karlo Aleksandar je u Kraljevini Srbiji istupao kao samostalni vladar jedne nezavisne države, bez primanja naređenja iznad; u nekoj vrsti "kolekcije" (nešto kao danas EU, velikim pojednostavljivanjem) sa ostalim habsburškim zemljama.

Grb jeste imala, ali nisam siguran kakav je bio.

 

[goxy]

http://en.wikipedia.org/wiki/Oskar_Schindler

 

[NickFreakyrgios]

http://en.wikipedia.org/wiki/Oskar_Schindler

Личи глумац који га је глумио на њега мало...

 

[Marc23]

Upravo je 'srpski kralj' Karlo Aleksandar na neki način odgovoran za internacionalizaciju riječi 'vampir', jer se za njegove vladavine ona, preko legendi srpskih vampira, proširila po Habsburškoj monarhiji cijelom svijetu.

Interesantno je da je rodjena tetka njegove zene,princeze Marije Auguste von Thurn und Taxis,bila prva zbog koje je pocelo da se pise o vampirima...evo link za kratak video o dokumentarcu koji je bio prikazivan na history channel-u...

http://www.evtv1.com/player.aspx?itemnum=13765

Kneginja Eleonora von Schwarzenberg,nazivana "The Vampre Princess"

Zanimljivo je i napomenuti da je potomak te iste Eleonore bivsi ministar inostranih poslova Ceske i bivsi Predsednik Saveta Evropske Unije knez Karl von Schwarzenberg,dok je potomak njene sestre Ludovike,pa samim tim njene cerke Marije Auguste i gore pomenutog Aleksandra od Virtemberga kraljica Velike Britanije Elizabeta II i svi ostali monarsi u Evropi...

 

[goxy]

Личи глумац који га је глумио на њега мало...

Jeste dobro su izabrali

 

[NickFreakyrgios]

Eugen Savojski





Eugen Savojski (Pariz, 18. X. 1663 - Beč, 21. IV. 1736), princ, austrijski vojskovođa i državnik. Smatran je najvećim vojskovođom svoga vremena. On je potomak sporedne linije savojske kuće. Ovaj čovek, koji je bio stranac u Habzburškoj monarhiji, zaista je voleo svoju drugu otadžbinu, a voleo je i carski dom. Poreklom Italijan, po odgoju Francuz, postao je jedna od najistaknutijih osoba u Austriji, ratujući pod devizom "Austrija iznad svega". Odbačen od Luja XIV zbog svog izgleda, sa osamnaest godina je stupio u carsku vojsku, veoma brzo napredovao u službi i izvojevao niz veoma značajnih pobeda za Habsburšku monarhiju tokom blistave pedeset dvogodišnje vojničke karijere, predvodeći carsku vojsku u ratnim metežima krajem XVII i početkom XVIII veka kada se Evropa odbranila od Turaka, raspadala se carstva i nastajali zameci velikih nacionalnih država u srednjoj i zapadnoj Evropi.
Od dana kada je postao glavnokomandujući carske vojske do zenita svoje vojničke karijere teritorija Habzburške monarhije uvećana je za više nego duplo. Sem što je predvodio Austrijance na bojnom polju stizao je da obavlja i brojne državničke poslove koje su mu poveravali carevi koje je služio. Bio je prvi general posle Montekukolija koji je postao predsednik Dvorskog ratnog saveta, najvažnije vojne institucije u Carstvu. U isto vreme je bio vojskovođa i obavljao posao guvernera Nizozemske. Ali ovaj veliki general je stizao da se dokaže i na drugim poljima. Slobodno vreme je popunjavao prepiskom sa filozofima, među kojima se ističe Gotfrid Vilhelm Lajbnic. Potomstva nije imao, ali je čovečanstvu ostavio velelepni dvorac Belvedere u Beču i još niz objekata veličanstvene arhitekture širom Habsburške monarhije. Posle smrti, od biblioteke princa Eugena, koja je bila čuvena po velikom broju knjiga, nastala je Austrijska nacionalna biblioteka. Mnogim umetnicima je bio mecena, od kojih su nam ostala značajna dela.


Poreklo i mladost

Rođen je u Parizu, u Hotelu Soason, 18. oktobra 1663. godine. Eugenovi roditelji su poreklom Italijani. Njegova majka, Olimpija Manćini, bila je Mazarenova sinovica i on ju je 1647. godine iz Rima doveo u Pariz, gde je u kraljevskoj palati odrastala pored kralja Luja XIV. Nadala se da bi mogla postati kraljica, ali posle Lujeve ženidbe ona se 1657. godine udala za Eugena Mauricija, najmlađeg sina Tome Franca, princa karinjanskog i grofa soasonskog, i najmlađeg brata grofa Vitora Amadea Savojskog, koji je bio oženjen ćerkoma Anrija IV, francuskog kralja. Eugen Mauricio i Olimpija su imali petoricu sinova, od kojih je Eugen bio najmlađi, i tri ćerke. Postojale su sumnje da je bio vanbračni sin Luja XIV, no Luj se snažno trudio da opovrgne ove sumnje. Roditelji su malo vremena provodili sa decom. Eugen Mauricio je bio vojnik u francuskoj vojsci, zapovednik od Kampanje i šef Švajcarske garde, i dosta vremena je provodio na frontu, dok je Olimpija bila sklona sudskim intrigama i deci je posvećivala vrlo malo pažnje. 1673. godine je čak pala sumnja na nju da je otrovala svog muža, a potom da je čak i planirala ubistvo kralja. Ne čekajući suđenje 1680. godine je iz Francuske otišla za Brisel ostavljajući Eugena da ga paze njegova baka, Marija Burbonska, princeza karinjanska, i tetka markgrofica badenska, majka princa Ludviga Badenskog. Sa deset godina, procenjujući da je Eugen psihički i fizički slab da izdrži napore vojničkog života kralj je odredio da treba da se posveti duhovnom životu. Ali Eugen ni najmanje nije mario za ovim životom; čitao je preko volje svoj trebnik, a na protiv nije se mogao rastati od Kurcija, Tacita i Cezara. Tadašnje ratno doba Luja XIV uticalo je na njega više nego viteška dela što ih je u tim knjigama čitao. Februara 1683. godine mladi princ je sve iznenadio svojom namerom da pristupi vojsci. Kada je zamolio Luja XIV da mu da mesto u vojsci, kralj, koji nije pokazivao naklonost prema Olimpijinoj deci posle njenog odlaska za Brisel, odbio je njegov zahtev i bio vrlo neprijatno iznenađen što Eugen, kada je došao kod njega na audijenciju nije, kao plašljivi plemići iz Versaja, prebledeo pred kraljevskim veličanstvom i što nije kao oni pao ničice kada ga je kralj upitao šta želi.

Uspon
Studirao je matematiku i prirodne nauke. Stupio je u austrijsku vojsku nakon neuspjelog pokušaja da bude primljen u francusku armiju. Pošto nije mogao da postane vojnik u svojoj domovini, Eugen je rešio da okuša sreću u inostranstvu. Jedan od njegove braće, Luj Julije, je stupio u Carsku vojsku godinu dana ranije, ali je poginuo na početku osmanske opsade Beča. Kada je vest o bratovoj pogibiji stigla u Pariz, Eugen je rešio da ode u Beč sa nadom da će preuzeti komandu nad jedinicom koju je vodio njegov brat. Njegov bratić, Badenski markgrof, bio je jedan od vodećih generala u carskoj vojsci, kao što je to bio i Eugenov dalji rođak, Maksimilijan Emanuel, izborni knez Bavarske. Eugen je napustio Pariz u noći 26. jula 1683. godine. Istaknuvši se u ratovima protiv Turaka kod Beča, Pešte i Beograda i protiv Francuza u Pijemontu postao je general, a 1693. i feldmaršal. Od 1703. do smrti bio je predsjednik Dvorskoga ratnog vijeća / savjeta. Bio je isto toliko sposoban državnik i političar koliko i vojskovođa pa je imao veliki utjecaj na vođenje poslova u Austriji prve polovine 18. stoljeća

.

 

[NickFreakyrgios]

Bečki rat

Za velikog vezira u Osmanskom Carstvu 3. novembra 1676. godine postavljen je Kara Mustafa-paša. Bio je više zainteresovan za pitanja spoljne politike, a pogotovo za rat protiv Austrijanaca, nego za rešavanje unutrašnjih problema. Između 1676. i 1681. godine, Kara Mustafa-paša pokreće vojne pohode protiv Rusa u Ukrajini, koji u celini gledano i nisu bili toliko uspešni. Sporazum u Radzinu, sklopljen februara – marta 1681. godine sa Rusima, označio je povlačenje osmanske odbrambene linije na Dnjepar i na Bug, priznavanje Cara kao vladara Rusije, njegovo pravo zaštite pravoslavne crkve u Jerusalimu, kao i stvaranje pravoslavne patrijaršije u Moskvi. Iz svega toga proizašle su pretenzije Rusa da štite pravoslavce u Osmanskom Carstvu kao i sukobi sa patrijarhom Carigrada. Međutim, Ugarska je posebno brinula Kara Mustafa-pašu. Pošto je priznao Tekelija kao vladara te zemlje 1682. godine, a da bi sprečio mogućnost austrijske invazije, on je početkom 1683. godine okupio jaku vojsku koja je trebalo da potvrdi osmanski autoritet nad Ugarskom i da osvoji Beč, kako bi se otklonila svaka pretnja sa Zapada. Političko vođstvo Osmanskog Carstva je procenjivalo da je, usled zaokupljenosti Leopolda I sukobom sa Francuskom oko teritorija u zapadnonemačkim oblastim i Tekelijem u Mađarskoj, došao pravi trenutak za konačan obračun, te je 20. februara 1683. objavilo rat Habzburškoj monarhiji. Spojivši se sa trupama tatarskog kana Murata Gireja, Osmanska vojska od 100.000 vojnika, koja je 1. aprila krenula iz Jedrena uz Dunav i preko Prekodunavlja prema Beču, lako je zauzela Vesprem, Tatu i Papu. Leopold I uopšte nije bio spreman za ovaj rat, ni diplomatski ni vojno. Imao je samo obećanje svog zeta, bavarskog kneza Maksimilijana Emanuela II, da će mu obezbediti 8.000 vojnika za odbranu Beča. Dan pre nego što je osmanska sila krenula iz Jedrena, Leopold I je zaključio sporazum sa poljskim kraljem Janom III Sobjeskim. Prema sporazumu, Car je bio obavezan da opremi 60.000, a poljski kralj 40.000 vojnika. Papa je uspeo da spreči francuski napad na Nemačko carstvo i intenzivno je radio na stvaranju protivturskog saveza.
Pošto nije imao dovoljno ni vojske, a ni vremena za napad na osmansku vojsku, ili eventualnu odbranu mađarskih ili hrvatskih teritorija Leopold I se odlučio samo za odbranu Beča. Palatin Pal Esterhazi, zemaljski sudija Nikola Drašković i kapetan Prekodunavlja Adam Baćanji zauzeli su sa 18.000 – 20.000 vojnika položaje duž reka Vag i Rabe, a Carska vojska se postrojila za odbranu naslednih habzburških zemalja i Beča. Kada je osmanska vojska prešla reku Rabu, glavnokomandujući hrišćanske vojske Karlo Lotarinški se sa glavninom armije povukao iza reke Lajte, a car Leopold se sa dvorom 7. jula preselio u Linc. Nedelju dana posle preseljenja dvora u Linc počela je opsada Beča koja je trajala od 14. jula pa do 12. septembra 1683. godine. Eugen je stigao kod Cara Leopolda sredinom avgusta. Iako nije bio Austrijanac imao je habzburško poreklo. Njegov deda, Toma Franc, osnivač karinjanske linije savojske dinastije, bio je sin Katarine, ćerke španskog kralja Filipa II i praunuk Cara Karla V. Ali veći utisak na Cara je ostavilo to što je princ Eugen bio bratić savojskog grofa Vitora Amadea, nadajući se da bi on mogao biti veza za saradnju sa Savojom u nekom budućem ratu sa Francuskom. Ove činjenice, njegova asketska pojava, kao i to što je bio prebeg od omrznutog kralja Luja XIV, su mu obezbedile toplu dobrodošlicu u kraljevom štabu i mesto u carskoj vojsci.
Nedovoljno pripremljeno za odbranu, stanovnišvo Beča, zajedno sa komandujućim generalom Ernestom Ridigerom Štarhembergom junački se branilo. Mada se grad kako-tako odupirao ne bi mogao izdržati da mu u pomoć ne stiže poljska vojska. Turci su se 2. septembra nalazili nadomak Burga. Međutim, 12. septembra saveznička armija koja je brojala oko 70.000 vojnika: bavarske, saksonske, carske i mađarske trupe, ali većinom Poljaci, pod komandom poljskog kralja i Karla Lotarinškog, napala je tursku vojsku i nanela joj teške gubitke kod Kalenberga, nadomak Beča. 15.000 Poljaka koje je kralj Jovan Sobjeski doveo stajali su na desnom krilu. Levim krilom zapovedao je grof Karlo Lotarinški i sa njim markgrofovi Herman i Ludvig Badenski i generali Kaprara i Leslije. Na ovom krilu borila su se i trideset i tri princa, među kojima je bio i Eugen, pod direktnom komandom Ludviga Vilhema, markgrofa od Baden – Badena i svojom velikom hrabrošću je skrenuo pažnju na sebe. U bici je velikiki vezir izgubio 10.000 vojnika i kompletan logor s opremom. Hrišćani su ovojili bogat plen: 300 komada teškog naoružanja, 15.000 šatora, ratne trube i zastave, šator velikog vezira sa svim ratnim blagajnama i uredima, šest stotina kesa punih pijastera, oružje, konjsku opremu. Beč je bio spašen, Car se posle tri dana vratio u prestonicu te je nagradio sve viteze koji su svojom hrabrošću i izdržljivošću spasli grad, a pored toga Carevinu i hrišćanstvo. I Eugen se udostojio carske milosti. Pošto se istakao hrabrošću u nizu bitaka, dobio je čin pukovnika i postao komandant dragonskog (konjičkog) puka u Kufštajnu. Osmanska pretnja bila je zaustavljena, ali nije bila otklonjena. Što se Turaka tiče, posle poraza, vojska se povlači prema Ugarskoj, a carsko-poljska armija ih je gonila i prinudila na bitku kod Parkanja 12. oktobra gde je turska vojska doživela još jedan poraz. Poginulo je 7.000 turskih vojnika, a zarobljeno je 1.200. Sledilo je oslobođenje strateški važnog Estergoma. 27. oktobra. Pošto je ponovo bio pobeđen, veliki vezir se zaustavio u Beogradu, da tu provede zimu i da osmisli novi pohod, planiran za sledeće proleće. Međutim, u Istanbulu, protivnici Kara Mustafa-paše uspeli su da ubede sultana Mehmeda IV da ukloni velikog vezira. Ovaj je na zimovniku u Beogradu 25. decembra 1683. godine udavljen po najvišoj zapovesti.
Zahvaljujući diplomatskim zalaganjima pape, marta naredne godine stvorena je Sveta liga, koju su činile, sem pape i nemački Car, Poljska i Mletačka republika. Dvadesetogodišnji mir zaključen sa Francuskom sprečio je Luja XIV da diverzijama na zapadnom frontu pomogne svog turskog saveznika. Iste godine je Eugen Savojski sa dragonskim pukom u okviru carsko-mađarsko-bavarske vojske učestvovao u borbama pod Budimom, gde se posebno istakao svojom hrabrošću i smelošću i tu je bio ranjen u ruku. Budim je uspešno branio Šejtan Ibrahim-paša sa garnizonom od 10.000 Osmanlija, a opsada Budima je u novembru morala prestati jer su se u sedištu komandnog štaba pojavile teške bolesti.
Rat protiv Osmanske imperije 1686. godine uzeo je veće razmere ulaskom u rat Rusije i Brandenburga. Car Leopold II je uz pomoć nemačkih kneževina angažovao 60 – 74.000 ljudi pod komandom Karla Lotarinškog i Bavarskog izbornog kneza Maksimilijana II Emanuela za opsadu Budima 1686. godine. Naravno tu su bili princ Eugen Savojski i markgrof Ludvig Badenski. Budim je bio turski bedem u hrišćanskoj zemlji. Već u junu se jurišalo četiri puta bezuspešno i sa velikim gubicima. Naposletku, pošto su do 1. septembra sukobljavali više puta sa velikim gubicima sa obe strane i pošto je jedan gradić zauzet, jurnuli su hrišćani 2. septembra sa svih strana. Eugen je toga dana zapovedao taborskom stražom. Ali on nije želeo da izostane iz bitke, te je prodro kroz jednu kapiju. Slava hrišćanstva bila je neviđena kada je glavni ugarski grad došao opet u ruke hrišćanstva. Po padu Budima veliki vezir Sulejman odstupio je prema Beogradu. Austrijanci su zatim proširili svoju vlast u južnoj Mađarskoj akcijom markgrofa Ludviga Badenskog. Maksimilijan Emanuel zavoleo je mladog princa Eugena, te ga je zamolio da putuje sa njim u Mletke na mesojeđe i Eugen ga je poslušao.
U februaru 1687. godine vratio se Eugen u Beč, a u junu je bio u opsadi kod Oseka (Osijeka). Veliki vezir je pohitao sa 20.000 vojnika da bi spasao ovaj grad i sudario se sa carskom vojskom kod Mohača. Ovde je 12. avgusta na brdu Haršanj (Harsány) Karlo Lotarinški ostvario sjajnu pobedu i time je skinuta mrlja koja je hrišćanima ovde naneta pre sto šezdeset godina u porazu od Turaka. U ovoj bici Eugen je sa svojim prijateljem i rođakom princem Komersijem bio jedan od prvih u šančevima. On je Caru odneo i glas o ovoj sjajnoj pobedi. Posle bitke kod Haršanja 1687. godine u kojoj je uspešno gonio Turke, osvojio je sa sjahalim dragonima njihov logor. Iste godine dobio je čin general – pukovnika. Španski kralj Karlos II ga je nagradio ordenom Zlatno runo, a od svog rođaka grofa Amadea Savojskog je dobio na upravu dve grofovije.
Poraz je izazvao pobunu turske vojske, koja je svojevoljno krenula prema Carigradu (Istambulu). U prestonici, glavne ličnosti u državi odlučili su da svrgnu sultana Mehmeda IV, koji nije bio svestan ozbiljnosti događaja koji su se odvijali u Carstvu, i da ga zamene njegovim bratom Sulejmanom II, koji je stupio na presto 8. novembra 1687. godine. To nije bilo dovoljno da se obuzdaju janičari, koji su , početkom marta 1688. godine, osvojili carsku palatu, ublili velikog vezira i posejali nered po Istambulu. Međutim, stanovništvo se, usled ekscesa koji su počinili, diglo protiv njih.

 

[NickFreakyrgios]

Sultan je tada odlučio da reaguje; novi veliki vezir, Tekirdagli Bekri Mustafa-paša uspeo je da pobedi pobunjenike i da ponovo uspostavi mir u prestonici. Sve je ovo znatno olakšalo operacije u Mađarskoj i Hrvatskoj, doprinelo slomu celog sremskog odbrambenog sistema i otvorilo put ka „kapiji Balkana“, Beogradu.
Austrijanci su od Turaka tada preuzeli i Petrovaradin i odmah pristupili izgradnji novih fortifikacijskih objekata. U to vreme tvrđava je bila manja nego današnja. Unutrašnji deo ograđen je zidom pravougaonog oblika, sa tri kule, koji se s istočne strane oslanjao na spoljni bedem. Na južnoj strani podignuto je utvrđenje od tri zemljana bastiona s palisadama i rovom punim vode. Na severnoj strani izgrađeno je slično utvrđenje koje se spuštalo do Dunava. Turci ponovo zauzimaju Petrovaradin 1690. godine, a Austrijanci ga vraćaju naredne godine i preduzimaju obimne radove oko uređenja i pojačanja tvrđave. Izgrađen je i Leopoldov bastion, te južni i istočni deo Gornjeg grada.
Koristeći se nemirima u Turskoj, Austrija je 1688. godine nastavila operacije. Austrijanci su krenuli prema Beogradu 30. jula. Sutradana su postavili logor u Slankamenu, a u noći između 5. i 6. avgusta zauzeli položaje na Savi od ostružničke skele do Zemuna. Njihova vojska sastojala se od preko 38.000 vojnika pod vrhovnom komandom bavarskog izbornog kneza Maksimilijana Emanuela. Odustavši od namere da pređe na drugu obalu Save, serasker Jegen Osman-paša pripremao se za odbranu Beograda kopanjem rova koji je obuhvatio sve varoške džamije i građenjem zemljanih utvrda oko mosta na Savi. Srbi koji su do tad kopali ove šančeve jednostavno su prešli u austrijski tabor. Forsiranje Save trajalo je dva dana gotovo neometano. Većina Jegen-pašinih vojnika pobegla je s položaja kada je neprijatelj po mesečini spustio svoje čamce u Savu. Tako su Austrijanci 7. avgusta postavili most kod Ade Ciganlije i po njemu do narednog jutra prebacili svu svoju vojsku. 10. avgusta serasker Jegen Osman-paša je napustio Beograd pošto ga je njegova vojska opljačkala i zapalila. 14. avgusta počelo je austrijsko bombardovanje Beograda iz svih raspoloživih baterija. Opsada grada je trajala do 6. septembra, kada je grad zauzet na juriš. Princ Eugen učestvovao je u opsadi Beograda. 6. septembra, posle dva sata bitke situacija za austrijsku vojsku bila je vrlo loša. Beograđani su se branili svim snagama. Vatra sa grada za trenutak je zaustavila Austrijance kad su se već nalazili na otvorenim prolomima gradskih bedema. Izborni grof bavarski, videvši nered u svojoj vojsci i gubitke koje su svakog trenutka trpeli, pohita sa princem Eugenom, koji iako mlad, već je bio general u Carskoj vojsci, prikupe vojsku pa junački povedu u vatru. Obojica su isukali svoje mačeve, pa povikaše vojnicima :“Za nama mili sinovi, da pobedimo ili izginemo!“ . Tu se Eugen prvi popeo na prolom a za njim najbolji vojnici i dobrovoljci. Neki janičar mu je udarcem rascepio šlem i ranio ga, ali je Eugen jednim udarcem ubio Turčina. I Maksimilijan je bio ovde ranjen. Posle velikih napora i veoma teške bitke, carska vojska je osvojila grad i prodrla u njega sa velikim ogorčenjem. Pokolj je bio grozan, mnogo je Turaka pobijeno. U opsadi je poginulo 278 Austrijanaca i 7.000 Turaka oba pola i svih uzrasta.

 

[NickFreakyrgios]

Falački rat

Kad je Francuska 25. septembra 1689. godine povela rat protiv Nemačkog Carstva, došlo je do promene situacije u Bečkom ratu. Austrija je prenela težište operacija na Rajnu. Pre toga je još 9. jula 1686. godine Car sa Španijom, Švedskom i Bavarskom je obrazovao Augzburšku ligu kojoj su kasnije pristupili Engleska i Španija. Rat je počeo naredbom Luja XIV da francuske trupe zauzmu Palatinat (Falačku) i Keln. Protiv Francuske je cela Evrope, ubrajajući tu i dva poslednja značajna saveznika, Brandenburg i Savoju, koji se jedan za drugim odmeću. Francuska vojska je u punom broju. Na njenom čelu nalaze se dvojica vojskovođa, maršal od Luksemburga i general Katina. Na čelu mornarice bio je admiral Turvil. Operacije započinju jednim velikim udarcem, pustošenjem Palatinata i oblasti Trev-Vorms, Špajer i Hajdelberg, koje je smislio Luvoa da bi stavio prazan prostor između neprijatelja i francuskih granica. Iz odbrambenog stava prema Carstvu, Francuzi prelaze u napad na tri fronta. U Nizozemskoj, maršal od Luksemburga gomila zastave i pobede nad carskom vojskom i Viljemom III : kod Flerija 1690, Štajnkerka 1692. i Nervindena 1693. godine. U Italiji, Katina prodire u Savoju i pobeđuje Vitoria Amadea kod Stafarde 1690. godine i Marsalje 1693. godine. Na moru, francuska mornarica najpre štiti iskrcavanje Džemsa II u Irskoj držeći na odstojanju u Bevezijeu ujedinjenje mornarice Holandije i Engleske. 30. juna 1690. godine francuska flota je napala ujedinjenu flotu Holandije i Engleske kod Biči Heda u La Manšu, i zbog toga što je engleski admiral Herbert, sada Lord Torington, bio surevnjiv na Holanđane, ne želeši im pomoći, Francuzi su ostvarili potpunu pobedu, pa ploveći dalje Kanalom, zapalili su malo selo Tenmut. Ali usled grešaka Luja XIV, koji sanja samo o tome da pomogne zlosrećne namere Stjuarta, u maju 1692. godine pretpela je teške gubitke u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem i bila gotovo uništena u buri kod La Uga. U Španiju su bombardovali Alikante i Barselonu 1691. godine, zauzeli 1693. Heronu, i 1697. godine samu Barselonu. Međutim glavne operacije odvijale su se na prostoru današnje Italije. Ovaj rat je bio lična i profesionalna frustracija za princa Eugena. Bio je prisutan u bici kod Majnca, gde je bio lakše ranjen, a potom se prebacio u Pijemont kod svog rođaka grofa Amadea Savojskog kada se ovaj priključio Velikom savezu 1690. godine. Unapređen u konjičkog generala, on je u Torino stigao u društvu svoga prijatelja, princa Komersija. Suprotno Eugenovim savetima, Amadeo je insistirao na sudaru sa francuskom vojskom kod Stafarde i pretrpeo je poraz. Samo Eugenova razboritost i dobro upravljanje konjicom koja je štitila odstupnicu sačuvala je njegovog rođaka od katastrofe. Eugen je bio razočaran ponašanjem vojnika i njihovih komandanata tokom rata u Italiji. U Beč je pisao da bi neprijatelj odavno pobeđen kada bi vojnici izvršavali svoje zadatke. Time je postao nepodoban u očima glavnokomandujućeg Carske vojske, Grofa Karafe, koji mu je pretio i izbacivanjem iz vojne službe. U Beču je prinčevo ponašanje protumačeno kao previše opušteno i arogantno za jednog mladog vojskovođu. Ipak, Car je bio impresioniran Eugenovom strašću za rešavanjem državnih pitanja i unapredio ga je u feldmaršala 1693. godine. Kada je iste godine na mesto glavnokomandujućeg Carske vojske umesto grofa Karafe, koji je preminuo, došao grof Kaprara Eugenu se činilo da je konačno došla šansa za odlučnu akciju. Međutim, grof Amadeo Savojski, ne verujući u pobedu i sve više strahujući od habzburškog uticaja u Italiji u odnosu na francuski, započeo je tajne pregovore sa Lujem XIV radi prelaska na njegovu stranu. Na dan 23. juna 1696. godine Vitorio Amadeo je zaključio mir u Torinu kojim j ugovoreno da mu se vrati Pinjerol, poslednja baza francuske dominacije sa italijanske strane Alpa, i da se njegova kćer Marija Adelaida uda za vojvodu od Burgonje, starijeg dofenovog sina. Španci i carska vojska, ugroženi u Italiji, povukli su tada svoje trupe iz Milanske oblasti. Eugen je izgubio poverenje u svog rođaka, ali je ipak izvršavao svoje obaveze prema njemu iz poštovanja što je bio na čelu dinastije iz koje je i on potekao, ali odnos među njima nikad više nije bio srdačan. Vojne počasti u Italiji su svakako pripadale francuskom maršalu Katini, ali je Eugen odlučnim akcijama rešio da povrati vojnički čast i ugled i da okonča rat između Francuske i Augzburške lige. U Rijsviku oktobra 1697. godine potpisan je niz ugovora. Francuska je vratila Nemačkom Carstvu tvrđave Trir, Filipsburg, Brajzah i Frajburg koje je dobila mirom u Najmegenu 1678. godine. Samo je Strazbur ostao kao dodatak francuskoj odbrani. Skoro čitava Lorena je vraćena svom vojvodi. Francuske snage koje su napale Kataloniju povučene su; Luksemburg, Šarleroa, At, Mons i Kurtre su ponovo postali uporišne tačke Španske Nizozemske. Leopold se ponovo mogao okrenuti borbama na Istoku.

 

[NickFreakyrgios]

Od osvajanja Beograda do Senćanske bitke


Dok je Eugen boravio u severnoj Italiji u Bečkom ratu su se nastavljale borbe. Ludvig Badenski, koji je preuzeo vođenje vojske pošto je Maksimilijan Emanuel povučen na zapadno ratište, produžio je 1689. ofanzivne operacije u Srbiji, potukao Turke 30. avgusta kod Batočine i 24. septembra kod Niša, a potom je osvojio Vidin. U Osmanskoj carevini 25. oktobra 1689. godine je došao na vlast Veliki vezir Fazil Mustafa-paša Ćuprilić. Već u novembru Turci su preduzeli kontra ofanzivu pod komandom Halil-paše, zauzeli Skoplje i Kačanik, tukli Austrijance na Kosovu polju i primorali ih da se povuku u Niš. Mustafa Ćuprilić je 15. jula 1690. godine krenuo iz Jedrena sa oko 122.000 ljudi i, osvojivši Pirot, Niš i Smederevo, 1. oktobra stigao pred Beograd, koji se predao 8. oktobra. Veliki vezir Mustafa poveo je 1691. godine nov ratni pohod i kod Beograda prešao Savu. Glavnina austrijske vojske pod vođstvom Ludviga Badenskog krenula je preko Slankamena prema Zemunu 12. avgusta, ali su se povukli prema Slankamenu zbog brojne nadmoćnosti tuske vojske. 19. avgusta 1691. godine Ludvig Badenski je odneo pobedu nad ogromnom turskom armijom. Poginulo je oko 20.000 turskih vojnika, kao i veliki vezir Mustafa Ćuprilić , a na austrijskoj strani je bilo oko 7.300 mrtvih i ranjenih.
Austrijska vojska prešla je zatim u ofanzivu u Mađarskoj i Transilvaniji i zauzela Karansebeš i Nađvarad. Krajišnici su u oktobru energičnim čišćenjem od Oseka do Slavonskog Broda potisnuli turske posade preko Save, pa je Slavonija konačno oslobođena od Turaka.
Energični sultan Mustafa II razvio je 1695. godine veću operativnu aktivnost u Banatu, koji je opet potpao pod tursku vlast. Fridrih Avgust I, saksonski izborni knez, pošao je 1696. godine iz Petrovaradina na Temišvar ali je prekinuo opsadu, a sultan Mustafa ga je potukao kod Olašina, današnjeg Hetina, na Begeju 26. avgusta. U bici se istakao srpski podvojvoda Jovan Monasterlija sa svojim vojnicima. Zarobio je Šarkan-pašu sa dvadesetak Turaka. Pošto je izvojevao pobedu, sultan se preko Hetina, Sakula i Jabuke vratio u Beograd, iz kojeg je 1. oktobra otišao u Jedrene.
Car Leopold I, umesto Fridriha Avgusta koga su Poljaci izabrali za svog novog kralja, postavlja Eugena Savojskog za glavnokomandujućeg austrijske vojske. Njemu je poveren težak zadatak da osujeti planove Mustafe II. Kao najmlađi austrijski feldmaršal dobio je 1697. godine komandu nad samostalnom armijom. Carskim dekretom od 5. jula 1697. godine Savojski je postavljen za komandanta. Istog dana kada je imenovan za vrhovnog komandanta Carskih trupa u Ugarskoj, Savojski je podneo Caru plan o ratovanju protiv Turaka. On predlaže da se, s obzirom na odmaklo vreme i zbog nedostatka novca, ne može ofanzivno istupati nego je potrebno upravljati se prema pokretu neprijatelja. Trupe treba locirati na prostoru između Dunava i Tise gde vojska neće oskudevati u namirnicama i stočnoj hrani. Zatim se štiti prostor između Drave i Save od upada Turaka iz Beograda. Princ Eugen je čekao velikog vezira Mustafu sa 65.000 dobro ušančenih vojnika kod Petrovaradina. Nakon što je doplovio Dunavom na čelu habzburške vojske, Eugen Savojski, na svoje veliko iznenađenje od strane šajkaških graničara biva dočekan toplom čokoladom. Ova beleška iz dnevnika njegovog ađutanta predstavlja prvi pisani dokument o čokoladi na ovim prostorima.
U junu 1697. godine sultan je krenuo u treći pohod protiv Ugarske i Erdelja. Beograđani su od 10. do 19. avgusta ponovo posmatrali silnu turksu vojsku koju je pratila rečna flota sastavljena od 16 galera, 30 fregata i 30 šajki. Posle prelaska iz Beograda u Pančevo, sultan je promenio svoju prošlogodišnju maršrutu utoliko što je iz Banata prešao u Bačku kod Titela koji je osvojio, pa preko Vilova i Kovilja krenuo prema Segedinu. Do Pesira blizu Ostojićeva stigao je 8. septembra, a sutradan je postavio logor u Senti na obali Tise i počeo se pripremati za prelaz preko Tise u Banat pošto je odustao od namere da ode u Segedin. Turci nisu slučajno izabrali Sentu kao mesto za prelazak preko reke; pogodnost koju je pružao taj teren same su se nametale. Od rečnih lađa - šajki - Turci su improvizovali pontonski most i počeli da prelaze reku. Eugen, koji se nalazio kod Sentomaša , pođe za njim usiljenim maršom, uz pomoć srpskog oficira Jovana Tekelije, koji ga je prethodno obavestio da sultan napušta Bačku, pljačka okolinu Sente i sprema se da pređe u Banat, prečicom prođe razlivene močvare i stigne velikog vezira Mehmed Elmas-pašu, koji je vodio 135.000 dobro naoružanih ljudi, kod Sente na Tisi.

 

[NickFreakyrgios]

Pobede nad Turcima


Eugen Savojski

Njegove pobjede nad Turcima (predvođenim sultanom) kod Sente 1697, kod Petrovaradina 1716. i kod Beograda 1717. značile su prekid turskih osvajanja u Europi, a rezultati tih pobjeda, Karlovački odnosno Požarevački mir, kojima je Austrija stekla velike dijelove Hrvatske i Slavonije, Banat, sjevernu Srbiju, dio Bosne, Vlaške, Ugarske i Erdelj, značili su učvršćenje Austrije u Podunavlju. Pobjede Eugena Savojskog nad Francuzima u Španjolskom nasljednom ratu (1701-1709) značile su istodobno jačanje austrijskih pozicija u zapadnoj Europi, gdje je Francuska bila u prvom planu političkih zbivanja.
Bitka kod Sente [uredi - уреди]
I pored instrukcija Dvorskog ratnog saveta, da zbog brojne inferiornosti izbegava ofanzivne operacije, energični Eugen je prešao u nastupanje i, u bici kod Sente 11. septembra 1697. godine, odsudno porazio Turke, čime je odlučio ishod austro-turskog rata 1683-1699. godine.
Tek što je Eugen mislio da otpočne bitku, došao je kurir iz Beča sa pismom i naredbom od ratnog suda, u kome mu se kaže da se na svaki način bitka izbegne. Princ je uzeo pismo i naredbu i strpao ih u džep, pa je otpočeo borbu sa svojom vojskom. Odlučio je da sa 40.000 ljudi izvrši obuhvatni napad na turski mostobran sa 43 pešadijska bataljona i 48 topova u centru, 4 pešadijska bataljona, 53 eskadrona konjice i dva topa na desnom i 4 pešadijska bataljona, 59 eskadrona i 10 topova na levom krilu. Turska vojska je nastavila povlačenje preko Tise. Bitka je počela turskom artiljerijskom vatrom na austrijski centar koji je bio u napadu u trenutku kada je bio u dometu topova. Dva sata kasnije napalo je i levo krilo austrijske vojske. Prodor turske konjica konjice duž reke bio je presečen. Desno krilo i centar pod jakom puščanom vatrom napredovalo je dalje. Austrijske snage levog krila prodrle su u centar mostobrana i zauzele mesto prelaza. Tada je okruženoj turskoj vojsci na malom prostoru nanet strahovit poraz. Mnogi Turci pokušali su da nađu spas preplivavajući Tisu ali su se podavili u njoj.
Savojski kao vrhovni komandant podneo je Caru izveštaj o bici kod Sente. To je najvažniji dokument iz austrijskih izvora. Kao komandant Savojski je morao biti detaljno upoznat sa razvojem čitave bitke. Izveštaj je kratak, vojnički škrt ali neobično sadržajan. Savojski kaže da je neprijatelj bio opkoljen.
„Bataljoni sa levog krila i desnog boka odsekli su neprijatelju prilaz ka mostu. Bilo je užasno klanje kako u rovovima, tako na mostu i u vodi gde se neprijatelj bacio sa nadom da pobegne. Naši vojnici bili su tako besni da nisu nikoga zarobljavali iako je tu bilo paša i oficira koji su nudili mnogo novca. Zbog toga je bilo malo zarobljenika i to uglavnom onih koji su izvučeni ispod mrtvih ili sa pontona. Od zarobljenika smo saznali da je sva neprijateljska pešadija bila sa ove strane reke a sa one strane nije bilo više od nekoliko hiljada ljudi kao sultanova straža...“ Ova pobedonosna bitka završena je u smiraj dana. Čak ni sunce nije htelo zaći dok svojim plamenim okom nije videlo potpuni trijumf pobedonosnog oružja Vašeg Carskog veličanstva. Po oceni Savojskog, nije se spaslo više od 2.000 Turaka. U drugom dopunskom izveštaju Savojski kaže da je prema poslednjim vestima uništena sva neprijateljska pešadija, dok su gotovo svi janičarski oficiri izginuli. Po austrijskim izvorima poginulo je 20.000 Turaka, dok se oko 10.000 vojnika udavilo u Tisi. Poginulo je pet vezira , 13 beglerbegova, 30 janičarskih aga, 20 alajbegova. Sva turska ratna oprema pala je u ruke pobednika kao i bezbroj ratnih trofeja. Carska vojska je zaplenila 7 tugova, 423 zastave, janičarsku zastavu i pečat velikog vezira. Zaplenjen je veliki broj kola, volova i namirnica. U ruke pobednika palo je 87 topova, 58 merzera, 28.000 kg praha, 19 tona olova, 5.400 topovskih kugli, 523 bombe, 6.300 ručnih granata, 62 pontona i 72 kola za mostove. Gubici Carske vojske bili su neverovatno mali. Poginulo je 28 oficira i 401 vojnik, ranjeno je 133 oficira i 1.465 vojnika. Od zore 12. septembra husari su gonili razbijenog neprijatelja i naneli mu teške gubitke. Sultan je u paničnom bekstvu sa 2.000 konjanika već 12. septembra stigao u Temišvar. Tako je selo Senta, do tada nepoznato evropskoj javnosti, odjednom postalo znamenito i u Evropi i u Aziji.

 

[NickFreakyrgios]

Turci su za nekoliko sati u borbi pretrpeli strahovite gubitke iz razloga što su iz Carigrada turski komandanti krenuli su sa međusobno neprečišćenim računima i neiskaljenom mržnjom na velikog vezira. Jedinstvo komandnog kadra nije postojalo. Tuska vojska bila je sastavljena od pripadnika raznih naroda koji se međusobno nisu mogli ni sporazumeti. Naročito je bio veliki broj Albanaca. Međusobna surevnjivost i sukobi dostigli su kulminaciju u početku same bitke kada su pojedini oficiri pa i čitave jedinice odrekli poslušnost vrhovnom komandantu. U takvoj atmosferi priča o ubistvu velikog vezira je verodostojna. Turska pešadija bila je na silu gurnuta na neprijatelja. Turski vojnici našli su se između dve vatre: neprijateljske i svoje vojske. Niko nije pomišljao na borbu nego na spas. Turska vojska nije bila ni psihički ni taktički spremna da toga dana bije bitku. Osim toga, Turci su bili potpuno iznenađeni pojavom austrijske vojske. Iznenađenje je bilo toliko da je odmah izazvalo strah u redovima turske vojske. Strah se pretvorio u paniku. Turska vojska je izgubila bitku pre nego što je ona uopšte započela. Zato je za nekoliko časova bila prosto masakrirana. Poraz je zatro i poslednji zračak nade. Kada se u ratu izgubi nada u oružje, ostaju jedino nade u mir. Tako je ova pobeda austrijske vojske kod Sente konačno zapečatila sve nada Turaka da oružjem mogu postići ratne ciljeve. Posle ovako katastrofalnog poraza Turcima nije ostalo ništa drugo nego da prihvate mir koliko god on za njih bio nepovoljan. Sa političkog stanovišta austrijska pobeda je ubrzala kraj rata. Posle bitke kod Sente mir je bio brzo postignut.
Analizirajući druge posledice bitke možemo konstatovati da su bivše teritorije pod turskom vlašću otpočele društveno-ekonomski razvoj osobenog, ali ipak evropskog tipa, ali u političkom smislu samo su dobile novog gazdu. Dok su se mnogi Srbi, učesnici Velike seobe, zajednički borili sa Mađarima kod Sente, kasnije su lukavom politikom Habsburgovaca okrenuti protiv Rakocijevih ustanika. I kasnije delovanje Eugena Savojskog može se ocenjivati na razne načine. Međutim, on je bio taj koji je, uspešno komandujući jednom velikom internacionalnom vojskom, sastavljenom od Nemaca, Mađara, Srba, Hrvata, Francuza i Španaca ispisao ime Sente na istorijskim kartama. Stoga ovu bitku i ne posmatramo u kontekstu neke nacionalne istorije.
Bitka kod Sente ostala je dugo u narodnoj uspomeni, pa su za nju u narodu i povezane mnoge priče. Ni u jednoj od ovih priča ne izostane, a da se ne pomene ,,Evženov sprud", koji Mađari nazivaju ,,Poronć". Evženov sprud postane ostrvo samo onda, kada se voda u Tisi izdigne iznad normalnog vodostaja. Narod veruje, da je taj sprud postao od turskih leševa, koji su tu poginuli, pa ih mulj reke Tise zatrpao i od njih načinio ostrvo. A kako je došlo do tolike množine, baš na jednom mestu, zaključuju, što je tu bio most na drvenim stubovima; ali nije bio patosan daskama, nego volujskom kožom. Kako ih je ,,tušta navalilo" most se provalio i svi se potopili.
Iz tadanjih geografskih karata ne može se ustanoviti, da li je ostrvo postojalo. U planu bitke kod Sente, a koji se nalazi u knjizi ,,Bács-Bodrog Vármegye Monográfiája", nalazi se most; ali je ovaj plan rađen mnogo kasnije, pa se po tome i ne može utvrditi, da li je odista postojao ili ne. Površina mu sada iznosi 61.580 kvadratnih metara.
Bagerovanjem korita reke Tise 1907-1908. godine, utvrđeno je da je na tome mestu najplića, i da se za vreme male vode može pregaziti. Na tome mestu i čini brod (nanos) čime se stvara plićak. Tada, 11. septembra, svakako da je bila mala voda, a moguće je, da su i Turci znali za osobinu reke Tise na ovome mestu.
Po sklapanju Karlovačkog mira, a zbog zasluga za pobedu kod Sente, princ Eugen je nagradio Jovana Tekeliju starešinstvom nad Pomoriškom granicom i poverio mu da na desnoj strani Moriša sagradi utvrđenje Arad.

 

[NickFreakyrgios]

Pohod na Sarajevo

U Beču je bila neopisiva radost zbog Eugenove pobede nad Osmanlijama. Ali zavidljivi Kaprara nije propustio nijednu priliku da sreću i hrabrost Eugenovu kao drskost predstavi govoreći da je Eugen svojom neposlušnošću hteo da stavi celu Carevinu na kocku. Posle ove blistave pobede jedan među prinčevim generalima, Robotin, prešao je Tisu i krenuo da oslobađa Banat. Tom prilikom carske trupe ušle su opet u Bečkerek, pa je Robotin od Bečkereka načinio snažno uporište snabdevši ga topovima, osigurao šančevima i stalnim jakim garnizonom. Pošto je kod Sente izvojevala sjajnu pobedu ode Careva vojska u Slavoniju i iz Broda pređe u Bosnu, sa 4.000 konjanika, 2.500 pešaka, 12 topova i drugom vojnom opremom, opsedne Sarajevo, utvrde ga i u njemu postave hrišćanske vojnike umesto turskih. U sastavu austrijske vojske nalazilo se 2.000 pešaka i 200 konjanika Srba pod komandom pukovanka Ferdinanda Jovana Kibe. U astrijske ruke pali su Doboj, Maglaj, Žepče i grad Vrandu koji je osvoji Kiba sa Srbima. U Doboju su 21. oktobra mnogi hrišćani seljaci došli i molili zaštitu, izražavajući spremnost da se priključe austrijskoj vojsci ukoliko ona bude morala da napusti Bosnu. Princ Eugen navodi u svom dnevniku ratovanja kako se nada da će sve hrišćane prevesti iz zemlje preko Save. Dana 27. oktobra, Savojski navodi da su Srbi u pozadini. Prema savremenim izvorima, austrijska i srpska vojska su 23. oktobra opljačkale i zapalile Sarajevo, a zatim se vratile iz Bosne 8. novembra s mnoštvom pravoslavnih i rimokatoličkih porodica koje su se nastanile po opustošenoj Slavoniji nakon protjerivanja Turaka. Poslije tog egzodusa, katolici su postali najmanja vjerska skupina u Bosni, dok na drugo mjesto, iza muslimana, dolaze pravoslavci.

Karlovački mir

Potom ode Eugen sa velikim svečanostima u Beč da sam lično Caru odnese glas o velikoj pobedi. No Leopold, obmanut spletkama zavidljivog Kaprare primi Eugena sasvim hladnokrvno i oduzme mu njegov plameni mač, pa čak šta više hteo ga je predati i ratnom sudu. Plemeniti građani nudili su Eugenu da ga prime u svoju zaštitu, ali se princ izjasni da on neće nikakve zaštite, osim čistoće svog rada i malih usluga koje je on Caru ukazao. Septembra 1698. Turska vojska je logorovala kod Beograda, a princ Eugen je planirao demonstativni manevar preko Bečkereka na Temišvar, kako bi privukao Turke u Banat. U Bečkereku, u današnjoj glavnoj ulici na broju 36 mu se nalazio glavni stan. Kod Titela je sagradio most, Carska vojska je prešla Tisu, a Turci su završili gradnju mosta kod Višnjice, međutim samo radi lakšeg snabdevanja Temišvara ratnim zalihama. Eugen je pohitao sa konjicom ka Temišvaru i uspeo da spreči da Turci doture provijant temišvarskoj tvrđavi. Posle ovoga princ Eugen je shvatio kako sa svojim demonstrativnim manevrom ne može ništa da postigne pa je odlučio da se povuče preko Tise, a potom je u oktobru preko Segedina stigao do Arada gde je započeo radove na utvrđenju tvrđave da bi ojačao odbrambenu liniju duž Moriša, naspram neosvojenog Temišvara.
Nedugo zatim, posredovanjem Engleske i Holandije, pregovori koji su započeti jula 1698. godine, završili su se 26. januara 1699. godine potpisivanjem Karlovačkog mira na dvadeset pet godina. Mir se nekada naziva i “ponoćnim mirom”, jer je osmanska strana izričito molila da se potpiše 26. januara, ali u vrlo rano ujutro. Osmanski su astrolozi naime proračunali da će onda to biti dobar mir. Habsburškoj Monarhiji pripala je cela Ugarska, bez Banata, a granice Hrvatske, obuhvatajući Liku i Krbavu, pomerene su sa Kupe na Unu i do planine Velebita. Od turske vlasti je oslobođena Slavonija sa Kostajnicom, Dubicom i Jasenovcem, kao i jugoistočni Srem preko koga je povučena nova austrijsko-turska granica od Mitrovice, koja je pripala Turskoj, na Savi do Slankamena, koji je pripao Austriji, na Dunavu. Granica je obeležena humkama koje su po Marsiljiju nazvane marcijalne hante. Mletačka Republika je zadržala u Boki uzan pojas uz obalu od Novog do Risna, a u Dalmaciji Knin, Sinjsku krajinu, Vrgorac i Gabelu. Nezadovoljna Karlovačkim ugovorom o miru, ona je uspela da joj se novom redakcijom ugovora od 15. aprila 1701. prizna ispravka granice u Dalmaciji; uz to je dobila ceo Peloponez do Istmosa i ostrva Lefteriju, Zante i Leukas. Suparnički Dubrovnik i Mleci razdvojeni su teritorijalno uskim pojasom pod osmanskom vlašću koji je izlazio na more kod Kleka i Sutorine u Hercegovini.
S pravom se može reći da je to bio prvi nepovoljan sporazum koji su Osmanlije potpisale. Sem teritorija koje je prepustila Habzburzima i Mlečanima, Osmanska Carevina Poljskoj prepustila Podoliju i zapadnu Ukrajinu, a Rusi su dobili Azov na Krimu, jedan deo Ukrajine do Dnjestra i pravo na teritorijalno proširenje do Kubana. Karlovački sporazum označava početak osmanskog povlačenja iz Evrope. Osmanska država više nije diktirala svoju volju, naprotiv, bila je primorana da pregovara sa protivnicima, a često i da se povinuje njihovim zahtevima.

 

[NickFreakyrgios]

Austro – turski rat 1716 – 1718. godine

Pošto je zaključen mir u Raštatu, mogao je obratiti pažnju Car Karlo VI i na istok, da što pre i koliko je moguće stane na put buri koja mu je naglo otuda pretila. Sultan Ahmed III je prekršio odredbe Karlovačkog mira i tokom leta 1715. godine ponovo su Osmanlije osvojili Moreju, a tvrđava Suda na Kritu pala je u ruke Turaka. Zatim su se okrenuli protiv Austrije sa ciljem da ponovo osvoje Ugarsku. Tako je Car bio prinuđen da objavi rat Turskoj, mada je glavni inicijatori ovog rata bio papa, a borbu su vodili Habsburška Monarhija i Mletačka Republika. Rat je trajao dve godine, od 1716. do 1718, a u toku rata najviše je stradao srpski narod u pograničnim oblastima. Od svih ratova u kojima je učestvovao, najviše direktne kontrole i najveće uspehe princ Eugen je postigao upravo u ovom ratu.

Petrovaradinska bitka

Princ Eugen je bio spreman sa vojskom od 60.000 ljudi. Sultan svoju glavnu vojsku uputi protiv Cara i sila od 200.000 ljudi prodre u Ugarsku da najpre odcepi od Cara Petrovaradin. Veliki vezir Damad Ali-paša sa 70.000 vojnika i jakim pomoćnim trupama prešao je 26. jula kod Beograda u Srem radi opsade Petrovaradina. Habzburško Carstvo je utvrđenjem petrovaradinske tvrđave želelo da spreči povratak Otomaske imperije u srednju Evropu. Da bi u tome uspelo obezbedilo je novac i najbolje arhitekte. 1694. godine izgrađene su, južno od tvrđave, još dve palisadne odbrambene linije. Sa levom obalom Dunava tvrđava je povezana dvama mostovima, na čijim su krajevima izgrađena utvrđenja sa po osam topova, a na Dunavu su ukotvljeni brodovi naoružani topovima. 1695. godine u Donjem gradu podignut je bedem sa rovovima i palisadama, a prema jugoistočnoj strani Gornjeg grada bastion, zatim mostobran na levoj obali Dunava i jedno utvrđenje na Ratnom ostrvu. Po veličini i brojnim odbrambenim kulama, kapijama, zgradama i podzemnim vojnim galerijama, stvoreno je remek delo u sistemu fortifikacije. Petrovaradinska tvrđava se prostire na 112 hektara, a u njenoj izgradnji učestvovalo je dnevno i po 40.000 ljudi. Sastoji se od pet tvrđava, Gornje, Donje, Hornverka, Bruškanca i Inzelšanca, koje su funkcionalno spojene u jednu celinu, pa je zovu i Gibraltar na Dunavu.
Rat je u početku tekao veoma nepovoljno za carsku vojsku, naročito na onom delu fronta kojim je zapovedao konjički general baron Maksimilijan Petraš, zapovednik Slavonije. Iz istočnog Srema, Turci su provalili prema zapadu. Kod Iriga su stradale srpske čete pod zapovedništvom Adama Monasterlije, koji je u borbi i sam poginuo. Turci su tada popalili neka naša naselja, među njima i Karlovce, a od manastira Krušedol. Međutim i Austrijanci su dobro manevrisali i uskoro uzvratili. Pošto su prebacili deo svojih snaga na desnu obalu Dunava, prikupili do 3. avgusta s obe strane reke oko 64 bataljona pešadije, 187 eskadrona konjice i 80 topova. Turska glavnica koju je vodio sam veliki vezir Damad Ali paša doprla je do Karlovaca, na 3 km od tvrđave i ulogorila se na visovima današnjeg Vezirca, severozapadno od Karlovaca. Prve borbe vođene su 1. avgusta 1716. blizu Sremskih Karlovaca između Palfijevih husara i turske konjice, da bi ubrzo došlo do velike bitke kod Petrovaradina. Kad je komandant tvrđave odbio turski zahtev za predaju, Turci su se izgradnjom približnica približili tvrđavi, negde i do 100 metara. 5. avgusta 1716. godine, posle silnog bombardovanja od strane turske artiljerije na Eugenov komandni štab, napadne Eugen Savojski neprijatelja. Raspoređena pred tvrđavom, austrijska vojska prešla je u napad s pešadijom u centru, glavninom kopnjice na levom i jednim odredom na desnom krilu. U prvoj fazi bitke nije došlo do rešenja. Ali, kad su obe strane angažovale konjicu, u sudaru koji je trajao oko 5 časova, Turci su bili razbijeni i prinuđeni na povlačenje. Na desnom krilu, koje je predvodio Aleksandar Virtemberški odneli su Austrijanci pobedu. Maks Štaremberg naiđe na levom krilu na veliki otpor. Janičari su prodrli u šančeve i pokušaše da zauzmu most na Dunavu. Palfi brzo priteče u pomoć te se otkloni velika opasnost. Iza njegovih leđa mogao se opet red povratiti i Eugen povuče rezervu. Sad su se Turci našli između tri vatre. Sam Damad Ali-paša je bio smrtno ranjen, a vojnici uskoro nagnaju u bekstvo. Begunci su mogli samo život spasti, jer je veliki vezir sumnjajući u hrabrost svoj vojske, porušio sve mostove. Pljačka je za Carsku vojsku bila velika i neizmerna. Ali pre svega, Eugen klečeći sa celom svojom vojskom zahvali Bogu za sjajnu pobedu koju nad nevernicima ostvare toga dana. Ali zbog odmazde za izgubljenu bitku spaljeni su skoro svi fruškogorski manastiri. Najgore su prošli Krušedol i Velika Remeta. Tom prilikom su u Krušedolu izgorele mošti despota Stefana, majke Angeline i vladike Maksima, članova dinastije Branković. Ubrzo posle toga je sedište Krušedolske mitropolije preneto u Sremske Karlovce, te otada preovladava naziv Karlovačka mitropolija. Za bitku kod Petrovaradina, tzv. „Varadinski rat“ vezane su i dve legende. Po prvoj, uoči bitke, Eugen Savojski je usnio Majku Božiju, koja mu je predskazala da će pobediti neprijatelja. Kasnije je na mestu velike bitke, u znak zahvalnosti, izgrađena crkva Blažene Device Marije (današnja crkva na Tekijama), sa njenom ikonom, koju je crkvi poklonio Eugen Savojski. Zanimljivo je i to da je na kupoli crkve postavljen krst iznad polumeseca kao simbol pobede hrišćanstva nad islamom. Druga legenda vezana za “Varadinski rat”. kaže da se na dan bitke, dan Snežne Gospe, digla strahovita oluja, koja je izazvala pad jutarnje temperature, pao je sneg i turska vojska se smrzla. Ovo je veoma uticalo na ishod bitke: princ Eugen Savojski je iskoristio vremensku nepogodu i po najcrnjoj noći je prišao Turcima iza leđa. Pobeda kod Petrovaradina omogućila je Eugenu Savojskom da zauzme Beograd 1717. godine, čime je opao značaj Petrovaradina. Zanimljivo je napomenuti da je u leto 1716. godine jedan crnogorski izaslanik posetio Eugena Savojskog u blizini Petrovaradina i izjavio da bi mogla pomoći crnogorska vojska od 40.000 ljudi, što je bilo bez ikakvog osnova jer je Crna Gora tada jedva imala toliko žitelja ukupno!