Примећујем у свакодневном животу, исто као и на форуму, прилично неразумевање по питању поделе на левицу и десницу. Онда се долази до закључака да су поделе на левицу и десницу превазиђене, или да су сви екстремни националисти истовремено и екстремни десничари.
Левица је, генерално гледано, покрет који посматра економију неке целине (државе, друштва, комуне) као систем који је затворен и у којем постоји фиксна количина новца која је неравномерно распоређена. Зато је тежња левице да тај новац равномерно или равномерније распореди на све јединке, а као инструмент тог поравнања користи се држава коју посматрају као неутралног арбитра. Зато је јако битно ојачати државу, њене институције. Зато долази до великог државног апарата, великог државног власништа и протекционизма државе у виду царина.
Левичари се деле на две велике групе, које су по поделама у руској левици почетка 20. века назване Бољшевици и Мењшевици.
Бољшевици се залажу за потпуно брисање приватне својине и постојање само или скоро искључиво државне својине.
Мешњевици се залажу не за укидање, али за редукцију у чврсту контролу над приватном својином.
И једни и други могу бити, по друштвеним питањима, и либерални и конзервативни. Друштвена питања о којима се ради су улога породице у друштву, однос према женама, религији и разним мањинама.
Пример конзервативних бољшевика су Стаљин, Мао, Пол Пот, државе источног фронта из хладног рата и СССР.
Пример либералних бољшевика су француски 68аши, Троцки и Лењин.
Пример конзервативних мешњевика су Путин, Милошевић, Асад, Марин ле Пен, Штрахе или Герт Вилдерс.
Пример либералних мењшевика су савремене европске социјалдемократе, ДОС, ЕУ, Канада, Хилари Клинтон и Обама.
Десница се, с друге стране, бави личним слободама у економији, и као таква је сушта супротност левице која изнад свега држи колективне интересе. Код десничара се ради о приватној својини. Није да десничарима није битна целина, али они верују у слободну вољу снажних појединаца да се самостално удруже. Дакле, приватна својина која не сме бити ограничена порезима, таксама и доприносима. Чиста десница такође не верује у царине и државни интервенционизам ради заштите произвођача, већ верује да произвођачи сами својим квалитетом и ценама морају изборити своје место на тржишту. У пракси, ипак, многи који су по осталим питањима чисти десничари фаворизују донекле царине и протекционизам. Десница такође не верује у субвенције, култури, здравству и школству, јер да би постојале субвенције мора се узимати одређена количина новца од грађана. Не верују у социјалну правду коју организује држава, већ верује да се појединци сами мораји изборити за социјалну правду користећи добровољне методе, нпр. моралну вертикалу. Десничари дакле, не верују да држава сме да притиска приватнике на било који начин, као и појединце, па је зато десничарима свеједно шта људи раде у спаваћој соби или шта купују, често када је то шта заправо оружје. Десница се залаже за слободну куповину оружја.
И десничари могу бити конзервативни и либерални по својим друштвеним схватањима.
Конзервативни десничари су нпр. Американци и Енглези до средине 20ог века, Де Гол, Черчил, Тачер, Пиноче или Ердоган.
Либерални десничари су јако ретки, али то су нпр. Фридман или данашња клима у Аустралији, или Канађани до почетка 21ог века.
Јако често се јављају забдлуда у којима се "конзервативно" поистовећује са "десницом". Тако добијамо изјаве да је ле Пен десничарка, али она то није. Она је леви националиста, и то мењшевик.
Такође, постоји и заблуда да је Хитлер био некакав "екстремни десничар". Истина, он јесте дозвољавао крупним капиталистима да постоје и да се поштено обогате у његовом систему, али их је држао за јаја рекетом (морали су да финансирају његов рат), дакле није им остављао никакву слободу. Зато је и он левичар, и то мењшевик.
Често се прича и о неком Трећем Путу.
Трећи пут су десничари који су усвојили неке леве компоненте.
Пример су Бизмарк и Аденауер, који су се залагали за приватну својину и слободу приватника, али и социјалну правду (здравство, школство). Међутим, трећи пут кад-тад мора да се одлучи да ли је Леви или Десни. Трећи пут Бизмарка и Аденауера функционисао је само онолико дуго, колико је постојало јако пуно младих људи који би малим новцем могли да финансирају социјалну правду.
Још један пример Трећег Пута је Трамп, који генерално има десничарске ставове, али се залаже за јак протекционзиам.
