eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
LEON KOJEN: KAPITULACIJA UZ ŠAMPANJAC
petak, 15 mart 2013 14:25
Pred Srbijom stoje godine neizvesnosti, u kojima će narod nastojati da novim putevima izbori pravo da odlučuje o svojoj sudbini
Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom planu. Uprкos brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.
Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije „radi odbrane ljudskih prava” nikada nije prihvaćena onako kako su se nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu, samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku vlast u Prišini to najbolje pokazuju.
NE BI SE DESILO NIŠTA
Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale? Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan, štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.
U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na drugoj strani.
Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima, u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.
JAZ PREMA NARODU
Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji prema „evropskom putu” Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.
Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.
Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji: „Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba branioce svoje stvari”. Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da uradi 1999. godine.
Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.
Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje”, održanom 14. marta 2013. u Beogradu
http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html
п.с.
Leon Koјen
Leon Koјen je savetnik predsednika Srbije. Rođen je 1945. godine u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu 1970. godine. Osam godina kasnije, doktorirao je na Univerzitetu u Oksfordu. Od 1984. do 1998. i od 2001. do 2003. godine predavao je estetiku i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor istorije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu je od 2003. godine. Od 1998. do 2001. bio je gostujući profesor filozofije na Vilijams Koledžu u SAD. Objavio je više knjiga i radova iz oblasti filozofije i teorije književnosti.
********************************************************************************************************************
Професор Леон Којен је још 2007. поднео оставку на Комисију за КиМ и напустио велеиздајничку политику Бориса Тадића коју ови нови здушно настављају.
Леон Којен је један од оних правих Београђана - Чивутин, који је 100 х већи Србин од 90% Срба који
се бусају а на првој кривини почине издају и себе и народних и државних интереса.
Припада старој Београдској породици, изузетно моралан, честит и поштен - од оних људи због којих се поносим Београдом.
У недељу је био гост код Бећковићеве на У92 - СА ВЕЛИКИМ УЖИВАЊЕМ САМ СЛУШАО ШТА ЈЕ ГОВОРИО...... остао је понос Београда и Србије.
petak, 15 mart 2013 14:25
Pred Srbijom stoje godine neizvesnosti, u kojima će narod nastojati da novim putevima izbori pravo da odlučuje o svojoj sudbini
Napad NATO na Srbiju 1999. godine nije se završio potpunom pobedom zapadnih sila ni na teritorijalnom, ni na političkom, ni na diplomatskom planu. Uprкos brutalnom proterivanju Srba sa najvećeg dela teritorije Kosova i Metohije, u četiri opštine severno od Ibra Srbi su faktički nastavili da žive pod sopstvenom lokalnom vlašću (sa sopstvenim sudstvom, zdravstvom, obrazovanjem itd.) i da tako bar u delu pokrajine održavaju kontinuitet legitimnih institucija Republike Srbije.
Na političkom planu, napad NATO na Srbiju izvan Zapada i zemalja pod njegovim neposrednim uticajem ni 1999. ni kasnije nije primljen sa odobravanjem, pa ni u samoj zapadnoj javnosti ideja vojne intervencije „radi odbrane ljudskih prava” nikada nije prihvaćena onako kako su se nadali njeni tvorci. Najzad, na međunarodnom i diplomatskom planu, samoproglašena albanska država na Kosovu i Metohiji ni iz daleka nije uspela onoliko koliko su to priželjkivali njeni američki i evropski sponzori: pritisci na Srbiju da ovako ili onako prizna secesionističku vlast u Prišini to najbolje pokazuju.
NE BI SE DESILO NIŠTA
Zašto su onda ovih dana predsednik i vlada Srbije politički i diplomatski potpuno kapitulirali, pristajući da, protiv volje tamošnjeg srpskog stanovništva, Srbija sama ukine svoje legitimne institucije na severu pokrajine i sarađuje sa prištinskim vlastima u uspostavljanju kosovskih institucija tamo gde one nikada nisu postojale? Srbija je 2006. i 2007. godine odbila da prihvati Ahtisarijev plan, štiteći svoje elementarne interese, i ništa joj se strašno nije dogodilo: nije zbog toga bila izložena ni vojnim pretnjama, ni ekonomskim sankcijama, ni kulturnom ostrakizmu, jer čak ni Buš i Bler ne bi pred svojom javnošću mogli da opravdaju takve mere.
U tom pogledu ništa se nije promenilo. Ni Obama, ni Angela Merkel, ni briselska birokratija ne bi uradili ništa više da je Srbija odbila nastavak dijaloga u Briselu (kako je to jednog trenutka predlagao Tomislav Nikolić) nego što su zapadne sile uradile kada je Srbija odbacila Ahtisarijev plan – izrazili bi svoje nezadovoljstvo, i na tome bi se sve završilo. Odgovor na pitanje zašto Srbija od 2008. godine prvo stidljivo, a onda sve otvorenije ide ka kapitulaciji u pitanju Kosova i Metohije, da bi se ona danas i dogodila, mora se, dakle, potražiti na drugoj strani.
Posle poslednjih izbora na kojima je SNS zamenila DS kao stožer režima, u srpskoj političkoj eliti očigledno je dovršen proces koji je počeo još sredinom devedesetih godina prošlog veka. Danas u Srbiji, sa izuzetkom DSS (čija su načelna opredeljenja jasnija kada je u opoziciji nego kada je na vlasti), nema nijedne veće stranke koja bi pod bilo kojim uslovima bila spremna da se u nekoj važnijoj stvari suprotstavi Zapadu. U predizbornim kampanjama ta se okolnost sa više ili manje uspeha prikriva, i postojeća vlast se oštro kritikuje, kao što su prošle godine SNS i SPS kritikovali Borisa Tadića i Borka Stefanovića, da bi danas njihova sopstvena vlast svesno razgrađivala ustavno-pravni poredak zemlje samo zato što joj se to traži iz Vašingtona, Berlina i Brisela.
JAZ PREMA NARODU
Između naroda, koji je s mnogo razloga sve skeptičniji prema „evropskom putu” Srbije, i političke elite slepo poslušne Zapadu tako se stvara opasan jaz. Taj jaz će biti sve vidljiviji kako sledećih nedelja i meseci kapitulacija Beograda bude sve očiglednija, da na kraju najverovatnije dobije konačan pečat ispunjavanjem nemačkog zahteva da se potpiše sporazum o dobrosusedskim odnosima između Srbije i Kosova. Tim sporazumom bi se, kako se ovih dana može pročitati u verodostojnim izvorima, Srbija obavezala da u svemu tretira Kosovo kao ravnopravnog partnera i prijateljsku državu, osim u tome što je ne bi formalno priznala.
Kažu da je Dragiša Cvetković u vozu plakao putujući u Berlin da potpiše pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Gledajući nasmešena lica srpskih pregovarača u Briselu, jasno je da nema te opasnosti: politička predaja Kosova Albancima obaviće se uz šampanjac.
Možda najbolji srpski diplomata posle Jovana Ristića, Milovan Milovanović, napisao je kao mlad čovek u svojoj doktorskoj disertaciji: „Samo narodi koji hoće da se brane naći će u konačnom času sukoba branioce svoje stvari”. Sve što je Srbija činila ili, bolje reći, nije činila od 2008. godine do danas potvrđuje ovu samo naoko paradoksalnu istinu. Umesto da traži prijatelje i saveznike tamo gde ih je lako mogla naći, Srbija danas sama dovršava na Kosovu ono što NATO nije dospeo da uradi 1999. godine.
Taj bezrazložni poraz današnji režim će na sve načine pokušati da prikrije, ali teško je verovati da će u tome uspeti: pred Srbijom stoje godine neizvesnosti, u kojima će narod – danas potpuno isključen iz svakog važnijeg političkog odlučivanja – nastojati da novim putevima izbori za sebe pravo da odlučuje o svojoj sudbini.
Izlaganje na skupu „Srbija i kosovsko pitanje”, održanom 14. marta 2013. u Beogradu
http://www.standard.rs/leon-kojen-kapitulacija-uz-sampanjac.html
п.с.
Leon Koјen
Leon Koјen je savetnik predsednika Srbije. Rođen je 1945. godine u Beogradu, gde je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu 1970. godine. Osam godina kasnije, doktorirao je na Univerzitetu u Oksfordu. Od 1984. do 1998. i od 2001. do 2003. godine predavao je estetiku i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Profesor istorije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu je od 2003. godine. Od 1998. do 2001. bio je gostujući profesor filozofije na Vilijams Koledžu u SAD. Objavio je više knjiga i radova iz oblasti filozofije i teorije književnosti.
********************************************************************************************************************
Професор Леон Којен је још 2007. поднео оставку на Комисију за КиМ и напустио велеиздајничку политику Бориса Тадића коју ови нови здушно настављају.
Леон Којен је један од оних правих Београђана - Чивутин, који је 100 х већи Србин од 90% Срба који
се бусају а на првој кривини почине издају и себе и народних и државних интереса.
Припада старој Београдској породици, изузетно моралан, честит и поштен - од оних људи због којих се поносим Београдом.
У недељу је био гост код Бећковићеве на У92 - СА ВЕЛИКИМ УЖИВАЊЕМ САМ СЛУШАО ШТА ЈЕ ГОВОРИО...... остао је понос Београда и Србије.
Pa taj bre ni svoje asistente nije uspeo da odabere, a kamoli da bira nesto sto je bitno za drzavu, svasta s' tobom, stvarno...
