Legende o cveću

[LBarbara]

Na ivici jedne šume,gde je samo vetar duvao mali cvet je izvirio iz zemlje.I onda je počeo da treperi svojim laticama kao da je želeo da poleti ili da igra sa vetrom.To je bila anemona.Zbog tog prijateljstva sa vetrom kaže se da je nestašan cvet.Vetar njiše stabljike i latice anemone i tako su one postale fleksibilne i izdržljive.Smatra se da su one nestašne takodje i zato što duguju svoj život Adonisu.Adonis je bio nestašni zgodni mladić kojeg su obožavale sve boginje.Jedna je bila boginja podzemnog sveta Persefona a druga boginja ljubavi i lepote Afrodita.Medjutim Artemis boginja zaštitnica čednosti je saznala za Adonisove ljubavnice i ubila ga je dok je bio u lovu.
Legenda kaže da kada je Afrodita gorko zaplakala nad njenim mrtvim ljubavnikom od njenih suza koje su pale na zemlju izrasle su anemone.
Poznato je da buket belih anemona ne samo da je dobar za dušu već je takodje veoma efikasan i lekovit za vaš vid.Sve što treba je da gledate u bele rascvetale anemone desetak minuta i zamor očiju će nestati..

http://1.***************/_LUD1xLnyrsc/SGAd3gM0-TI/AAAAAAAABB4/WFDli_4f79w/s400/flores-anemona_977_1.jpeg

Ispričajte nam priču....

 

[imaginacija*]

Interesantno.

Evo ja ću nešto što znam a i uz pomoć interneta reći nešto o legendi Zumbula.

Zumbul zapravo ima legendu o nastaku i datom imenu.

Prema grčkim legendama Hijacint, spartanski princ bio je prekrasan i atletski građen Apolonov ljubavnik. Njih su dvojica vežbali bacanje diska, kad je odjednom Hijacint pogođen u glavu s diskom koji je skrenuo s puta, a uzrok tome bio je Zefir koji je bio ljubomoran na Apolona jer je i sam volio Hijacinta. Kad je Hijacint umro, Apolon je bio shrvan i prokleo je svoju besmrtnost htevši se pridružiti svome ljubavniku u smrti. Od njegove je krvi Apolon stvorio zumbul (Hyacinthus), a suze Apolonove postaše latice zumbulova cvijeta.

 

[*~Anti~*]

Lotos

Kaže se da su antički egipćani verovali da je lotosov cvet dao život faraonskom Egiptu. Na početku sveta, u tamnim vodama, lotosov cvet je plutao sa zatvorenim laticama. Latice su se otvorile i iz cveta se uzdigao Ra , bog sunca, stvarajući svet. Uveče sunce bi se vraćalo u lotosov cvet da spava, da bi se uzdiglo sledećeg dana. Mnoge mediteranske i azijske civilizacije su prenele simbol lotosa u Indiju, Vijetnam, Kinu, Laos, Kambodžu i Tajland. Lotos je tron na kojem Buda sedi. Lotos može biti obećanje uspešnog posla ili braka. U Budizmu ljudi su poređeni sa lotosovim cvećem podižući se iz mulja dubokih voda, a cvetne faze ( pupoljak, cvet, seme ) predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Budistički zapisi kazuju da lotos kombinuje miris, čistoću, milost i lepotu. Lotosi propadaju porodici Nymphaceae i rodu Nymphaea. Beli egipatski lotos, N.lotus, je pravi lotos iz egipatske mitologije.Tragovi populacije lotosa se mogu pronaći u termalnim izvorima u Evropi, na primer u Rumuniji. Postoji takođe plavi egipatski lotos, N.caerulea, i indijski plavi lotos N. stellata, nacionalni cvet Cejlona. Indijski crveni lotos, N. rubra, je uobičajen u južnojistočnoj Aziji. Žuti lotos, N.citrina, je uobičajen u tropskoj Africi.

 

[kalis]

Prema grčkoj mitologiji cveće je ljudima poklonila lepa nimfa Flora zvana Hlorida.
Kada ju je Zefir (grčki Bog zapadnog vetra koji donosi prolećne kiše i najavljuje toplo vreme) oženio, kao venčani poklon joj je dodelio vladavinu nad cvećem, a ona je zauzvrat, u svojoj dobroti , poklonila ljudima seme cveća i med.
Tako je nimfa Flora postala boginja proleća, cveća i plodonosnog drveća.

 

[Butterfly effect]

Narcis

Cvet narcisa dobio je ime po Narcisu, lepom sinu boga Kefisa i nimfe Liriope. Bio je to mladić hladan na ljubav mnogih obožavateljki izazivajuću tugu i smrt pojedinih, pa su bogovi odlučili kazniti mladića: kada je na površini jezerca ugledao svoj lik zaljubio se u njega. Uzalud je pokušavao uhvatiti sliku na površini vode. Iz dana u dan je tužno gledao u vodu, te je na kraju uvenuo od ljubavi a vodene nimfe su umesto mladića pronašle vezicu neobičnog cveća, narcisa. Ovaj mit kao i ostali junaci koji su cveću dali ime učinili su klasične mitove uvek živim i inspirativnim.

 

[kalis]

Karanfil,
crveni cvet, saputnik ljubavi i radosti.

Po staroj legendi kada su živeli bogovi, među njima boginja Artemida koja se sa Zevsom i Latonijem vraćala sa zabave i videla svirača koji svirajući na flauti ne obraća pažnju da zvukovi flaute plaše i rasteruju sve životinje u okrugu. Ljuta boginja je razapela strelu i ustrelila prelepog svirača. Veoma brzo ljutnju boginje smenila je milost i pokajanje. Ona je zamolila boga Zevsa da mrtvog mladića pretvori u crveni cvet, zato se taj cvet još zove i cvet Zevsa, mudrog i moćnog boga koji je mladića načinio besmrtnim.

Napoleon prvi je 15. maja 1802 dobio orden prvog reda. On je izabrao cvet karanfila kao simbol lente za to više francusko odlikovanje. Interesantno je da u vreme francuske revolucije 1793 godine nevine žrtve revolucionarnog terora idući na streljanje ukrašavale su sebe ovim cvetom da bi pokazali kako oni umirući za svog dragog kralja neustrašivo gledajući u oči smrti. Tada je po čitavoj Francuskoj taj cvet nazvan trenutak užasa-oružje užasa.

U Engleskoj se on pojavio tek u šestaestom veku i odmah na početku svog pojavljivanja zavladale su simpatije carstva i u to vreme kraljice Elizabete i svih engleskih aristokrata. Svi su ih sadili u vrtovima, parkovima i toplim lejama. Sama kraljica Elizabeta se nije razdvajala od njega i svuda se pojavljivala sa njim, na državnim priredbama, balovima, takođe i u uskom krugu dvorskih dama.

Ako je u Francuskoj i Engleskoj ovaj cvet bio ljubimac viših slojeva u Belgiji je on bio ljubimac običnog naroda i postao je simbol blagonaklonog domaćeg roditeljstva, roditeljske ljubavi i roditeljskih priča. A u Holandiji mnogi holandski umetnici sreću ozarena ženska lica noseći bukete karanfila u rukama. Na jednoj svečanosti u ferarskom saboru sa buketom tih cvetova određen je dan svih svetih.

U Italiji je cvet karanfila proglašen talismanom ljubavi. U Bolonji karanfil se naziva cvetom apostola Svetog Patra i 29. juna na dan njegove smrti karanfilom se ukrašavaju crkve u svim gradovima. U savremenoj istoriji cvet karanfila je takođe ostvario svoj neizbežan ugled.

Izvesno je da je 25. april u Portugaliji jedan od najvažnijih praznika u državi. Tada je 1974 godine bio svrgnut fašistički režim i ta revolucija se zove revolucija crvenih karanfila. Tu revoluciju karakteriše odsustvo nasilja u korist vlasti liberalno demokratske partije. Tada je na ulice Lisabona izašlo stanovništvo grada sa crvenim cvetovima karanfila u rukama. Crveni cvet karanfila je postao simbol revolucije. Tada su vojnici te cvetove poređali po kundacima svog oružja.

 

[Borac za prava zivotinja]

Još malo o lotosu:

Jedna bramanska legenda u stihovima kaže, da je u iskonskom moru plovio lotosov cvet, čija čaška beše zasvođena kao svetilište. U njemu je ležao duh, sa osmehom u snu, koji je gradio buduće svetove. Tako, kada se lotosov cvet razvio, iz njega se pojavio sjaj od koga je nastala sunčeva svetlost. Kada je počeo opojno da miriše, od tog mirisa nastao je dah zanosnog proleća i nebo sa oblacima. Kad mu je otpala jedna latica, od nje je nastao leptir, a od kore cvetne čašice – ribe i krokodili, a od njih sve kopnene životinje. Lotosov cvet se zavio, voda se zapenušala, duh se probudio i video šta je sve u snu učinio, pa je poželeo da stvori i gospodara svega na svetu – i stvori čoveka.

 

[gost 114587]

po legendi lilium candidum - beli ljiljan nastao je od kapi mleka koja je kapnula na zemlju dok je hera dojila herkulesa. naime budući da je on bio sin boga zevsa i smrtne žene alkmene, zevs je htio da se nadoji s grudi njegove žene, boginje here kako bi postao besmrtan. dok je spavala položili su joj ga na grudi i kad se nadojio nekoliko kapi mleka se prosulo svemirom te je nastao mlecni put, a od kapi koja je pala na zemlju nastao je beli ljiljan.
prema bibliji, uskrsni ljiljan je rastao u getsemanskom vrtu u kojem je juda izdao isusa. beli ljiljani, su prema legendi, nikli na mestu gde su isusove suze i znoj kapali u poslednjim trenucima života. beli ljiljan je i simbol čistoće blažene device marije, a na slikama se često može videti prizor kako arhanđeo gabrijel devici pruža upravo taj cvijet.
na drugim slikama sveci se slikaju kako donose vaze pune belih ljiljana mariji i detetu isusu.prema legendi, kad su posetili marijin grob tri dana nakon njene sahrane, u njemu nije bilo ništa osim buketa veličanstvenih belih ljiljana.
u jednom ipak drugačijem znaku ženstvenosti, ljiljani su imali značajno mesto u raju adama i eve. prema predanju, kad je eva napustila edenski vrt, prolila je iskrene suze kajanja, i iz tih pokajničkih suza nikli su i ljiljani.
ljiljani su bili zastitni znaci vitezova templara.

 

[kalis]

SUNCOKRET (Helianthus annuus)

Snažan cvet velikog cvata u obliku sunca. U Kini se suncokret smatra hranom besmrtnosti.
Grčki mit kaže da je nastao od morske nimfe Klitije koja je pobjegla u pustinju nakon što ju je napustio bog sunca Apolon, kojem je bila draža Kitijina sestra. Bez jela i pića sve do svoje smrti pogledom je pratila sunce, a nakon što je umrla pretvorila se u suncokret. Suncokret stoga simbolizuje obožavanje i snagu.

 

[*~Anti~*]

Ladolež

Ladolež sa predivnim plavim cvetovima koji se otvaraju ujutro, okreću njihove lepe plave glave prema suncu, oni uzdižu i ukrašavaju skoro sve što posadite blizu njih. Za njih je misteriozno to što oni zatvaraju njihova lica u kasno popodne i naizgled idu da spavaju do sledećeg jutra.

Postoji jedna legenda o njima koja kaže; Bila jednom jedna prelepa princeza koja je volela da sedi među cvećem u njenoj bašti. Ona je bila veoma nežna i zbog toga je uvek trebala da se vrati u palatu pre nego što dan postane previše vreo i zbog toga ona nije nikada videla izvesne varijetete njenog baštenskog cveća koje se nije otvaralo sve dok ga sunce ne obasja. Ovo je nju učinilo izuzetno tužnom, jer kao što je poznato princeze imaju vrlo prefinjena srca i osećanja, i tako jednoga dana kada se vratila u palatu ona je počela da plače. Njene suze su padale po podu dok je ona hodala i svaka koja je dodirnula zemlju magično se pretvorila u malo seme. Nekoliko nedelja kasnije, kada je princeza šetala po njenoj bašti, rano jednog jutra, bila je veoma iznenađena kada je spazila prelepi novi cvet koji raste i uspinje se preko baštenskog zida uvijajući svoje ljupke vitice oko drveća i lukova. Njeno srce je bilo ispunjeno srećom i od tada je ime "jutarnja lepota" dato tom ljupkom cveću koje je poniklo od suza princezinih lepih plavih očiju, a opet joj je dalo toliko puno radosti u njenim jutarnjim šetnjama.

 

[martta]

Narcis

Cvet narcisa dobio je ime po Narcisu, lepom sinu boga Kefisa i nimfe Liriope. Bio je to mladić hladan na ljubav mnogih obožavateljki izazivajuću tugu i smrt pojedinih, pa su bogovi odlučili kazniti mladića: kada je na površini jezerca ugledao svoj lik zaljubio se u njega. Uzalud je pokušavao uhvatiti sliku na površini vode. Iz dana u dan je tužno gledao u vodu, te je na kraju uvenuo od ljubavi a vodene nimfe su umesto mladića pronašle vezicu neobičnog cveća, narcisa. Ovaj mit kao i ostali junaci koji su cveću dali ime učinili su klasične mitove uvek živim i inspirativnim.

Eho i Narcis

Narcis je bio sin vodene vile, Liriope, i rečnog boga, Kefisa, boga iste reke u kojoj su Deukalion i Pira oprali svoje grehe pre nego su postali roditelji nove ljudske rase posle potopa. Prorok Tiresija je na rođenju Narcisa prorekao da će on živeti dugo, pod uslovom da ne upozna sebe. Niko nije bio siguran šta ovo predskazanje zapravo znači, a postalo je jasno prekasno, u trenutku kada je bio na prekretnici između dečaštva i punoletstva.

Narcis je bio najzgodniji od svih mladića, i mada on sam nije odgovorio ni na čija udvaranja, mnogi su u sebi osetili komešanje seksualne želje za njim. On je ostajao po strani i tada je više voleo da lovi divlje životinje nego da uživa u društvu ljudi ili nimfi. Jednog dana srela ga je nimfa Eho i zaljubila se u njega čim ga je videla. U to vreme ona je bila nimfa i bila je prokleta da nikada ne kaže ništa novo, već da samo ponavlja poslednji deo bilo čega što je čula od nekog drugog. Ovo prokletstvo dala joj je Hera (Junona), kraljica bogova, jer joj je brbljivica Eho često skretala pažnju dok je pokušavala da vidi kako njen samovoljni muž uživa sa ostalim nimfama.

"Ti i dalje možeš ćeretati", rekla joj je Hera, "ali ništa od toga što kažeš neće biti tvoje".

Eho je čeznula da kaže Narcisu koliko ga je volela, ali je morala da ćuti sve dok nije mogla da čuje nekog drugog, nadajući se da će oni izgovoriti za nju ono što želi da mu kaže. Narcis je čuo šuštanje među drvećem i upitao je, "Da li je neko u žbunju?" Eho je odgovorila "U žbunju". On je rekao, "Izađi i dozvoli da te vidim", dok je ona odgovorila, "Daj da te vidim". Onda je izašla na otvoreno, hrabro mu prišla i zagrlila ga svojim rukama. Na trenutak Narcis je bio tako iznenađen da nije uradio ništa, ali je već sledećeg trenutka odgurnuo, rekavši: "Drži svoje ruke dalje od mene! Gadiš mi se! Nemoj me dodirivati tako nikad više!" A sve što je jadna Eho mogla da kaže bilo je: "Dodiruj me tako."

Eho je venula za Narcisovom ljubavlju. Prestala je da jede, skrivala se od ostalih nimfi i na kraju je njeno telo u potpunosti nestalo. Sve što je od nje ostalo bio je glas, koji i dalje ponavlja ono poslednje što neko kaže. Narcis jednostavno nije mario za Ehine patnje, kao ni za patnje hiljade drugih, čiju je ljubav odbio. Jednog dana je neko, ko je uzdisao za Narcisom, postao veoma ljut. Molio se bogovima da se mrzovoljni dečak zaljubi i bude tretiran loše, onako kako se i on sam ponašao prema drugima.

Narcis je, jednog dana, otišao u lov, kao što je inače činio, i počeo da oseća žeđ pod jačinom podnevne vreline. Pronašao je baru i klekao da se napije vode, ali je ugledao sopstveni odraz u mirnoj vodi i odmah se zaljubio. Pokušao je da ubedi sebe da je lice, koje je video u vodi, bilo lice nekog drugog, nekog ko mu se rugao tako što je kopirao sve njegove radnje. Narcis je ispružio ruku kako bi dotakao dragog dečaka u vodi a dečak bi za uzvrat ispružio svoju ruku, ali sve što je mogao da oseti, umesto toplih prstiju, bila je hladna voda. On je pokušao da poljubi svog miljenika, ali iako se lice iz vode približavalo, sve što su njegove usne dodirnule bila je voda. Narcis nije mogao da jede, nije mogao da spava i nije mogao da napusti vodu. On je znao da se zaljubio u sopstveni odraz, ali je njegovo srce ignorisalo sve što mu je um govorio. Priželjkivao je da odvoji sebe od sebe kako bi mogao da se voli, što mu je i bila želja. I tako, Narcis je venuo kao što je i Eho radila, sve dok nije bio na ivici smrti.

Onda se Eho vratila do bare, slušajući svog voljenog Narcisa poslednji put. "Tako sam očajan", stenjao je, a Eho je odgovorila, "Tako sam očajna". Narcis je jecao, "Moja ljubav je uzaludna", a Eho je uzvratila: "Moja ljubav je uzaludna". Više nije imao snage da govori, i uskoro je bio mrtav. Nimfe su oplakivale njegovo jalovo telo i pripremale ga za pogrebni obred, ali kada su bile spremne, njegovog tela više nije bilo. Postalo je bledi žuto beli cvet sa laticama u obliku trube, koji cveta svakog ranog proleća. Tako je nastao prvi narcis.

Cvet u koji se pretvorio Narcis do dana današnjeg nosi njegovo ime. U starovekovnoj Sparti narcis je bio omiljeni ornament, a u drugim grčkim pokrajinama cvet smrti. Jezero u kom se Narcis utopio nalazilo se na obroncima Helikona, u blizini Tespije. Njegovo ime je ušlo i u naučnu terminologiju, kao oznaka patološkog samoljublja, zagledanosti u sebe, "narcizma".

 

[kalis]

Jorgovan

Antička Grčka legenda kazuje da je mladi Pan bog šuma i polja jednom sreo prelepu nimfu Syringa, jednog prelepog jutra. On se divio njenoj gracioznosti i lepoti i odlučio je da priča sa njom. Medjutim ona se uplašila i pobegla. Pan je probao da je sustigne ali je iznenada natrčao na mirišljavi grm jorgovana i tada su mu odjednom krenule suze iz očiju. Nakon toga je počeo da luta po šumama i da čini dobra dela svima, a ime Syringa je postalo latinsko ime za jorgovan.

Druga legenda kazuje da su jorgovani nastali kada je proleće oteralo sneg sa polja i podiglo sunce višlje ka nebu. Tada se sunce srelo sa dugom i prošlo zajedno preko neba. Proleće je sakupilo nešto sunčevih zraka i pomešalo ih sa malo duginih boja i počelo da ih prosipa po zemlji. Kada je proleće stiglo do severa ostale su joj još samo bela i ljubičasta boja. U tom trenu su ispod proleća bile skandinavske zemlje. Tada je proleće bacilo boje jorgovana na malo grmlje koje je bilo prekriveno malim cvetovima. Proleću je preostala još samo bela boja i ono ga je razasulo po zemlji. Na mestima gde je bela boja pala na grmlje izrasli su beli jorgovani. Jorgovani su dobili svoje ime po grčkoj reči "syrinx" što znači frula zato što su od drveta jorgovana čobani pravili frulice. Ali u Rusiji se takođe zove i "sinel" što potiče od reči plavo zato što ta aktivna boja definiše kolorit biljke.

 

[kalis]

L A V A N D A

Drevne Egipcanke, Grkinje i Rimljanke mirisale su na lavandu, Jevreji su lavandom prskali jela, a benediktinci je preporucivali kao lek. Za nekoga afrodizijak, za druge sredstvo protiv nesanice. o ovoj mediteranskoj biljci ispredane su legende :

Bila jednom jedna devojka koja je bila toliko lepa da je svima zastajao dah kada bi je videli. Mnogi mladici uzdisali su za njom. Nazalost, medju njima bila su i dva razbojnika. Buduci da nije prihvatila njihovo udvaranje, oni su odlucili da je prisile na ljubav... Jednoga dana posli su za njom. Nesrecnica je bezala sve trceci prema brdima. medjutim, razbojnici su uspeli da je stignu i obore na zemlju. U trenutku kada su joj strgli odecu sa tela, devojka se od silnog stida okrenula prema zemlji i gorko zaplakala. Odjednom, iz tla, tamo gde su kapale njene suze, pocelo je da nice bilje prekrasnih plavicasto-ljubicastih cvetova. Stabljike biljke gotovo su prekrile i obavile devojcino telo skrivajuci sramotu. Videvsi sta se dogodilo, razbojnici su se uplasili i pobegli.

Ova mediteranska legenda koja pripoveda o tome kako je navodno prvi put nikla lavanda, nosi sa sobom i jedno verovanje, zivo i danas: u polju lavande nijednoj devojci se nikada nista neprijatno ne moze dogoditi. Odnosno, devojka koja uz sebe ima cvece ili osuseni buketic lavande (ili je, da budemo savremeniji - namirisana lavandom) moze da bude spokojna.

Kada se govori o lavandi, cesto pomisljamo na plavicasta polja Provanse ili na mirisljave vrecice koje stavljamo u ormane. Od davnina poznata su i lekovita svojstva lavande: lavandom su u stara vremena lecili ljude koji su patili od nesanice, od bolesti zivaca, imali lose varenje, pa cak i srcane bolesnike. Neki su je stavljali u tople kupke, mirisali se njenim etericnim uljem, pili cajeve od njenog cveta, stavljali u jela kao dodatak hrani...

 

[bobanap]

Prica o gladioli

Rod gladiola je veliki i obuhvata preko 250 divljih vrsta. Sve one nalaze se prirodno rasprostranjene isključivo u Evropi, Africi i Aziji, dok u Americi i Australiji još nisu pronađene divlje vrste gladiola.

Divlje vrste gladiola bile su poznate još u starom veku. Njihov značaj u to vreme vezivao se za sasvim druga svojstva i osobine gladiole. Tako Theophrast (372 - 287. god. pre naše ere, Grčki filozof i botaničar) navodi da su se kao korov između žita nalazile gladiole (Gladiolus Segetum) čiji su se gomolji jeli ispečeni sa brašnom.

Drugi podatak zabeležio je Plinius Stariji (23 - 79. posle n.e., rimski pisac) koji u svom delu Istorija Prirode navodi da se lukovice vade iz zemlje, suše i koriste za lečenje.

U srednjem veku gomolje gladiola nosili su robovi i bezemljaši kao amajliju koja ih štiti od povreda i čini ih nepobedivim. O proizvodnji gladiola može se govoriti tek od početka 19 veka kada je engleski baštovan Colville uspeo vešistrukim ukrštanjem da proizvede rano cvetajuće hibride koji se još i danas pod nazivom G. X Colvillei Horst, sa uspehom gaje.

Zatim belgijski baštovan L. Van Houtte iz grada Genta uvodi 1841 godine krupno cvetne gladiole Gladioulus X Gandavensis, čime počinje i naglo širenje gladiola.

1885 god uvezena je iz Afrike Gladiola Primlus, žute boje, koja je ukrštanje sa gladiolom X Gandavensis i sa Gladiolom X Lemoinei dala jednu sasvim novu grupu tzv. Primulinus sa novim bojama kao što su žuta i narandžasta. U daljem razvoju sortiment gladiola prolazi kroz razne faze i nije mogao biti pošteđen ni raznih modnih hirova. Tako su krajem 19 i početkom 20 veka naročito bile tražene sorte sa reckavim obodom cveta.

Ne tako davno firma Konynenburg & Mark iz Noordwyka u Holandiji proizvela je novu grupu tzv. Butterfly Gladiola koje se odlikuju obilnim cvetanjem i sitnim dobro oformljenim cvetovima velike trajnosti. Posebno su pogodne za rano pospešivanje u staklenicima.

U naše vreme najviše se radi na daljoj selekciji krupno cvetnih gladiola kojih sada već ima više hiljada sorti.

 

[bobanap]

Vardova kutija


Najznačajniji korak u istoriji gajenja bilja u saksijama slučajno je 1834. godine načinio džentlmen iz viktorijanskog doba Nathaniel Ward.

Otkrio je da biljke uspevaju u zatvorenoj staklenoj kutiji obnavljajući sopstvenu vlagu procesom respiracije.

Vardove kutije omogućavale su ljudima da kod kuće odgajaju sopstvenu minijaturnu džunglu tropskog bilja i dovele do novog napretka tehnike i metode negovanja bilja u staklenicima.

Vardova kutija za putovanje omogućila je da se osetljive vrste biljaka , sigurno i u savršenom stanju prenose na vrlo velike udaljenosti.

Kad su iznenada mnoge egzotične biljke postale pristupačne i mogle uspešno da se gaje u zatvorenoj kutiji, stakleniku ili naprosto u dekorativnoj saksiji u uglu sobe, kućne biljke su postale moda otmenog sveta Evrope i Amerike.

Dok je nekad gajenje čudnih i egzotičnih vrsta biljaka bio hobi samo vrlo bogatih, sada su u njemu uživali i manje imućni.

 

[estler]

Bosiljak (Ocimum basilicum)

Naučni naziv ove biljke je grčkog porekla i znači "mirisavi carev cvetak".
U Starom Misiru boslijak se dosta gajio, a služio je kao simbol besmrtnosti. U istočnoj Indiji ova biljka se zove tulasi. Njoj je posvećen kult dubokog značenja (obožavanje tvoračke i svedržiteljske božje sile). Ime ove biljke dovodi se u vezu sa imenima dobrih bogova, ona je: milostiva, mirisava, listom bogata, satiračica zlih duhova itd.
Rimski prirodnjak Plinije je tvrdio da kobilama i magaricama treba davati bosiljak kao hranu da bi bile plodne. U Italiji su devojke nosile svežnje bosiljka na prsima ili za pojasom. Svežanj bosiljka je uvoj prilici simbolizovao čestitost i devičanstvo, jer su udate žene bosiljak nosile na glavi, u kosi. Verovalo se da miris bosiljka stvara ljubav, pa se još i zove Bacia-Nicola tj. "Poljubi me Nikola". U Toskani, po jednom pripovedanju iz XV veka, svaka mlada dama stavlja u prozor bosiljak da bi dala znak svom ljubavniku da uskoči k njoj kroz prozor. Isti pripovedač bosiljak naziva "ljubavničkim posrednikom".
Bosiljak, međutim, najčešće ima značenje zla i nesreće. Postoji izreka: "Sejati bosiljak znači psovati". Na Kritu je bosiljak simbol žalosti. U jednoj hrišćanskoj narodnoj pesmi pesnik ovako peva: "Bosiljče, cveće žalosti, procvetaj pod mojim malenim prozorom, jer ležem u bolu, a zaspim u plaču".
U našem narodu bosiljak je sveta biljka i zove se još i ovako: bosilje, bosiok, vasleđen, velsagen, vesligen, mislođen i mislođin. Bosiljak u našem narodu ima simboliku verskog i duhovnog karaktera. U narodnoj pesmi "Nije za svakog smilje" iz 1844. godine kaže se:

"Smilje njojzi (devojci) tiho progovara:
Nisam raslo za popu u crkvi,
Za crkvu je kitnjasto bosilje."

Kasnije je bosiljak i kod našeg naroda postao simbol ljubavnih odnosa. Retki su slučajevi da se mladoženja zove granom bosiljkovom, po pravilu je u ljubavim pesmama bosiljak simbol ženske ljubavi pa ga zovu i ženskim cvećem. Ima slučajeva da bosiljak simbolizuje i supružinsku ljubav.

bosiljak

 

[kalis]

Tulipan / Lala

Lale ili tulipani vode poreklo iz Persije odakle su raznim putevima stigle do Turske a zatim i Evrope.Po legendi mladi persijski princ Farhad bio je zaljubljen u lepu devojku Sirin.Jednog dana do princa je dosao glas (kasnije se ispostavilo, pogresan) da je Farhadova ljubljena ubijena. Obuzet nepodnosljivim jadom, uzjahao je omiljenog konja i u galopu se bacio sa litice u smrt. Iz njegovih brojnih rana na zemlju je kapala krv i iz svake je izrasla po jedna skarletna lala, simbol njegove savrsene ljubavi.

Prvi detaljniji opis lala u vrtu turskog sultana u Istambulu je iz 1554. godine.
U Evropi lala je prvi put procvetala u Nemackoj 1559. godine.Nijedna biljka,cak ni orhideja, nije izazvala takvu pomamu kakvo je bilo tulipansko ludilo koje je zahvatilo Evropu početkom 17. veka.
Središte trgovine tulipanima postala je Holandija i za vreme tridesetogodišnjeg rata ludilo je dostiglo vrhunac. Za lale se borilo i ginulo. Na njima se sticalo i gubilo veliko bogatstvo. Bile su čak i sredstvo za plaćanje. Lukovica lale je služila za vrednovanje imovine, kao i za sklapanje brojnih trgovinskih poslova.

Tako je u Holandiji jedna vrsta lukovice pod nazivom Semper augustus koštala 60 prosečnih zarada, odnosno cena jedne lukovice je bila jednaka ceni kuće u najboljem delu Amsterdama.To je kasnije zabranjeno zakonom pa je takva trgovina zamrla, ali Holandija je ostala snažno svetsko tržište za gajenje i dalji plasman tulipana.Ovo cveće upadljivih boja simbol je bogatstva, raskoši, lepote, ali i oholosti i uobraženosti..Inspiracija su mnogim umetnicima i cest motiv..Nije ni cudo kada, uz ljubav, strast i savršenog ljubavnika, označava i slavu. Crvenim lalama baš kao i crvenim ruzama se izjavljuje ljubav i istovremeno govori ..veruj mi. Visebojne kazuju da osoba koja ih prima ima lepe oci.Zute su znak beznadezne ljubavi, ali njihova poruka moze da bude i ovo: U tvom osmehu je suncev sjaj..

Tulipan je dobio ime po persijskoj reči DUBLEND ili turskoj TULIPANT, što znači "omot na glavi", "turban" zbog karakterističnog oblika cveta.

Rod tulipana obuhvata oko 100 divljih vrsta koje su najrasprostranjenije oko Kaspijskog jezera, zatim oko Crnog mora, odakle se šire prema severu, da bi preko Male i Srednje Azije doprli sve do srednje Evrope.

Sve te divlje vrste interesantne su samo sa botaničkog stanovištva. Za cvećarstvo je izuzetno značajna vrsta Tulipa Gesnerijana kao predak tada kultivisanih sorti.

O pravom poreklu naših baštenskih lala nemamo pouzdanih podataka.
Po nekim podacima, lale su u Aziji bile poznate još pre 1000 godina. Prvi detaljniji opis dao je 1554 godine A. G. Busecq u svom pismu austrijskom vladaru Ferdinandu Prvom, u kome ga izveštava da u vrtu turskog sultana u Istanbulu cveta jedna veoma interesantna biljka koju Turci nazivaju tulipan.
U Evropi lala je prvi put zacvetala u Ausburgu (Nemačka) 1559 godine, a prvi botanički opis dao je 1560 godine švajcarski naučnik Conrad Gertner (1515 - 1565). Međutim, koja je vrsta bila zapravo opisana ne može se utvrditi, ali Linne ju je nazvao Tulipa gerteriana i ona se smatra roditeljem svih današnjih formi lala.

 

[kalis]

Božićna zvezda

Prema staroj meksičkoj legendi, prva božićna zvezda nastala je iz molitve dvoje seoske dece, devojčice Marije i njezina malog brata Pabla.

Bili su toliko siromašni da nisu mogli kupiti dar malome Isusu poput ostalih. Na Badnjak, uz put prema crkvi, ubrali su buket poljskog bilja umesto dara.

Kada su ubrane biljke stavljali oko jaslica, nekim čudom njihovi zeleni listovi pretvorili su se u sjajno crvene latice i prvi cvet svete noći procvao je sjajnocrvenim i zelenim zvezdastim cvetovima.

 

[kalis]

RUŽA


Postanak crvene ruže, po mitologiji vezan je za smrt Adonisa , lepog mladića-pastira u koga se zaljubila Afrodita. On je po predanju, bio smrtno ranjen od divljeg vepra i Afrodita mu je pritekla u pomoć. Međutim boginja je morala da se provuče kroz gust zasad ruža i tada je iz njenog izranavljenog tela šiknula krv i obojila u crveno sve okolne bele ruže.

Prvi javni vrt ruža u Atini osnovao je 306. godine pre naše ere Epikur, jer je želeo da svakog dana ubere cvet ruže.
Stari Grci su prinosili Afroditi, boginji ženske lepote, ljubavi i plodnosti, ružu na žrtvenik, dok su Afroditine sveštenice prilikom verskih ceremonijala nosile venčiće od belih ruža, a putevi kojima su prolazile bili su posuti ružama.


U Rimskom carstvu kult ruža doveden je na najviši nivo. Cvetni venčić od ruža koristio se u svim prilikama. Njime su kićene vojskovođe, mladići su odlazili u rat sa venčićem na glavi, ružin cvet se darivao pobedniku, cvetom se posvećivalo pobedničko oružje.

Kasnije je cvet ruža postao simbol radosti , zadovoljstva i ljubavi. Zaljubljeni mladići su slali svojim devojkama cvetove ruža, a za vreme gozbi i mladi i stari, muzikanti i sluge podjednako su nosili na glavi venčiće ruža.

Padom Rimske imperije i kult ruža naglo opada. Ruža se kroz vreme jedva održava u dvorištima manastira, gde se od plodova pravila hrana i lekovi. Veliki pohodi u vreme krstaških ratova i proširenja Otomanskog carstva potpomogli su širenju ruža jer su vitezi i veziri posle svakog pohoda donosili u svoje zamkove po koju novu vrstu ruža ili drugog cveća.

Krupan doprinos u gajenju ruža daje carica Žozefina, Napoleonova žena, osnivanjem svog čuvenog ružičnjaka 1804. godine nedaleko od Pariza, u dvorcu Malmezon. U njenom vrtu mogle su se naći sve do tada poznate vrste i sorte ruža u svetu.

Postoje podaci iz kojih se vidi da su i za vreme rata vrtlari carice Žozefine imali slobodne vize za ulazak u zaraćene zemlje, kao i da su se pošiljke semena i ruža sa zarobljenih francuskih brodova odmah slale dalje i isporučivale bez obzira na postojeće ratno stanje. Caričin dvor postaje stecište istaknutih botaničara , odgajivača i umetnika.

Počev od 19 veka interesovanje za ruže u Evropi stalno raste. Sistematskim radom na ukrštanju i odabiranju dobijaju se sve lepši i bogatiji oblici, sorte i varijeteti.

 

[imaginacija*]

Zvezdan

Da li ste ikada gledali u zvezdu dugo vremena? Ako jeste tada ste primetili da zvezda nije samo jednostavna svetleća tačka na nebu. Međutim svetlost zvezda nije uvek ista. Ponekad je plava, ponekad je bela pa čak i roza. U sredini su zlataste a prema krajevima zatamljene. I nama se čini da nam kroz ovu svetlost zvezde šalju neke signale i čak preuzimaju neke poruke sa Zemlje. Možda zbog toga ponekad zvezde padaju sa neba.

Kada su antički ljudi to zapazili počeli su da gledaju u drveće i cveće i pokušavali da pronađu sagovornika zvezda. I oni su pronašli neko malo azurno cveće sa žutim krugom u sredini koje je bilo slično zvezdama na nebu. "Aster" (zvezdan) - uzviknu neko od njih. Reč "aster" znači "zvezda" i od tog doba azurni cvet ima to ime.

Donešen je u Evropu iz Kine 1728 od strane Peter Inkerville-a. On je uvezao seme cveta i prezentovao ga čuvenom francuskom botaničaru. Botaničar je uspeo da odgaji veliko svetlo cveće u krajevskoj bašti Trianon i nazvao ga kraljica "belih rada".

Zvezdan je sam po sebi jadna od najstarijih biljaka. Kada su arheolozi otvorili 2000 godina staru kraljevsku grobnicu oni su pronašli crteže zvezdana. Antički grci su smatrali zvezdan za amajliju. Zvezdan personifikuje jesen na mađarskom jeziku.

Postoji jedno popularno verovanje: ako stojite među zvezdanima u noći i pažljivo osluškujete cveće možete čuti jedan skoro nečujan šapat. Na ovaj način zvezdani pričaju sa njihovim sestrama - zvezdama. I to nije iznenađujuće zato što po legendi zvezdani su izrasli iz praha koji je pao sa zvezda. Ovu legendu je iznedrio francuski astronom Cassini kada je u mladosti izučavao nauku o nebeskim telima i on je ostatak svog života posvetio botanici.

 

[imaginacija*]

Priča o cvetu Dan i noć

Kako jedna legenda kazuje, tri perioda života jedne devojke Ane se reflektuju u tri kolorita latica cveta dan i noć. Jednom davno ljubazna i naivna devokja Ana živela je u malom selu. Ona je verovala u sve i uvek je pronalazila opravdanja za sve što ljudi čine. Nažalost jednoga dana upoznala je prepredenog zavodnika koji je naveo Anu da se zaljubi u njega koristeći predivne romantične reči i ljubavne izjave. Ana ga je nežno volela. Ona je posvetila svom voljenom celo svoje srce i ceo njen život. Neprođe dugo i on ju je napustio i otputovao u beli svet. Međutim on je obećao da će se vratiti svojoj voljenoj. Ana je čeznula za njim celog njenog života i bila je skrhana tugom. I kada je umrla cveće je izraslo na njenom grobu i to cveće oslikava Aninu nadu, čežnju i tugu. To je bila ruska legenda o tom cvetu.

Antički Grci su povezali pojavu tog cveta sa kćerkom vladara Inoa. Jedina Inova kćerka je volela Zevsa. Međutim Zevsova ljubomorna žena Hera je bacila čini na devojku i pretvorila je u kravu. Tada je Zevs počeo da uzgaja cvet dan i noć za njegovu ljubavnicu. Ovo cveće je predstavljalo ljubavni trougao, a u jednu ruku dan i noć predstavlja poređenje obične smrtnice naspram boginje. U drugu ruku cveće sadrži u sebi verovanje da Herina čarolija nije večita. Međutim Rimljani su smatrali da dan i noć predstavlja preterano znatiželjne osobe koje su bogovi pretvorili u cveće kada su te osobe špijunirale Afroditu.

 

[mari47]

Orhideja

Bogatstvo boja i oblika čini orhideju zanimljivim, neobičnim i posebnim cvetom.
U drevnoj Kini orhideju su često povezivali sa plodnošću i smatralo se kako pomažu pri začeću i garantuju roditeljstvo.
U Gračkoj je orhideja bila vezana za žensku populaciju, da je i jedan biljni orhideja dobio ime prema hramu boginje ljubavi Afrodite.
Zbog izuzetne lepote, orhideja je dobila status egzotičnog, prefinjenog, ekstravagantnog cveta koji se povezuje sa ljubavlju, romansom, erotikom, željom za intimnošću...
Orhideja je cvet uspeha. Smatra se kad nekom poklonite cvet orhideje, time
pripomažete njegovu uspešnu karijeru.

 

[LBarbara]

Indijska legenda o malom zutom cvetu...

Bio jednom jedan čovek koji je imao neobičan dar da razume govor biljaka i životinja.
Tako on jednom prilikom dođe u baštu prepunu predivnog cveća i drveća i, taman kada je počeo da uživa u svoj toj lepoti, biljke počeše da se uglas žale.

– Želim da budem kokosova palma! Sve je na njoj korisno - plod, lišće, grane, čak i deblo – kuko je mango.

Međutim, i palma je imala svoje probleme.

– Šta se žališ?! Tvoj plod izvoze za veliki novac i ti mnogo više vrediš od mene! Ja tebi zavidim – istakla je ona.

U kuknjavu su se uskoro uključile sve biljke i činilo se da nijedna nije zadovoljna onim što jeste i da bi se svaka rado menjala za nekim drugim stablom ili cvetom.

U čitavoj bašti ćutao je samo jedan mali žuti cvet. Nije to bio ni po čemu posebna biljka - bila je lepa, ali od onih koje cvetaju jednu sezonu i nakon toga zauvek uvenu. Ipak, činilo se da je on jedini u bašti srećan i čovek mu je prišao.

– Zašto se i ti ne žališ kao ostali? – upitao je biljku.

– Dugo sam gledao ostale biljke i zavideo sam im - maslini na dugovečnosti, palmi na divnom lišću, jabuci na predivnim plodovima... Tek nakon dugo vremena sam shvatio - da je Bog želeo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi me takvim napravio. Ali Bog je želeo da ja budem mali žuti cvet pa zato želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikad postojao – odgovorio je cvet.

 

[Kišofil]

Ljubičice

Uz ovu se biljku vežu brojni mitovi.

U staroj Grčkoj bila je poznata kao simbol ljubavi i plodnosti. Njen miris iskoristio je i ružni Hefest kojem je tako pošlo za rukom da osvojiti lepu Afroditu, a Zefs je ispunio livadu ljubičicama kako bi utešio svoju ljubavnicu koju je zbog Herine ljubomore morao pretvoriti u junicu. U evropskoj kulturi ljubičica je zbog svog izgleda najpoznatija kao simbol poniznosti, skromnosti i tajne ljubavi, no Napoleon ju je smatrao znakom hrabrosti, otpornosti i istrajnosti pa ju je uzeo za svoj amblem.

Ljubičica je jedan od vesnika proleća, počinje da cveta već u martu pa sve do aprila. Najviše se koristi u lečenju disajnih puteva i upale creva. Sadrži fenolne glikozide, saponine, flavonoide i sluzi što joj daje lekovita svojstva. Deluje protivupalno, protiv bolova, pomaže pri iskašljavanju, snižava povišenu telesnu temperaturu…

 

[Kišofil]

MAK

Mak je cvet snova, sudeći po grčkoj mitologiji.
Prema njoj, grčki bog snova Morfej položio je vence makova na glave spavajućih smrtnika i tako im “udahnuo” snove o ljudima. Njegove su kipove stari Grci uvijek kitili cvećem maka, no ako danas darujete mak, boja će opet donositi drugačiju poruku. Crveni mak simbolizuje strastvene snove i čežnje, a beli mak snove dublje prirode.

Poljski mak jarko je crveni cvet koji raste na zapuštenim poljima i travnjacima i na kojeg vas upozoravaju da ga ne pomirišete, jer će vas boleti glava. No, mak i nema specifičan miris kao neko drugo cveće. Mak je cvet koji pripada porodici maka, raste na tankoj stabljici, a krase ga latice, njih četiri do šest, koje zajedno izgledaju kao pehar.

Dvojnost makove simbolike postojala je još u starom Egiptu, gde je mak bio omiljen ljubavni cvijet. Buket rascvetalog maka ili dekorativnih osušenih glavica zaljubljeni su darivali svojim izabranicama, a istodobno su makove glavice pripadale i u tradicionalne grobne dodatke, koje su posebno često stavljali kraj umrlih mladih devojaka.

Kako obično raste među žitom i rađa obilno sjeme, bio je sveta biljka božice plodnosti, Demetre. Najvjerojatnije su sudionici obreda pomoću opijata doživljavali božansko pročišćenje kroz prividnu smrt i buđenje u novi život.
Kao cvijet ljubavi, mak je bio posvećen Afroditi, a jedna varijanta mita o Adonisovoj smrti govori kako je iz Afroditinih suza umjesto anemone izniknuo mak. Poljski mak i anemona imaju vrlo osjetljive cvjetove, zato i ne iznenađuje zajednička simbolika u smislu prolaznosti ljubavi. Mit o nastanku maka iz Afroditinih suza zanimljiv je jer upozorava da je narastao sa željom da ožalošćenoj božici donese “blagotvorni zaborav jada“. Mak je ispunio Afroditina očekivanja; zaborav je bio toliko temeljit da se božica uskoro više nije sjećala Adonisa i s veseljem se prepustila novim ljubavnim izazovima.



Za uspavljivanje
U srednjem vijeku narkotička je snaga maka bila dobro poznata, zato je u kršćanskoj ikonografiji očuvan priličan dio antičke simbolike. Mak se u srednjovjekovnoj kulturi povezuje i s neznanjem i ludosti. Vjerojatno su poznavali i uspavljujuće djelovanje opijuma, osobito kod male djece i novorođenčadi, kojima su roditelji kuhali mak kako bi više spavali.
Ipak je veći dio kršćanske simbolike maka posve drugačiji. Zbog predodžbe križa, koju oblikuju spojevi četiriju latica, mak je među kršćanima simbol prave vjere. Može predstavljati Krista i njegovu muku, jer boja makova cvijeta podsjeća na svježe prolivenu krv. Mak je dakle cvijet koji se može pohvaliti prastarom simboličkom tradicijom, ali simbolika tog zapravo nježnog razvijala se i nadograđivala još nedavno te je snažno prisutna i u današnjoj kulturi.