Sveti velikomučenik Georgije - Đurđevdan
Izvor: SPC
Sveti Đorđe je rođen u bogatoj i čestitoj hrišćanskoj porodici, krajem trećeg veka nove ere. Živeli su u Kapadokiji, sve dok otac svetog Đorđa nije postradao za Hrista. Đorđe je bio sasvim mali kad je ostao bez oca. Da bi izbegla progone hrišćana, njegova majka se preselila u Palestinu, odakle je bila rodom. Tako je Đorđe rastao u zemlji gde je Hristos živeo i propovedao. Uz dobru i pobožnu majku, izrastao je u pravog hrišćanina, čije srce nije bilo ni hladno ni mlačno, već je plamtelo ognjenom ljubavlju prema Hristu. Stupio je u vojsku.
Đorđe je bio izvanredno lep, visok i stasit, a odlikovala ga je plemenitost, poštenje i hrabrost, pa je već u dvadesetoj godini stigao do časti tribuna i „Kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu (ep. Nikolaj)." Kad je car Dioklecijan, koji se sve vreme svoje vladavine borio protiv hrišćana i užasno ih progonio i ubijao, otpočeo još jedan od svojih krvavih pohoda na hrišćane, Đorđe je došao pred cara i javno, pred carem i svima ostalima, rekao je da je on hrišćanin. Car je bio van sebe od besa i odmah je naredio da Đorđa bace u tamnicu. Naredio je da ga stave na najstrašnije muke, koja samo um pomračen Satanom, može da smisli. Đorđe je sve podnosio i neprestano se molio Bogu, koji ga je odmah isceljivao. Ovakva vera i očigledna Božja blagodat, preobratila je mnoge Dioklecijanove vojnike, ali i Đorđeve mučitelje u hrišćane. Oni su poverovali u Hrista, i javno ispovedili svoju veru, znajući da će ih Dioklecijan pogubiti. Najveći udarac za cara Dioklecijana je bio kad je i njegova žena, carica Aleksandra, postala hrišćanka. Tada je car naredio da se njoj, glavnom žrecu (žrec je neznabožački sveštenik), koji je takođe primio hrišćanstvo kao i mnogim drugima odrubi glava. I svetog Đorđa je poslao na gubilište, kad je video da užasna i najopakija mučenja nisu nikog zaplašila, već su postigla suprotan cilj: preobratila neverujuće, a verujuće još više učvrstila u veri Hristovoj.
Kad su ih vodili na gubilište, carica Aleksandra je sela na jednu klupu da se odmori i tu je izdahnula, pre nego što joj je krvnik prišao. „Blaženi Đorđe bi posečen 23. aprila 303. godine. Čudesima koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Ni broja njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju." (ep. Nikolaj).
Na ikonama se sv. Đorđe predstavlja u vojvodskom odelu, na konju, kako kopljem probada strašnu aždaju, a nešto dalje stoji jedna žena u gospodskom ruhu. Mada je narod ispleo mnoge legende oko imena sv. Đorđa, on se u stvarnosti i zemaljskom životu nije borio sa aždajom i spasavao carsku kćer. Aždaja na ikoni, simvolično prestavlja mnogobožačku silu, koja je nebrojene hrišćanske žrtve proždirala. Sveti Đorđe ju je pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac neznaboštvu. Deset godina posle smrti sv. Đorđa, car Konstantin je zabranio progone hrišćana, a hrišćanska crkva je postala zvanična crkva u rimskoj imperiji. Neki tumače predstavu aždaje i kao simvoličnu predstavu cara Dioklecijana, koji je zbog svojih krvavih dela u narodu ostao upamćen do dana današnjeg, pod imenom: "Prokleti car Dukljanin".
Dan kada je besmrtnom slavom mučeništva ovenčan sveti Đorđe (Georgije), i kada je iz zemnog života prešao u večno carstvo nebesko, ( 23. aprila, odnosno 6. maja), slavi se kao dan: „Svjatago slavnago velikomučenika pobjedonosca i čudotvorca Georgija“. Ovaj dan narod zove Đurđevdan, a jesenji praznik (3. novembra po starom, odnosno16. novembra po novom kalendaru), naziva se Đurđic. To je dan kada je obnovljena njegova crkva: „Obnovlenije hrama svjatago velikomučenika Georgija, iže v Lidije, idježe položeno časnije tjelo jeg
