Kada bi svaki put pre štampanja seli i videli da slučajno ne odštampamo nešto što bi nekog možda uvredilo, mi na kraju ne bi ni imali šta da štampamo. – Ben Frenklin
Najnoviji slučaj primene dvostrukih aršina u osudama “govora mržnje” još jedan je u nizu onih koji svedoči da su neki u Srbiji ipak jednakiji od drugih. Atak na novinara Zorana Ćirjakovića od strane Inicijative mladih za ljudska prava (IMLjP) klasičan je primer zapanjujućeg licemerja malog ali najglasnijeg dela “trećeg sektora” koji se samoprozvao jedinim autentičnim predstavnikom građanske s(a)vesti u Srbiji. To su iste one tzv. NVO koje su preko pisma evropskoj dvadesetsedmorici horski lamentirale nad cinjenicom da EU “Slučaj Mladić” više ne vidi kao prepreku nastavku pregovora sa Beogradom i time sudbinu osam miliona građana podredile “principima”; principima koje, usput budi re čeno, ne da ne poštuju, nego ni ne poimaju.
Zoran Ćirjaković postao je meta tužbe IMLjP-a zbog teksta “Patriotizam i posle Kosova” (“Evropa”, 29.03.07.), koji je, inače, objavljen i na ovome sajtu, (1) i iz kojeg je pomenuta “NVO” potpuno izvukla iz konteksta neke Ćirjakovićeve reči i kvalifikacije. Tamo gde nije bilo moguće dekontekstualizovati napisano, upotrebljene su fabrikacije i slobodno stavljanje reči u usta – tj. pero – g. Ćirjakovića.
Saopštenje IMLjP-a, (2) prepuno citata koji se ne pojavljuju u “problematičnom” tekstu, zaključeno je upozorenjem: “Posledice ovakvih tekstova su pogubne za razvoj demokratskog društva i pravne države u Srbiji.” Koje posledice? Kakvih tekstova? Šta je, zapravo, sporno u tekstu?
U saopštenju se izričito tvrdi da je Zoran Ćirjaković Albance, između ostalog, nazvao i divljacima. Međutim, Ćirjaković u obe instance (divlje pleme, divljaci ) kvalifikacije koristi pod znacima navoda. On u ovom delu teksta prenosi tuđe stavove i karakterizacije, ne svoje – što je i više nego lako zaključiti iz teksta. Ćirjaković, istina, ne navodi izvore ovih generalizacija ali nenavođenje izvora i nije povod salvi Jakobinaca iz trećeg sektora. Grubo istrgnutim iz konteksta, Ćirjakovićevim rečima daju se značenja koja veze nemaju s onim što je autor u tekstu želeo da (pri)kaže. Krajnje proizvoljnim tumačenjem autorovih reči, on se etiketira kao neko ko koristi „govor mržnje“. Da je optužba više nego smešna, može se zaključiti iz nekoliko autorovih tekstova (takođe dostupnim na sajtu NSPM-a), a koji su tematski vezani za onaj izvorni.
Ne moramo se slagati sa stavovima Zorana Ćirjakovića. No, navodno „mrzački“ tekst predstavlja doprinos daljem razvijanju slobodne razmene ideja i uspostavljanju dijaloga lišenog eufemizama i političke korektnosti. To su procesi koji će učvrstiti demokratsko društvo u Srbiji. Iskrenost ne može nikada biti „pogubna“. Naprotiv.
Sa druge strane, upravo ono što IMLjP čini pogubno je za razvoj demokratskog društva. Postavlja se pitanje za kakvo se uopšte društvo zalažu. Ako obratimo pažnju na dela „prosvećenih“ umesto na njihovu retoriku, videćemo da se želi uspostaviti „demokratsko društvo“ koje je veoma slično nekadašnjem „demokratskom“ DDR-u.
Izraz „politička korektnost“ dolazi iz marksističko-lenjinističkog vokabulara i sinonim je za „partijsku liniju“, odnosno dogmatsku i slepu privrženost (partijskoj) ideologiji, stavovima i agendi. Otud i ne čudi da je Jakobinski oktet najžešći pobornik političke korektnosti – ali, u skladu sa komunističkom tradicijom, samo onda kada je treba primenjivati na druge.
Za razliku od Ćirjakovića, Vesna Pešić jeste koristila govor mržnje u svojoj nedavnoj tiradi protiv Emira Kusturice, koga je, na oči i uši srpske javnosti, ispljuvala i na nacionalnoj i na etničkoj i na verskoj, a i na ličnoj osnovi. (3) Koliko je Pešićeva – i oni koji padaju u trans na svaku njenu izgovorenu reč – za poštovanje građanskih prava i sloboda lako se moglo zaključiti iz njene histerične epizode na B92. Ona je Emira Kusturicu napala zato što se čovek drznuo da ta prava i slobode koristi tako što je sebi dao ime Nemanja i verski i nacionalno se opredelio onako kako želi. Saopštenje za javnost IMLjP-a u kojem se osuđuje pravi govor mržnje Vesne Pešić, te „borkinje“ za bolju Srbiju, se čeka. Načekaćemo ga se, po svemu sudeći.
I tu leži srž problema: svedoci smo licemerja i totalnog moralnog bankrota onih koji su se samoprozvali prosvetiteljima Srba i „srpskom savešću“ – ali uporno odbijamo da bilo šta po tom pitanju uradimo; kako mi, tako i država. Car je odavno go, zaboga.
Nekonzistentnost primene „standarda“ civilizovanog dijaloga je prosto zapanjujuć. Ne postoji konsenzus oko toga kako glase, zapravo, ti standardi ali, argumenta radi, recimo da to bude komunikacija i razmena ideja zasnovana na činjenicama i lišena generalizacija uz potpuno uvažavanje stavova i poštovanje ličnog integriteta sagovornika . Narodski rečeno – iskreno i pristojno. Takođe je nejasno ko ove standarde određuje i sprovodi, kad ih sprovodi, a još manje je jasno ko je za to zadužio IMLjP i ostatak okteta .
Ono što jeste jasno je da je „prosvetiteljima“ samo-dozvoljen jedan krajnje necivilizovan način „komunikacije“ sa ostatkom građana (što je pozamašan procenat srpskog stanovništva, recimo 95% aktivnog biračkog tela). Dovoljno je čuti Vesnu Pešić, Nenada Prokića, Čedomira Jovanovića ili čitati Petra Lukovića. Sve je kristalno jasno. Valja podsetiti „modernizatore“ da je autošovinizam takođe govor mržnje i da se i sami lako mogu naći pred sudijom zbog raspirivanja verske, rasne i nacionalne netrpeljivosti. Ali to bi, u slučaju da se tako nešto desi, bila „državna represija“; moguće i „politički obračun“ ali sasvim izvesno „ograničavanje slobode govora“.
I govor mržnje i politička korektnost su jednako nepoželjne pojave. Govor mržnje zato što truje međuljudske odnose i sam po sebi isključuje civilizovan dijalog; politička korektnost zato što je suprotstavljena iskrenosti i otvorenosti i zato što je i sama oblik cenzure i represije.
M. Tankosić
Najnoviji slučaj primene dvostrukih aršina u osudama “govora mržnje” još jedan je u nizu onih koji svedoči da su neki u Srbiji ipak jednakiji od drugih. Atak na novinara Zorana Ćirjakovića od strane Inicijative mladih za ljudska prava (IMLjP) klasičan je primer zapanjujućeg licemerja malog ali najglasnijeg dela “trećeg sektora” koji se samoprozvao jedinim autentičnim predstavnikom građanske s(a)vesti u Srbiji. To su iste one tzv. NVO koje su preko pisma evropskoj dvadesetsedmorici horski lamentirale nad cinjenicom da EU “Slučaj Mladić” više ne vidi kao prepreku nastavku pregovora sa Beogradom i time sudbinu osam miliona građana podredile “principima”; principima koje, usput budi re čeno, ne da ne poštuju, nego ni ne poimaju.
Zoran Ćirjaković postao je meta tužbe IMLjP-a zbog teksta “Patriotizam i posle Kosova” (“Evropa”, 29.03.07.), koji je, inače, objavljen i na ovome sajtu, (1) i iz kojeg je pomenuta “NVO” potpuno izvukla iz konteksta neke Ćirjakovićeve reči i kvalifikacije. Tamo gde nije bilo moguće dekontekstualizovati napisano, upotrebljene su fabrikacije i slobodno stavljanje reči u usta – tj. pero – g. Ćirjakovića.
Saopštenje IMLjP-a, (2) prepuno citata koji se ne pojavljuju u “problematičnom” tekstu, zaključeno je upozorenjem: “Posledice ovakvih tekstova su pogubne za razvoj demokratskog društva i pravne države u Srbiji.” Koje posledice? Kakvih tekstova? Šta je, zapravo, sporno u tekstu?
U saopštenju se izričito tvrdi da je Zoran Ćirjaković Albance, između ostalog, nazvao i divljacima. Međutim, Ćirjaković u obe instance (divlje pleme, divljaci ) kvalifikacije koristi pod znacima navoda. On u ovom delu teksta prenosi tuđe stavove i karakterizacije, ne svoje – što je i više nego lako zaključiti iz teksta. Ćirjaković, istina, ne navodi izvore ovih generalizacija ali nenavođenje izvora i nije povod salvi Jakobinaca iz trećeg sektora. Grubo istrgnutim iz konteksta, Ćirjakovićevim rečima daju se značenja koja veze nemaju s onim što je autor u tekstu želeo da (pri)kaže. Krajnje proizvoljnim tumačenjem autorovih reči, on se etiketira kao neko ko koristi „govor mržnje“. Da je optužba više nego smešna, može se zaključiti iz nekoliko autorovih tekstova (takođe dostupnim na sajtu NSPM-a), a koji su tematski vezani za onaj izvorni.
Ne moramo se slagati sa stavovima Zorana Ćirjakovića. No, navodno „mrzački“ tekst predstavlja doprinos daljem razvijanju slobodne razmene ideja i uspostavljanju dijaloga lišenog eufemizama i političke korektnosti. To su procesi koji će učvrstiti demokratsko društvo u Srbiji. Iskrenost ne može nikada biti „pogubna“. Naprotiv.
Sa druge strane, upravo ono što IMLjP čini pogubno je za razvoj demokratskog društva. Postavlja se pitanje za kakvo se uopšte društvo zalažu. Ako obratimo pažnju na dela „prosvećenih“ umesto na njihovu retoriku, videćemo da se želi uspostaviti „demokratsko društvo“ koje je veoma slično nekadašnjem „demokratskom“ DDR-u.
Izraz „politička korektnost“ dolazi iz marksističko-lenjinističkog vokabulara i sinonim je za „partijsku liniju“, odnosno dogmatsku i slepu privrženost (partijskoj) ideologiji, stavovima i agendi. Otud i ne čudi da je Jakobinski oktet najžešći pobornik političke korektnosti – ali, u skladu sa komunističkom tradicijom, samo onda kada je treba primenjivati na druge.
Za razliku od Ćirjakovića, Vesna Pešić jeste koristila govor mržnje u svojoj nedavnoj tiradi protiv Emira Kusturice, koga je, na oči i uši srpske javnosti, ispljuvala i na nacionalnoj i na etničkoj i na verskoj, a i na ličnoj osnovi. (3) Koliko je Pešićeva – i oni koji padaju u trans na svaku njenu izgovorenu reč – za poštovanje građanskih prava i sloboda lako se moglo zaključiti iz njene histerične epizode na B92. Ona je Emira Kusturicu napala zato što se čovek drznuo da ta prava i slobode koristi tako što je sebi dao ime Nemanja i verski i nacionalno se opredelio onako kako želi. Saopštenje za javnost IMLjP-a u kojem se osuđuje pravi govor mržnje Vesne Pešić, te „borkinje“ za bolju Srbiju, se čeka. Načekaćemo ga se, po svemu sudeći.
I tu leži srž problema: svedoci smo licemerja i totalnog moralnog bankrota onih koji su se samoprozvali prosvetiteljima Srba i „srpskom savešću“ – ali uporno odbijamo da bilo šta po tom pitanju uradimo; kako mi, tako i država. Car je odavno go, zaboga.
Nekonzistentnost primene „standarda“ civilizovanog dijaloga je prosto zapanjujuć. Ne postoji konsenzus oko toga kako glase, zapravo, ti standardi ali, argumenta radi, recimo da to bude komunikacija i razmena ideja zasnovana na činjenicama i lišena generalizacija uz potpuno uvažavanje stavova i poštovanje ličnog integriteta sagovornika . Narodski rečeno – iskreno i pristojno. Takođe je nejasno ko ove standarde određuje i sprovodi, kad ih sprovodi, a još manje je jasno ko je za to zadužio IMLjP i ostatak okteta .
Ono što jeste jasno je da je „prosvetiteljima“ samo-dozvoljen jedan krajnje necivilizovan način „komunikacije“ sa ostatkom građana (što je pozamašan procenat srpskog stanovništva, recimo 95% aktivnog biračkog tela). Dovoljno je čuti Vesnu Pešić, Nenada Prokića, Čedomira Jovanovića ili čitati Petra Lukovića. Sve je kristalno jasno. Valja podsetiti „modernizatore“ da je autošovinizam takođe govor mržnje i da se i sami lako mogu naći pred sudijom zbog raspirivanja verske, rasne i nacionalne netrpeljivosti. Ali to bi, u slučaju da se tako nešto desi, bila „državna represija“; moguće i „politički obračun“ ali sasvim izvesno „ograničavanje slobode govora“.
I govor mržnje i politička korektnost su jednako nepoželjne pojave. Govor mržnje zato što truje međuljudske odnose i sam po sebi isključuje civilizovan dijalog; politička korektnost zato što je suprotstavljena iskrenosti i otvorenosti i zato što je i sama oblik cenzure i represije.
M. Tankosić
