Laku noc ti zelim ....

[Branko Lori]

Standing along on the mountain high Watching the sky... Can this falling rain settle and ease my pain? Where are you, my love, my Ariel? I still remember your amber eyes, Enchanting smile... May be that was a dream, so why do I cry and scream? I miss you, my love, my Ariel. I keep searching days and nights Hope one day I'll se the light You and me will be together again. Autumn winds blow to my face Thunder roars, where's that place That saves my soul and cures my pain? My life has passed, all my search in vain... Elusive dreams. I make the final bow, now is my turn to go I'm coming to you, my Ariel. I kept searching days and nights Hoped one day I'd see the light You and me would be together again. Lightning strikes, I hear no sound After all these years I've found That sacred place that cures my pai

 

[Igor Raspućin]

Izvini, opet ja. Neću dugo...
Taman se dogovorim sa sobom da ću se pomiriti sa sobom,
taman shvatim da je vreme da ti oprostim sebe,
da je vreme da te pustim da dišeš svoj vazduh,
da odahneš i kad me se setiš
da ne crveniš od stida, ili od slučajne želje.
Taman mi se učini da sam na prevaru uspeo da uverim sebe
da ne znam šta je najbolje za mene
i da moram da živim ovo najgore, kad ono...
Otvorim oči, a svetlost i dalje miriše na tebe,
kao da si se tog trena mimoišla sa mojim zapuštenim očima
i uskomešala sve neuhvatljivo što mi pred njima miriše.
Nije to ono što želim da je.
To je neka neizlečiva boleština duše.
Srećom po tebe, nije zarazna sa ovolike vremenske razdaljine.

Dobro sam. Nije dobro kako je moglo biti, al’ dobro je.
Ne znam, kotrljam se niz život kako znam
Kamenčić na trotoaru izabere me za igru,
pa šutiramo jedno drugo, tek da se nešto dešava,
tek da ne mislim na to da mi nedostaješ odavde do tebe.
Kad mi se učini da posustajem, trgnem se i nastavim da nabrajam
lepote i dobrote, kojih sam i sâm željan, a tebi sam ih prosledio.
Probudim se, a ne znam da li sam spavao,
zaspim, a ne znam da li sam bio budan.
Dobro sam, kasno je za bolje.

Svi moji datumi nose tvoje ime.
Pogledom crtam kalendar
sa tristašezdesetpet zaokruženih kvadratića,
u koje, samo meni vidljivim, nevidljivim mastilom iz oka
upisujem dvadesetšesti avgust,
u nadi da ću svakog dana umeti da živim, al’ prevara ne uspeva.
Jedino sam na tvoj rođendan srećan što sam rođen.
U predvečerje Praznika, srce oseti da oseća,
pa se razleti po grudima da spremi brlog i skine paučinu,
veže leptir mašnu oko sebe i samuje za praznom trpezom,
a najradije bi iskočilo od nestrpljenja
da ti uši izvuče što ga sekiraš (i da velika porasteš),
da te poljubi sto puta, da sto godina živiš,
al’ da obećaš da ćeš i u devedesetoj biti kao devojčica.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Hvala nebu i njegovom vlasniku što te stvoriše.
Hvala Neznancu što je dopustio da znam da postojiš
i što mi ne brani da te...
Bolje da ćutim, ne bi verovala da još uvek umem,
uprkos tome što sam te ljubavlju okrenuo protiv sebe.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Poklonu se u zube ne gleda,
a ova jevtina, kvarljiva, unikatna sitnica,
umotana u šuškavog i šašavog mene,
priželjkuje da je raspakuješ, stisneš i kažeš:
“Baš to sam oduvek želela da imam”.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Saznaćeš šta želim, kada se ostvari,
jer meni se ostvari jedino ono što tebi želim.
I da želim, ne mogu prestati da želim, jer želju živim.
Moje su želje neprimereno raskošne,
iz straha da nešto ne propustim,
pa da mojom nepažnjom neki komadić tvog života,
nedajbože, postane ružan.
Ne bih to sebi oprostio,
kao što već sada ne mogu sebi oprostiti
što neću sve tvoje rođendane slaviti,
iz opravdanog razloga.

Pitam se da li ćeš nekog dvadesetšestog avgusta, po mom kalendaru,
svetlucavu, kičastu čestitku sa neba prepoznati kao moju
i parče torte, kao hranu za ptice, staviti u prozor
u znak zahvalnosti na lepim željama.
Od radosti što si me u mraku prepoznala,
na tren bih, skromno, prepolovio nebo svetlećim tragom,
da pomisliš da te zvezda skitalica izaziva da zamisliš želju,
koju sam nehotice propustio za tebe da poželim
i koju će ti, dok trepneš, “neko od mojih gore” ostvariti.

Srećan rođendan, Najrođenija!
Živi lepše no što za tebe živim.
Živi lepše no što te volim.
Živi kao da voliš što te volim,
a meni šta dâ Bog,
mada mi od Njega ništa ne treba,
kad mi ne dâ tebe, Najrođenija moja.
Goran Tadic

15.02.

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Cuvaj me u malom kutku svog srca! Neka ti moje misli ne remete ni jedan trenutak zivota, a voli me tek toliko da znam da postojim!

 

[Branko Lori]

Све и да ме никад не
погледаш,
заслепљујућа светлост
твојих очију
једина биће коју
видим.


Радост коју у мени
будиш,
све и да ти нисам
драга,
једина остаће за
којом чезнем.

Ђердан твог осмеха,
све и да се
у парампарчад разбије,
једини је који бих
баснословно платила
и којим бих овенчала
све своје дане.

Амбис у
који
незаустављиво тонем,
све и да могу,
једини је који
не бих никад напустила.

На крају крајева,
све и да се помирим
с тим да те немам,
зар је то важно?

Кажу: имамо само оно
што смо другима дали.
Ја сам теби дала
– себе,
све и да ме никад не
погледаш.



Виолета Милићевић

 

[Tea]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Kada se jednom budemo sreli,
prepoznaces me po tome sto se moji koraci
nece cuti,
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam
po zemlji.

Pretvaras me u senku.
Vodis me u svet slobode.
Opijas me recima.
Hranis poljupcima.
Oplodis me muzikom
i ja radjam snove.

Uzmes me samo za sebe,
onda nesebicno poklonis drugima.
Razvlacis moje misli,
pletes mrezu u koju se zaplicem.
Ucis me da hodam po reci,
pruzas ruke ka nebu,
dozivas kisu.

Ne plasim se smrti, ona ce jednom sigurno
doci.
Plasim se tebe, nikada nisam sigurna da ces
mi se vratiti.

Ana Rodic

 

[Tea]

 

[Branko Lori]

 

[Tea]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

 

[Tea]

Ti uvek imaš mesta
u meni i mojim danima
i zato ne pitaj čemu,
ne pitaj da li mi treba...
Kroz tvoje reči i šapate,
kroz susret koji ne presta,
sa tobom i ja šetam
pod svodom našeg neba...

Ne misli da l' i nad mene
poneki oblak se klanja...
Ne brini da l' će me možda
tvoja priča zaboleti...
Dok mi pišeš o svemu
uklanjaš sva rastojanja,
i zato, samo mi piši,
i ne pitaj da li ću voleti...

Dragana Konstantinović

 

[Markoni11]

 

[Tea]

 

[Branko Lori]

 

[Branko Lori]

Ova je moja dusa ispunjena tobom,

kao tamna gora studenom tisinom,

kao morsko bezdno neprovidnom tminom,

kao vecni pokret nevidljivim dobom.



I tako beskrajna, i silna, i kobna,

teces mojom krvlju. Zena ili masta?

Ali tvoga daha prepuno je svasta,

svugde si prisutna, svemu istodobna.



Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,

radjas se u meni kao sunce noci,

i u mome telu drhtis u samoci,

raspaljena ognjem ili smrzla tugom.



Na tvom tamnom moru lepote i kobi,

celo moje bice to je trepet sene

o ljubljena zeno silnija od mene -

ti strujis kroz moje vene u sve dobi.



Kao mracna tajna lezis u dnu mene,

i moj glas je eho tvog cutanja. Ja te

ni ne vidim gde si, a sve duge sate

od tebe su moje oci zasenjene.

Jovan Ducic

 

[Branko Lori]

 

[Tea]

24
Тајну свога срца не задржи за се,
мила моја!
Кажи је мени кришом, само мени.
Ти што се осмехујеш тако слатко,
шани тихо,
моје ће те срце чути,
не моје уши.

Глува је ноћ, дом је нем,
птичија гнезда обавија сан.
Повери ми тајну свога срца
кроз уздржане сузе,
кроз дрхтави осмејак,
кроз сладак стид и јад.​

 

[Tea]

49
Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?

 

[Branko Lori]

https://dodjiividi.blogspot.com/2012/05/gde-si.html

 

[Branko Lori]

Marko Tomaš!