Šta rade naše ostarele čežnje
vetrom raznešene? Da li miruju
polegle po vlatima trave, il
možda poljem kroz tamu blude ?
Možda su se zavukle u neko
tudje oko,
ne ne znam...
i ne znam čije me, naše il
tudje one, svakoga jutra bude !
Šta radi poljubac, ovlaš na usne
spušten,
kad se čarolija trenutka završi?
Može li on sam bez usta koja
ljube,
il je ko cvet što jednom cveta,
pa se smrti preda,
zauvek osuši ?
Šta radi dodir, kad ruke prestanu
da miluju,
kojim putem on kreće ?
Traži li on čežnju poljupca
gde nežnost prstima stvara
vatre, što pale srca,
od letnih šumskih požara veće?
Šta radi ljubav, kad se mostovi
izmedju dve duše sruše,
kad je sećanje jedini oganj što
greje?
vidim li ja to dobro,... il mi se
bol zbog nas, upravo ruga,
potajno raduje.. u lice smeje?!
Šta da radimo mi, koji jednom
bejasmo jedno, srasli
u svemu ko prst i nokat?
Mogu li mladi dani zasjati
ponovo ko na suncu brokat ?
Il mi valja pustit niz reku
života da oteče,
i čežnja i poljubac i dodir
pa se sakriti u neki uspomena
kut....
i ostaviti da život sam smisli
priliku za neki "naš" drugi put...
MIS
