Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb strane. Trebalo bi da ga nadogradite ili koristite alternativni pregledač.
Praviću se,
Da ne postojim,
Dok me skrivaš,
Iza šarenih oblaka, Od pogleda drugih,
Znatiželjnih ptica...
Praviću se,
Da sam kameni kip,
Jos jedna
oronula statua,
U tom velikom
parku sećanja...
Praviću se,
Da sam nevidljiv,
I ni daha neću ispustiti,
Čak ni senka moja,
Neće postojati...
Ni ti me više
Nećes videti...
I praviću se,
Da te ne volim...
...Goran gorki...
MALA
Ne daj se, mala.
Pretovarili su te.
Ribari na desnoj obali nisu apostoli.
Skini taj teret.Kreći se.
Na drumu se dešavaju lijepe stvari.
Farovi noćnih autobusa možda su ljubav, djevojčice.
Ne vidim brži put do sreće od jutarnje kafe u nepoznatom gradu.
Tamo gdje ne znaš nikog prije ćeš upoznati sebe.
Ne daj se, mala.
Neka ti kosu zamrsi muzika nepoznatog gitariste u magli.
Udahni. Ovaj vazduh možda je Isus Hrist.
Jezero koje posmatraš sjeća te na rane poljupce među borovima.
Mnogo gubiš oklijevajući, mala.
Upali već jednom tu cigaretu i otisni se.
Jedan žbun u brdima volio bi te vidjeti.
Jagode znaju da si tužna.
Suze su staze kojim ti u zagrljaj hitaju proljećni vjetrovi.
Ne znam zašto gubiš vrijeme i peglaš košulje.
Tvoj osmijeh će te odvesti anđelu kojeg si sanjala.
Poleti mala. Bez dobrog rokenrola čovjek brže stari.
Sa pravim leopardom pustinja je podnošljivija.
Zašto misliš da je nemoguće doživjeti nedokučivo?
Od Kjerkegora sam naučio da ništa nije prolazno
ako je divlje i neobuzdano.
Rastereti se, mala.
Trešnje čekaju da se popneš.
Tipovi u kožnim jaknama dobro bi te unovčili.
Psi laju, jer im je lijepo.
Mlade mame, nedjeljom, umiru od dosade.
Dobar ručak i protezanje uz televizor
posljednje je što su željele postići u životu.
Al, dešava se, mala.
Škripa bračnih kreveta utorkom je odvratna.
Tvoj grad nije toliko odvratan koliko izgleda.
Svi gradovi u koje se pastrmke dovoze kamionima
izgledaju tako ucmekano.
Jednom mi je bilo lijepo u tvom gradu.
Ona je imala plavu haljinu i obožavala je parkove.
Ne daj se poslijepodnevnoj vrućini i
progrešnim radio talasima, mala.
Loš sladoled prave u poslatičarnici preko puta.
Ne svraćaj tamo. Jesenja kiša prija jesenjoj tišini.
Zora je uvijek dobrodošla portiru u mljekari.
Gdje bi ti bio kraj kad bi čula kreket žaba u mom zavičaju?
To je tako dobra simfonija.
Nemaš pojma, mala.
Život i nije tako loš ako se umre na vrijeme.
Pokreni se.
To mjesto gdje si stala možda je epicentar vulkana.
Od ljubavi nikada niko nije umro u Šangaju.
U Šangaj, ako misliš da nikada ne umreš, mala.
Neko bi svakako morao da te poljubi večeras
kad kafane u tvom gradu umiru od tumora na mozgu.
Ne sprečavaj kamiondžije da misle kako si srećna.
Sprti to. Taj glupi teret u očima.
I kreći se.
Bog ne voli namrgođene djevojčice.
Nasmiješi se.
Napiši tu prokletu domaću zadaću i šmugni.
U oblake. Jer, u oblacima se, ipak, najljepše spava, mala!
LETO
Leto ima tajne moći
duge dane kratke noći
žar u svemu što se miče
što je niklo i što niče
leto to je
Leto ima žeđ i pjanstvo
slast i strast i proročanstvo
more šumi šumi polje
prorokuje - biće bolje
leto to je Sve što zre i miriše
od lepote što se njiše
ti sve gledaš sav zanesen
Još si leto - a već jesen
DUŠKO TRIFUNOVIĆ
Ja možda nikada neću umeti, da u sebi prepoznam sve one izgubljene osmehe i da ih vratim, na ove grube usne, zaustavljene i zaključane, Spremne na tako dugo ćutanje, dok se ti ne odljubiš, ili zaljubiš, ponovo u mene...
xx
"Izmicala mi je. – to sam osećao – u neku oblast koja više ne zna za ime, nego samo za tamu, i možda, nepoznate zakone tame. Ona to nije htela, i vraćala se. Ali više nije pripadala meni, a možda nikad nije ni pripadala meni... Ko uopšte kome pripada i šta znači pripadati jedno drugom – te građanske reči beznadne iluzije?... Znam da za to postoje druga imena, jeftina, površna i nipodaštavajuća – ali ona mogu odgovarati drugim okolnostima i ljudima koji svoje egoistične zakone smatraju zavetnim pločama Božijim. Usamljenost traži saputnika i ne pita ko je on. Ko to ne zna, taj nikad nije bio usamljen, nego samo sam... "
Remark -
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.
Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.
Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…
nikada ne uzimaš što bi trebalo.
Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već se rđom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske,samotničke pute. Ja ne znam gdje sam.Nešto tamno slute
umorne oči.Noć je.Topla.Plava.
Tako je teško kad stvari šute
i kad se miješa prošlost,san i java.
Pa gasim staru lampu,sklapam oči.
Nitko mi neće u posjete doći,
ni tat,ni gost,ni drug,ni draga žena. Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći.
- O,gdje si sada,gdje si,Bezimena?
GUSTAV KRKLEC
