Kurbe :"Ja ne slikam anđele, jer ih ne vidim"

[Nina]

Mladja sestra

 

[Nina]

Radi velika monumentalna platna na kojima su anonimni seljaci i radnici, ljudi sa dna društvene lestvice koji nikada do tada nisu bili vredni pažnje. On je slikar svoje epohe, samo onog vremena u kome živi. Do tog momenta umetnici idealizuju prirodu, ali realisti, naprotiv, slikaju traumatične i banalne situacije. Optužuju ga da uvodi estetiku ružnog. Slike Gustava Kurbea su u potpunoj suprotnosti u odnosu na vladajuće standarde slikarstva. Tada se prvi put razdvajaju zvanični stavovi Akademije i oni nezvanični. 1855. godine je trebalo da Pariz postane centar svetske izlobe. Gustav Kurbe je doneo 40 slika komisiji i oni su sve odbili. Onda je napravio pored izložbe mali paviljon i unutra je izložio sva ta dela. Na svim svojim malim slikama, Kurbe je prisutan. Jedno od najpoznatijih dela Gustava Kurbea je Tucači kamena , koje je nažalost uništeno. Ideološki je najprovokativnije. Starac i dečak pripremaju kamen za put, što nam govori o položaju društvenih slojeva i njihovoj bezizlaznoj situaciji. Starac je počeo sa teškim radom još kao mladić, i čitav život radi naporno, bez mogućnosti da napreduju. Pokazuje da se ne može napredovati u društvu, da ma koliki trud uložili ljudi neće promeniti svoj položaj.
Tucači kamena

 

[Nina]

Kurbe je izazvao izvestan skandal izloživši na Pariskom salonu „Devojke na obali Sene” („Demoiselles des bord de la Seine”). Francuski pojam „demoiselles” bio je seksualno konotiran. Eduard Mane je samo nekoliko godina kasnije svojom poznatom programskom slikom „Doručak na travi” (1863) taj motiv oponašao, a Pikaso je 1907. svoju sliku, koja se smatra početkom kubizma, nazvao „Demoiselles d’Avignon”. Kritika nije odmah shvatila Kurbeovu emancipaciju tela, te ga je apostrofirala kao pijanicu sa sela koji još ne vlada manirima civilizovanog urbanog sveta. Ali Pikaso i nedrealisti su u njemu prepoznali znak umetničke slobode. Kurbeov estetički program bio je usmeren protiv pariskog salonskog slikarstva čiji je idealni predstavnik bio Žan-Leon Žerom. NJegovo slikarstvo je glatko, perfekcionističko, a teme su luksuz budoara i patriotska osećanja građanske klase Francuske. Gistav Kurbe sebe je shvatao kao antipod slikarskom eklektizmu pariskog salona, stekavši time silne protivnike. Posthumno, Kurbe je, može se reći, estetički pobednik, a Žerom, sav ogrezao u sterilnom akademizmu, samo je kao fusnota zabeležen u istoriji umetnosti.

Kurbe nije ostavio školu za sobom, nikakvu instituciju, nikakvu akademiju, ali je njegov magični realizam bio inspiracija za Pikasa, De Kirika, Bekmana, Dišana, Gerharda Rihtera, Neo Rauha.

„Devojke na obali Sene”

 

[Nina]

Slikarev atelje

Na monumentalnom platnu koje je Gistav Kurbe izložio 1855. godine, a koje danas stoji u pariškom muzeju Orsej, poznatom pod nazivom "Slikarev atelje" ili "Stvarna alegorija sažetih sedam godina umetnikovog života" u jednom uglu se, pognut nad knjigom, kao i da jeste i da nije prisutan u Kurbeovom ateljeu, vidi čuveni francuski pesnik Šarl Bodler.

Ta slika, primer dela koje prekida veze s dotadašnjom umetničkom praksom, odavno je, među ostalim, poznata i po Kurbeovoj kasnijoj intervenciji na davno dovršenom platnu. Jer, pored Bodlera na originalnoj verziji je stajala njegova muza, Žan Duval, žena s kojom je dvadeset godina proveo u ljubavnoj vezi i kojoj je posvetio mnoge svoje pesme. Ona ga je, između ostalog, inspirisala za "Cveće zla", a kasnije je izbrisana.

Žan Duval bila je glumica, rođena u Francuskoj, o njoj se ne zna puno, nije poznato njeno pravo ime i prezime, ne postoji nijedna njena sačuvana fotografija. Njen veliki „zločin“, socijalno neprihvatljiv, bio je što je bila mulatkinja. Bilo je to veme ukidanja ropstva i početka kolonijalizma.

 

[Nina]

Neke od njegovih slika

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

Gustav Kurbe, San, Venera i Psiha, 1864.

Kompozicija oslikava dve nage žene u intimiziranom prostoru. Jedna od njih je u ležećem položaju na krevetu natkrivljenim debelim baldahinom,
dok je druga,napola prekrivajući svoje obline belom tkaninom, nagnuta ka njoj. U istoriji umetnosti ova scena je prepoznata kao seksualni čin koji aludira na intimnu vezu između dve devojke, a mitološke reference su sagledane kao sredstvo za kritikovanje buržoaskog morala.

 

[Nina]

Gustav Kurbe Žena sa papagajem