Kupi Mi Eliota (1998)

[velikizelenizmaj]

Recenzija: Kupi mi Eliota
Režija: Dejan Zečević
Scenario: Gordan Mihić
Uloge: Nikola Kojo, Ivana Mihić, Dragan Bjelogrlić, Bata Živojinović, Manda
U vreme kada je srpska kinematografija tražila novi izraz između tranzicione stvarnosti i žanrovske igre, Kupi mi Eliota se pojavio kao ekscentrična, duhovita i žanrovski neuhvatljiva komedija. Film prati Bokija, mladog saksofonistu koji je do guše u dugovima i ima samo 24 sata da ih vrati — inače ga čeka podrum Agencije za naplatu dugova, koju vode dva luda brata.
Radnja je frenetična, dijalozi britki, a atmosfera podseća na Tarantinovsku grotesku smeštenu u beogradsku svakodnevicu. Kojo briljira u ulozi Bokija, dok Bjelogrlić i Mihić dodaju slojeve apsurda i emocije. Film se ne boji da bude neuredan, haotičan, pa čak i nelogičan — jer upravo u toj dramaturškoj slobodi leži njegov šarm.

Zašto je zaboravljen?
• Distribucija i promocija su bile slabe, a film je izašao u vreme kada su domaći bioskopi bili zatrpani stranim hitovima.
• Žanrovska neodređenost — nije dovoljno “ozbiljan” za dramu, ni dovoljno “lak” za komediju — učinila ga teškim za klasifikaciju.
• Ivana Mihić je često kritikovana, ali to ne umanjuje vrednost filma kao kolektivnog poduhvata.

Zašto je vredan rehabilitacije?
• Film je autentičan izraz jednog vremena, sa likovima koji nisu heroji, već preživljavači.
• Scenaristički je hrabar — koristi apsurd, ironiju i tempo koji podseća na strip.
• Kultni potencijal: uz malo pažnje, mogao bi da postane omiljen među ljubiteljima domaće kinematografije koji traže nešto drugačije.

 

[Black_star]

Odmah sam skontao da je drugačiji od naših inače papazjanija, dakle, kul...