velikizelenizmaj
Zainteresovan član
- Poruka
- 249
Sedmoro potencijalnih FBI agenata, nalazi se pred poslednjim izazovom tokom obuke. Moraju da provedu vikend na izolovanom ostrvu. Jedan član tima gine pod neobičnim okolnostima i novopečeni specijalci, shvataju da je osim njih na ostrvu i pravi serijski ubica.
Nakon potresne simulacije u kojoj dolazi do ubistva žrtve otmice, Sara (Kathryn Morris) i JD (Christian Slater) pridruže se kolegama agentima na predavanju tokom kojega Džejk Haris (Val Kilmer) budućim potencijalnim specijalcima postavlja poslednji zadatak - agenti moraju provesti vikend u osami na nenaseljenu ostrvu gde će isprobati svoju sposobnost i koristeći se psihološkom analizom pokušati uhvatiti serijskog ubicu zvanog Lutkar.
No, nakon dolaska na ostrvo tim otkriva da nije reč samo o otkrivanju sposobnosti, nego i testiranju njihovih instinkata te volje za životom. Nažalost, neće se svi uspeti izvući. Neko među njima skriva svoje pravo lice. To je osoba koja ih poznaje i koja uspeva predvideti svaki njihov korak. Vremena je sve manje, a zamke ih čekaju na svakom koraku. Tim mora raditi zajedno, a svako sumnja na svakoga. Vežba postaje stvarnost…
O ovom filmu napisao sam recenziju ovde https://www.b92.net/o/kultura/moj_ugao?nav_id=284438
Razlika između mišljenja i argumenta: kako sam branio Mindhunters
Piše: Zmaj
Kada sam napisao recenziju za Mindhunters, znao sam da će izazvati reakcije. Ne zato što sam želeo da provociram, već zato što sam rekao nešto što se retko govori: da jedan film, odbačen od kritike i zaboravljen od publike, može biti remek-delo zanata i dramaturške preciznosti.
Ali ono što me je najviše iznenadilo nije bio otpor — već kako je taj otpor izgledao. Niko nije osporio moje argumente. Osporavali su moje pravo da ih iznesem.
Mišljenje je osećaj. Argument je struktura.
Reći „meni se film nije dopao“ je mišljenje. I to je u redu.
Ali reći „film je glup“ bez objašnjenja — to nije mišljenje. To je etiketa.
U mojoj recenziji sam rekao:
• da film ima jasnu strukturu bez rupa,
• da koristi zanatski precizne preokrete,
• da su ubistva režirana sa ritmom i logikom,
• da je rasplet nepredvidiv, ali dramaturški opravdan.
To nisu osećaji. To su tačke analize.
Kritike koje sam dobio nisu bile argumenti
• „Ne mogu da verujem da si ovo napisao“ — nije argument.
• „Film je glup“ — nije argument.
• „Hičkok bi se postideo“ — nije ni duhovito, ni tačno, ni obrazloženo.
Niko nije rekao: „Scena X je dramaturški nefunkcionalna jer…“
Niko nije rekao: „Lik Y je nelogičan jer se ponaša suprotno svom motivu…“
Zato sam znao da sam pogodio. Jer kada nemaš kontraargument, napadaš autora.
A šta je moj argument?
Moj argument je da Mindhunters uspeva tamo gde mnogi trileri ne uspevaju:
• Ne raspada se u trećem činu.
• Ne vara publiku besmislenim obrtom.
• Ne koristi klišee da bi sakrio prazninu.
• Ne podređuje se zvezdama, trendovima, ni sponzorima.
To je red. To je zanat. To je ono što sam prepoznao.
I zašto sam ga branio?
Jer sam znao da ne branim samo film.
Branio sam pravo da se mišljenje temelji na analizi.
Branio sam glas koji ne traži dozvolu da misli drugačije.
Branio sam publiku koja zna da prepozna kada je nešto urađeno kako treba.
Ako je to nepopularno — neka bude.
Ako je to „pretenciozno“ — neka bude.
Ali neka bude tačno.
Jer razlika između mišljenja i argumenta je jednostavna:
Mišljenje kaže „meni se sviđa“. Argument kaže zašto.
A ja sam rekao zašto. I to je dovoljno.
Nakon potresne simulacije u kojoj dolazi do ubistva žrtve otmice, Sara (Kathryn Morris) i JD (Christian Slater) pridruže se kolegama agentima na predavanju tokom kojega Džejk Haris (Val Kilmer) budućim potencijalnim specijalcima postavlja poslednji zadatak - agenti moraju provesti vikend u osami na nenaseljenu ostrvu gde će isprobati svoju sposobnost i koristeći se psihološkom analizom pokušati uhvatiti serijskog ubicu zvanog Lutkar.
No, nakon dolaska na ostrvo tim otkriva da nije reč samo o otkrivanju sposobnosti, nego i testiranju njihovih instinkata te volje za životom. Nažalost, neće se svi uspeti izvući. Neko među njima skriva svoje pravo lice. To je osoba koja ih poznaje i koja uspeva predvideti svaki njihov korak. Vremena je sve manje, a zamke ih čekaju na svakom koraku. Tim mora raditi zajedno, a svako sumnja na svakoga. Vežba postaje stvarnost…
O ovom filmu napisao sam recenziju ovde https://www.b92.net/o/kultura/moj_ugao?nav_id=284438
Razlika između mišljenja i argumenta: kako sam branio Mindhunters
Piše: Zmaj
Kada sam napisao recenziju za Mindhunters, znao sam da će izazvati reakcije. Ne zato što sam želeo da provociram, već zato što sam rekao nešto što se retko govori: da jedan film, odbačen od kritike i zaboravljen od publike, može biti remek-delo zanata i dramaturške preciznosti.
Ali ono što me je najviše iznenadilo nije bio otpor — već kako je taj otpor izgledao. Niko nije osporio moje argumente. Osporavali su moje pravo da ih iznesem.
Mišljenje je osećaj. Argument je struktura.Reći „meni se film nije dopao“ je mišljenje. I to je u redu.
Ali reći „film je glup“ bez objašnjenja — to nije mišljenje. To je etiketa.
U mojoj recenziji sam rekao:
• da film ima jasnu strukturu bez rupa,
• da koristi zanatski precizne preokrete,
• da su ubistva režirana sa ritmom i logikom,
• da je rasplet nepredvidiv, ali dramaturški opravdan.
To nisu osećaji. To su tačke analize.
Kritike koje sam dobio nisu bile argumenti• „Ne mogu da verujem da si ovo napisao“ — nije argument.
• „Film je glup“ — nije argument.
• „Hičkok bi se postideo“ — nije ni duhovito, ni tačno, ni obrazloženo.
Niko nije rekao: „Scena X je dramaturški nefunkcionalna jer…“
Niko nije rekao: „Lik Y je nelogičan jer se ponaša suprotno svom motivu…“
Zato sam znao da sam pogodio. Jer kada nemaš kontraargument, napadaš autora.
A šta je moj argument?Moj argument je da Mindhunters uspeva tamo gde mnogi trileri ne uspevaju:
• Ne raspada se u trećem činu.
• Ne vara publiku besmislenim obrtom.
• Ne koristi klišee da bi sakrio prazninu.
• Ne podređuje se zvezdama, trendovima, ni sponzorima.
To je red. To je zanat. To je ono što sam prepoznao.
I zašto sam ga branio?Jer sam znao da ne branim samo film.
Branio sam pravo da se mišljenje temelji na analizi.
Branio sam glas koji ne traži dozvolu da misli drugačije.
Branio sam publiku koja zna da prepozna kada je nešto urađeno kako treba.
Ako je to nepopularno — neka bude.
Ako je to „pretenciozno“ — neka bude.
Ali neka bude tačno.
Jer razlika između mišljenja i argumenta je jednostavna:
Mišljenje kaže „meni se sviđa“. Argument kaže zašto.
A ja sam rekao zašto. I to je dovoljno.
Mentalno, više spada u B produkciju, jer ne iskače iz šablona.