Култна места (записи са крстом) поређани кружно око насеља дуж Тимока

[Сребрена]

Листајући данас нет странице, поводом села Мали Извор из књажевачког округа (срез тимочки) које су комунисти одвојили и "поклонили" суседном зајечарском округу (срез црноречки) и скандала који им је приредио СНС градоначелник,
https://forum.krstarica.com/threads...rave-kamenolom-za-austrijski-strabag.1001547/

...уочила сам да они, а изгледа и низ других тимочких села, имају по 15ак светих места- записа у селу. По старим обичајима, кад је заветина, поворка одн.литије, обиђе све записе пре сечења обредног колача. Чинило ми се испрва да су та светилишта разбацана, али (уз много срфовања) изгледа да опасују насеље, што би значило да чине заштитини круг.
(У овом несрећно продатом Малом Извору градоначелник планира да, због каменолома аустријанцима, уништи чак четири култна места, иначе табуисана подручја).
Како су Тимочани, једно од два најстарија поименце записана словенска племена на просторима Балкана, са непромењеним именом и очуваним старим језиком до данас , вероватно да је и староверна религијска традиција исто тако стара, те стога историографски, а не само етнографски и етнолошки, занимљива.

За почетак, ево списка култних места у селу Грлиште :

Грлиште у свом атару има већи број светих (култних) места. Већина њих је обележена једним или с неколико култних објеката – култним дрвећем, каменим или дрвеним крстовима: Спáсовдан, у самом селу; Трóјица, на месту Пóдвиз; Трóјица на месту Циганáска малá у самом селу; Трóјица (други дан), на месту Стáра лојзá, шири потес Карапáнџево; Трóјица (други дан) на месту Бачúште; Вртоломá на месту Попóвац; Петáк русáлни (Русáлна Света Пéтка) на месту Каравáрник; Прокóп на месту Код Прокóп, шири потес Сечинá; Свети Илúја, на месту Пољáне; Свети Томá, у центру села, поред споменика жртвама из Грлишта у Првом светском рату (слика 10); Богорóдица, на месту Пóдвиз. Међутим, посебан значај имају два култна комплекса Манастúриште и, посебно, Грлишки мáнастир (први на око километар, а други на око 1,5 км од села).
На месту Манастириште, на темељима старе црквине, деведесетих година XX века, на иницијативу једне цркварке, од бетона и бетонских блокова изграђена je црква. Црква је посвећена (као и раније црквина) Светом aрханђелу Гаврилу, или, како се у овом крају каже, Светом Ранђелу летњем (слика 11). Поред ње је изграђен звоник од бетона. У њеној околини налази се и пет култних извора.

Грлишки манастир, како га локално становништво зове иако више није манастир, садржи манастирску цркву посвећену Светим апостолима Петру и Павлу, која је последњих година у неколико наврата обнављана, гробље свештених лица поред ње (са старим надгробним споменицима), некадашњи конак – зграду од чатме у веома лошем стању и две култне чесме (слика 12). После настанка вештачког Грлишког језера, Грлишки манастир се нашао на обали језера.
http://efaidnbmnnnibpcajpcglclefind...i.ac.rs/files/584/selo_u_pogranicju_72a1b.pdf


О Грлишту:
https://sr.wikipedia.org/wiki/Грлиште
https://borskenarodne.com/i-slika-i-rec-manastir-grliste-tajne-spomenici-obnova/
О записима уопштено:

https://sr.wikipedia.org/wiki/Запис
https://www.cudo.rs/запис-у-дрвету/

 

[Сребрена]

Четири заветине у селу Корито:
Ђурђевдан, Спасовдан, Костадиновдан (3.јун) и Илинден.

https://www.glas-zajecara.com/price-iz-torlacije-zavetina/

О селу:
https://sh.wikipedia.org/wiki/Ново_Корито

 

[Сребрена]

Постоји старија тема о називима и облицима и на њој има фотографија заветних крстова. Још једна је карактеристика да се близу светог дрвета-записа и заветног крста подигне и трпезарија (порта, вејник) , обично са столом и клупама.
https://forum.krstarica.com/threads/krstovi-nazivi-i-oblici.699681/#post-28852430
https://forum.krstarica.com/threads/krstovi-nazivi-i-oblici.699681/page-4#post-36902925
https://forum.krstarica.com/threads/krstovi-nazivi-i-oblici.699681/page-4#post-38360243

 

[Сребрена]

Везано за Сврљишки Тимок, у сврљишком крају :

 

[Сребрена]

Такође из сврљишког краја :

У наредном примеру врло је занимљиво и уједно врло енигматично да се једне године опход креће у "нормалном" смеру, а наредне у супротном, који припада Јаву- подземљу. Могуће је једино да то има везе са староверним божанствима (христијанизованим као Петка и Ранђел- душевадник) опаког и опасног карактера.

Преузето са:
http://efaidnbmnnnibpcajpcglclefind...s/antropologija/glasnici-ei/47/itodorovic.pdf

 

[Сребрена]

Слично последњем примеру из области Сврљишког Тимока (где обредна поворка мења смер, одн. путању, кретања према централном запису -Ранђелу), и у области Трговишког Тимока, у селу Габровница, дешава се енигматична прича.
Пре свега, Габровница је данас село са 0 становника, а остаци култних записа у селу и 15 засеока су посвуда и у великом броју.

Само по овом тексту, записи су : Ђурђе, Спасовдана два, Младенци, Велика и Мала Госпојина, Богородица, Петковица, Никола,Петровдан, као и 5 записа названих по локацији- дакле петнаестак.

О селу:
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Габровница_(Књажевац)
https://luftika.rs/gabrovnica-rudnik-uranijum/

 

[Сребрена]

Опис кретања поворке сваке треће године (?) до централног крста Ранђел (Крс*) у селу Габровница, као и целокупан текст са фотографијама, преузет је из књиге др.М.Велојића "Габровница" из серијала о насељима Старе планине. У пдф формату књига је доступна на https://www.scribd.com/document/625384546/Габровница-Миодраг-Велојић

 

[Сребрена]

Такође из сврљишког краја :

У наредном примеру врло је занимљиво и уједно врло енигматично да се једне године опход креће у "нормалном" смеру, а наредне у супротном, који припада Јаву- подземљу.

:Посебно су развијене и комплексне биле заветине у источној Србији, а пре свега у источној сврљишкој културној зони. Наиме, у овој области забележени су изузетно сложени модели, при чему се често дешавало да крстоноше сваке године обилазе различите половине кругова које света стабла формирају око села, као и да се током једне године више пута спроведе опход.
Примера ради, у Гулијану, селу источне сврљишке културне зоне, констатован је посебно занимљив и сложен модел литијског опхода, уз две, међусобно повезане, заветине, тј. датума прослављања – Велики и Мали Спасовдан. Наиме, у Гулијану су литије једне године обилазиле једну, а друге године другу половину круга који су света стабла („мира дрва“) образовала око села.

Осим тога, што је посебно интересантно, сваке треће године – јер је „тако заветовано“ – литије су ишле и за време Великог (Големи Спасовдан) и за време Малог Спасовдана, при томе такође обилазећи различите половине наведеног круга. Другим речима, за Големи Спасовдан литије су ишле сваке године, док су на дан Малог Спасовдана (седам дана након Великог, такође у четвртак), ишле тек сваке треће године, иако је и Мали Спасовдан, као и Велики, сваке године слављен (али без литијског опхода).

Уколико би се за Големи Спасовдан обишла лева половина круга, за Мали Спасовдан, следећег четвртка, обишла би се десна половина круга, тј. правац кретања литија увек је био другачији у односу на претходни опход. Веома сложени модели литијског опхода забележени су и у другим селима, пре свега у источној Србији.


У изузетно илустративном сврљишком крају, где је крстоношки литијски ритуал био посебно развијен, народ се обично окупљао испред цркве или неког другог сакралног објекта од суштинског значаја (великог / централног записа или крста), као зборног и главног места. Затим је свештеник обављао службу. Клало се жртвено јагње (овде се најчешће звало „молитва“), бирао се крстоноша; .... Био је ред да свака кућа има полазника у литијама,.... Почетни / главни сакрални објекат се обавијао три пута и обредна поворка је започињала своје кретање. .... Крстоноше су обилазиле најзначајније сакралне објекте у атару, пре свега свето дрвеће (заступљени су термини миро дрво, запис, потпис, црквено дрво; најчешће су то били храстови, али и крушке, брестови, јасени, букве, кленови, јабуке, ораси). Гледало се да оваквих записа буде најмање четири, односно да све стране сеоског атара буду обухваћене литијским опходом.
Током доласка на главно одредишно месно, тј. на последњу тачку литијског опхода, жене су учеснике обредне поворке поливале водом и посипале житом, да би пала киша и добро родило жито. ...... Свештеник је, са колачаром, три пута окретао и секао колач, уз присуство других учесника обреда који су држали један другога за раме, све до колачара.

. Родовске заветине представљају светковине које најчешће подразумевају окупљање припадника једног рода (на тачно утврђени дан) око заједничког, родовског сакралног објекта, где се одржавала прослава. Заветине рода биле су посебно распрострањене у Заглавку, Тимоку и у северним селима источне сврљишке културне зоне.
Новија истраживања крстоношког литијског обреда недвосмислено су показала да он спада међу најсложеније народне обредне системе и да садржи многе аспекте који претходно нису били познати.

https://www.pojmovnik.etno-institut.co.rs/z/zavetina E.php

 

[Сребрена]

..... поводом села Мали Извор из књажевачког округа (срез тимочки)

У суседном селу Врбица, поред Белог Тимока:

У селу Врбица (Тимок) „заветина ни до данас није изгубила свој значај”, а „по речима Власте Првуловић (1922.) ништа није могло да спречи одржавање заветине: 'И данас заветина траје и поред милиције, страже, кише...' ”.14 У овом селу је некада „било доста записа а данас је остало само седам: Велигден, Ђурђевдан, два Спасовдана, Атанас и два записа за други дан Тројица”, а „опход је отпочињао окупљањем код крс – то је запис на брду” и завршавао се „код њиве где је био запис у селу”, тј. „литијаши су обилазили све записе у селу и код сваког записа (храст је запис) су се задржавали да направе завртку сврдлом, ставе миро (свештено масло) и заклопе дрвеним клином. Код сваког записа литијаше су дочекивале жене са гибаницом, јер је постојало правило да свако онај на чијем се имању налази запис мора да нахрани и напоји литијаше”.15
Исто тако, „у овом селу је забележен још један занимљив детаљ при светковању главне заветине”, тј. – „пре него се крене у обилазак записа по селу, жене би крај реке исплеле венац литакар који је носио један од литијаша (најчешће момак)”, а „када би се завршио опход по селу, када се опколи цело село и када би се сви окупили код записа у селу на сабор, прво оро поведе онај који је носио венац литакар, а после тога су се момци и девојке кроз тај венац љубили и братимили”.16

http://efaidnbmnnnibpcajpcglclefind...uploads/2020/03/RITUAL-UMA-litijski-ophod.pdf
O selu Vrbica:
https://www.poreklo.rs/2015/11/17/poreklo-prezimena-selo-vrbica-zajecar/
https://sr.wikipedia.org/sr/Врбица_(Зајечар)

O selu Mali Izvor:
https://sr.wikipedia.org/sr/Мали_Извор_(Зајечар)
https://www.poreklo.rs/2015/11/29/poreklo-prezimena-selo-mali-izvor-zajecar/

 

[Сребрена]

Како су Тимочани, једно од два најстарија поименце записана словенска племена на просторима Балкана, са непромењеним именом и очуваним старим језиком до данас , вероватно да је и староверна религијска традиција исто тако стара, те стога историографски, а не само етнографски и етнолошки, занимљива.

Као прилог овоме проблему наводим и оглед Маринка Станојевића који је, сходно својим резултатима истраживања, Тимочку крајину поделио на две изразито оделите групе, северну – метанастазичку, покретљивога становништва, и јужну – аметанастазичку, миграционо статичку. Гранична је линија Вратарничка клисура и планина Тупижница.

Дакле, доминантна пресељења су се одвијала у северном делу источне Србије док „Јужну област насељавају Тимочани са своја три варијетета: Заглавчанима, Тимочанима (у ужем смислу) и Сврљижанима” (Костић, М. 1974, 87-88. и д.). О Заглавку се може казати да је највише досељавања било у XVIII веку, 30 породица, а у XIX веку од 18331836, око 40 породица. Све у свему у Заглавак је у XVIII и XIX веку досељено 98 породица, и то пре свега из пиротског краја који је још увек био под Османлијама, док је један талас пристигао из Бугарске.
На основу истраживања Маринка Станојевића „становништво области Сврљиг понајвише је стариначко и хомогено” (Станојевић 1937, 45. и 48–50), при чему се овде у првом реду мисли на ону регију коју именујемо као источну културну зону. Што се пак Заглавчана тиче, већ смо навели Станојевићев и Цвијићев суд о томе, да се у селима Заглавка и Тимока налази најчистије стариначко становништво (Станојевић 1940, 391, 394). На потезу од источне области Сврљига, преко Беле Паланке, ка Пироту, наилазимо на изразито стариначки слој становништва.

Сретен Петровић
http://efaidnbmnnnibpcajpcglclefind...tni-krug-u-običajima-i-verovanju-Svrljiga.pdf

 

[Сребрена]

Како су Тимочани, једно од два најстарија поименце записана словенска племена на просторима Балкана, са непромењеним именом и очуваним старим језиком до данас , вероватно да је и староверна религијска традиција исто тако стара, те стога историографски, а не само етнографски и етнолошки, занимљива.

Име Тимочана записано је у пред-словенском периоду, у време антике.

У преисторијском античком периоду простор слива реке Тимок је држао народ Трибала, а у римско време се помиње и племе Тимахи, а река Тимок као Timacum. По свему судећи Тимахи су једно трибалско племе. Трибали су насељавали и просторе јужно од Дунава, у Поморављу и Тимоку, као и око река Арчер, Лом, Цибрица и Искар. У Тимоку, на реки Тимок, налазила су се и два истоимена града:Timacum maior /Тимок Велики Горњи, Нишевац код Сврљига/ и Timacum minus /Тимок Мали Доњи, Равна код Књажевца/. (Петро вић, 1997, стр. 4749; Андрејић, 2000, стр. 7797) Из Тимока потичу и три римска императора трибалодачког порекла: Галерије, Лициније и Даја. (Андрејић, 2000, стр. 7797)

Словенско племе Тимочани има извесну своју државност, од почетка IX до краја X века, када самостално и у савезу са суседним Кучанима и Бодрићима и заједничким кнезом Борном преговарају са царом Франака, 823. године. (Ћирковић, 1994, стр. 147; Првановић, 1970, стр. 102106) „Тимочани су „морали имати некакаву развијенију друштвену организацију која је могла, у име неке чвршће заједнице да закључи савез“ са Францима а у другом случају да прекину и одрекну савез са Бугарима. (ЋоровићЉубинковић, 1978, стр. 21) По свему судећи Тимочани су насељавали поречје Тимока све до Ниша и Пирота, област од Пореча (данашњи Доњи Милановац) па низ Дунав до реке Искар. Простор словенског племена Тимочана, који је у речном склопу слива Тимока, упућује на постојање њихове кнежевине али је њено име остало не познато у изворима. Може се претпоставити, на основу аналогије Мораваца и њихове кнежевине Мораве, да се и њихова земља звала Тимок. Са нестанком кнежевине Мораве и византијске теме Морава нестаје и име Тимочана и Тимока.

2. Извесни епски Тимок се налази у Приморју: „Да сиђемо до Тимока града“, „У Тимоку граду бијеломе“, „До Тимока града каурскога“. За време Турака се једино данашњи Књажевац званично звао Тимок Паланка (Detelić, 2007, стр. 202, 423.)
Живојин Андрејић
http://efaidnbmnnnibpcajpcglclefind...rnik-40-Timok-u-istoriji-i-mitu-Raca-2018.pdf