Krugostih

Put u onostrano

Na prelazu iz života u smrt,
u trenutku izlaska duše iz tela,
videćeš koji ti je put
i šta si sve oduvek htela.

Lebdećeš iznad svoga odra,
gledaćeš nas sa setom i tugom,
videćeš naša lica modra,
brat sa bratom, drug sa drugom.

Biće ti žao našega plača,
želećeš opet sići dole,
tuga je jača od svakog mača,
jer ostavljaš one koji te vole.

Kada te Bog ponese sebi,
bol i tuga nestaće tada,
naše misli krenuće tebi,
bila si lepa, bila si mlada.

Božje svetlo obasja tebe,
u raju vidiš sve pretke svoje,
mi plačemo, još smo van sebe,
ljubimo drage slike tvoje.

Ponovo si deo celine,
lepota u sjaju, i ti u njemu,
svud oko tebe puno vedrine,
radost u duši, radost u svemu!

- - - - - - - - - -

Ne plašim se

U očekivanju neminovnog kraja,
vreme provodim ponekad sa tugom,
sa pesmom bežim od očaja,
ruku pod ruku kao sa drugom.

Na život gledam možda s' visine,
neopterećen kao mnogi svačim,
sreći se nadam da me želja mine,
mene svaki poraz čini još jačim.

S one strane groba smejem se smrti,
moje trošno telo odbacujem lako,
rođenje, život, smrt, sve se vrti,
čega da se plašim kad mora tako!

- - - - - - - - - -

Tražim sebe

Tražim sebe u pesmama,
u šuštanju lišća
na jesenjem vetru.
Tražim sebe u snovima,
u nemirnoj vodi,
sa ribama.
Tražim sebe u reči,
u pitanju koje lebdi,
u odgovoru koga nema.
Tražim sebe u nebiću,
u nerođenom koji će se
roditi.
Tražim sebe u veri,
u nadanju u bolje sutra
koje će možda doći.
Tražim sebe u liku dečaka
koji se smeje
na požuteloj slici.
Tražim sebe u čitulji
verujući da me nema
jer sam besmrtan.
Tražim sebe u prošlosti,
u budućnosti koja se ponavlja
onima koji zaboravljaju.
Tražim sebe u ljubavi
koja mi izmiče
za korak.
Tražim sebe, još uvek sam živ,
i neću odustati!
Tražim sebe još uvek!

- - - - - - - - - -

Strah

U strahu od smrti ljudi žive,
mnogi se večnosti nadaju,
za svoje greške drugog krive,
na malim stvarima, oni padaju.

Čine nepočinstva, zločine razne,
ubijaju, kradu, lažu i muče,
ne plaše se nikakve kazne,
njima sećanja počinju od juče.

U carstvu bola, mržnje i laži,
mnogi preko reda guraju se tamo,
za njih poštenje uopšte ne važi,
o svom egu vode brigu samo.

Gde sam ja u celoj toj priči,
gledam sve to i plašim se malo,
meni život na mravinjak liči,
i na jadno ptiče tek iz gnezda palo.

Vidim stare, tužne i bolesne,
ljude gladne, apostole bede,
vidim mnoge svoga jada svesne,
tumaraju il' nemoćno sede.

U toj vrevi pohote i smrti,
gde se jedan život ni malo ne ceni,
mnogi su surovo zatrti,
ljudi časni, to su samo seni!

Autor Dragićevič Dimitrije
 
Put u onostrano

Na prelazu iz života u smrt,
u trenutku izlaska duše iz tela,
videćeš koji ti je put
i šta si sve oduvek htela.

Lebdećeš iznad svoga odra,
gledaćeš nas sa setom i tugom,
videćeš naša lica modra,
brat sa bratom, drug sa drugom.

Biće ti žao našega plača,
želećeš opet sići dole,
tuga je jača od svakog mača,
jer ostavljaš one koji te vole.

Kada te Bog ponese sebi,
bol i tuga nestaće tada,
naše misli krenuće tebi,
bila si lepa, bila si mlada.

Božje svetlo obasja tebe,
u raju vidiš sve pretke svoje,
mi plačemo, još smo van sebe,
ljubimo drage slike tvoje.

Ponovo si deo celine,
lepota u sjaju, i ti u njemu,
svud oko tebe puno vedrine,
radost u duši, radost u svemu!
 
Put u onostrano

Na prelazu iz života u smrt,
u trenutku izlaska duše iz tela,
videćeš koji ti je put
i šta si sve oduvek htela.

Lebdećeš iznad svoga odra,
gledaćeš nas sa setom i tugom,
videćeš naša lica modra,
brat sa bratom, drug sa drugom.

Biće ti žao našega plača,
želećeš opet sići dole,
tuga je jača od svakog mača,
jer ostavljaš one koji te vole.

Kada te Bog ponese sebi,
bol i tuga nestaće tada,
naše misli krenuće tebi,
bila si lepa, bila si mlada.

Božje svetlo obasja tebe,
u raju vidiš sve pretke svoje,
mi plačemo, još smo van sebe,
ljubimo drage slike tvoje.

Ponovo si deo celine,
lepota u sjaju, i ti u njemu,
svud oko tebe puno vedrine,
radost u duši, radost u svemu!
 
Povratak u hram

Vraćam se u prošlost dok sam bio dete,
sa ocem u crkvu išao sam često,
kad se setim toga, moje misli lete,
to je uvek bilo moje drago mesto.

Strahopoštovanje imao sam tada
prema svešteniku starom s' kandilom u ruci,
mahao je njime, dim vidim i sada,
dok se narod klečuć molio u muci.

Držeć tanke sveće prizivasmo Boga,
moleći se za najdraže naše,
video sam ljude, a i oca moga,
samo reč utehe oni tad trebaše.

Gledali su sa zidova sveci,
oštrih veđa, mrkoga pogleda,
osećo sam, to su moji preci,
moćni, jaki, lepoga izgleda.

Opijen slavom te prošlosti naše,
stajao sam srećan i ponosan pritom,
oko mene pesma, svi Hrista prizvaše,
a na zidu kraljevi okruženi svitom.

Ponekad i sada ja navratim tamo,
naravno bez oca, njega davno nema,
umoran sam, mir mi treba samo,
i sreća u duši, dok spokoj se sprema.

Autor Dragićević Dimitrije
 
Više nisam on

Gledam svoje stare slike,
ne prepoznajem sebe
videvši se u ogledalu,
taj mladić što se
nonšalantno smeška,
sa pogledom koji
luta u daljini,
u kariranom sakou,
sa razdrljenom košuljom,
koji veruje u lepu
budućnost,
sa neznanjem šta ga
sve čeka u životu,
da li sam to ja?
Ali, on više ne
liči na mene,
ili ja na njega,
iza njegovog optimizma,
krije se moje iskustvo,
iza njegove lepe
spoljašnjosti,
krije se moja ružna
sadašnjost,
iza njegove samouverenosti,
moje dileme,
i shvatanje da ja
više nisam on,
niti ću sutra
biti ja!

Autor Dragićević Dimitrije
 
Seti me se

Seti me se ponekad,
u jesen kada opada lišće,
dok ideš po kiši
sva zadihana i mokra.
Prepoznaj me u pogledu
deteta koje ti se smeši
dok ga majka drži za ruku.
Oseti me u morskoj soli,
dok se kupaš
sva razdragana i srećna.
Možda te gledam
sa nekog plakata
pored koga
nehajno prolaziš.
Seti me se dok
posmatraš zvezde
koje sijaju na nebu,
možda sam baš tamo
i dajem ti znak
koji ne prepoznaješ.
Nadaj mi se,
možda ću se vratiti
sa dalekog putovanja
na koje sam pošao.
Seti me se dok čitaš
pesme koje sam tebi
napisao najdraža moja!

Autor Dragićević Dimitrije
 
Pamtim neke pesme
Mikine i Lorke
i Šilera ,Ilića
Getea i Pope,
al ne pamtim ni jednu
koju sam napiso
draganama svojim!
Ubijao reči
mislima slabim
trtljao o Mesecu koji zrake kupa,
pevao o zvezdanim vihorima puti.ali ništa od tog
u sećanju mome...
Mikine sam ipak popamtio reči,
Šilerove pevao uz Himnu UeNa,
Ilićeve divne gde stigo citiro,čak i od onog što je i kao dete
bio pravi Gete!
Mika mi se zamerio-on bi da me šiša
(rekoh i tada)-evo ti piša!
Al je pesnik bio-mnoge mu se pamte
dok ja moju ni jednu
-sve odoše zaredom
u đubrišne kante...
Pamtim tako dakle
od Lorke i Mike,
ali svoje-nike!
 
Dragoljub69:
Pamtim neke pesme
Mikine i Lorke
i Šilera ,Ilića
Getea i Pope,
al ne pamtim ni jednu
koju sam napiso
draganama svojim!
Ubijao reči
mislima slabim
trtljao o Mesecu koji zrake kupa,
pevao o zvezdanim vihorima puti.ali ništa od tog
u sećanju mome...
Mikine sam ipak popamtio reči,
Šilerove pevao uz Himnu UeNa,
Ilićeve divne gde stigo citiro,čak i od onog što je i kao dete
bio pravi Gete!
Mika mi se zamerio-on bi da me šiša
(rekoh i tada)-evo ti piša!
Al je pesnik bio-mnoge mu se pamte
dok ja moju ni jednu
-sve odoše zaredom
u đubrišne kante...
Pamtim tako dakle
od Lorke i Mike,
ali svoje-nike!
Kliknite za proširenje...
:ok:To majstore! ! !:hahaha::rotf::mrgreen:
 
Zli ljudi

Čovek je čoveku vuk,
kažu stari Latini,
u narodu nastaje muk,
kad ljude vuku po prašini.

Od nesrećnih okreću leđa,
ubogima se smeju,
svaka istina ih vređa,
oni samo mrzeti umeju.

Sreću nalaze u tuđoj muci,
zadovoljstvo u nečijoj bedi,
mač drže u svojoj ruci,
nova egzekucija sledi.

Neko zlo opet spremaju,
koristi se nadaju,
oni milosti nikad nemaju,
na svakoj humanosti padaju.

Nad tuđom humkom oni pevaju,
čovekovoj nesreći se izruguju,
svaku pakost uvek snevaju,
zbog nečijeg dobra tuguju.

Teško je živeti od tolikog šljama,
slušati njihove obmane i laži,
kako sa onima koji nemaju srama,
kad za njih poštenje uopšte ne važi.

Normalnom čoveku ostaje da se povuče,
da pobegne od svakog zla,
da sve izgleda kao da je bilo juče,
da bude deo nekog dugog sna.

Autor Dragićević Dimitrije
 
Moja draga

Volimo se draga u jutarnjoj rosi,
ljubiću te srećo baš po celom telu,
pa pustimo onda nek nas ljubav nosi,
kad te ljubim ja te hoću celu.

U zanosu strasti poneće nas žudnja,
uzdrhtaće naša prepletena tela,
želećemo tako sve do dana sudnja,
da potraje ova naša ljubav vrela.

Šaputaću dušo samo nežne reči,
zvaću te i draga i ljubavi moja,
biću tu zauvek, tvoj vitez najveći,
pored tebe pašću umoran od boja.

A kada mi snaga ponovo se vrati,
poželeću opet tople usne tvoje,
celovaću tebe, ti me onda prati,
zatim spusti glavu tu na grudi moje.

Osećam to snažno, već nas nosi plima,
svojom hitrom kretnjom ubrzaćeš sreću,
dok me tvoje telo grčevito prima,
više da se borim ne mogu i neću.

Kad umoran klonem u tvom mekom krilu,
savladan od čežnje, savladan od strasti,
milovaću tebe, moju dragu vilu,
i ponovo mila, tvoju ljubav krasti.

Autor: Dragićević Dimitrije


Na mom grobu

Dođite mi na grob, ponesite sveće,
pričajte o meni i ono što nije,
a sve što je lepo, možda biti neće,
pustite tu pticu, neka gnezdo svije.

Pevajte mi pesme, možda ću ih čuti,
zaigrajte kolo, nek se poljem širi,
ne želim zbog mene neko da se ljuti,
ovde moja duša, treba da se smiri.

Povedite decu, neka trče tuda,
njihova će radost, meni sreća biti,
lepota i mladost, neka bude svuda,
na mom grobu nek se, žuto cveće kiti.

Nazdravite ovde i za moju dušu,
setite se dana i lepih i ružnih,
ostavite na grob jednu oskorušu,
i samo još želim, nek ne bude tužnih!

Autor: Dragićević Dimitrije


Lutalica

Lutalice, tražiš sklonište,
malo topline u ovoj surovoj noći,
sada ti samo to srce ište,
ovu hladnoću, preživeti da li ćeš moći?

Odbacili su te kao štene malo,
terali te i tukli danima,
a tebi je samo do mira stalo,
ništa te više ne zanima.

Kad tražiš hrane ispreče se jači,
njuškaš po đubrištu, tražiš kost,
da pojedeš nešto, da li ćeš naći,
u tuđem dvorištu nepoželjan si gost.

Mašeš repom kad te pomiluju po glavi,
na nežnost navikao nisi,
po zimi drhtiš, dok ti njuška plavi,
veliki nesrećnik kroz život ti si.

Kad vidiš kerušu, laješ od sreće,
pomisliš da ti je majka,
međutim ni ona te ne želi, neće,
za tebe život sve je, samo ne bajka.

Slomljen od zime gladi i tuge,
ležeš promrzao na beton hladan,
za tebe nema majke druge,
skončaćeš tako smrznut i gladan.

Autor Dragićević Dimitrije


Orah

U mom dvorištu stoji orah stari,
kao spomen nekih prohujalih dana,
za njega sad više niko ne mari,
sasušen odavno, on je sa svih strana.

Dok je bio mlađi, širio je grane,
dičio se svojim plodovima zrelim,
preci moji pod njim, provodili su dane,
kad se setim toga i sad se veselim.

Godinama više on plodove ne daje,
čak i lišće s' njega prestaje da pada,
ali kad ga gledam, meni oči sjaje,
vaskrsnuće, želim, još mi tinja nada!

Autor: Dragićević Dimitrije
 
b96fdv.jpg
 
Dimitrije Dragićević:
11qsuva.jpg
Kliknite za proširenje...

Majka

Ona što ti život daje,
što te prati iz prikrajka,
Ona što u brizi sva je,
to je nežnost, to je majka!

Ona što ti malom tepa,
što ti peva kad je sama,
svojoj sreći baš je lepa,
to je radost, to je mama!

Ona što te bolnog leči,
nad sudbinom što se vajka,
što ti šapće nežne reči,
to je hrabrost, to je majka!

Ispod srca što nas nosi,
svoju ljubav pruža nama,
miluje nas svud po kosi,
to je sreća, to je mama!

Ceo život što nas prati,
nestvarna je kao bajka,
što nam uvek više vrati,
to je ponos, to je majka!

U čast svim majkama. Autor: Dragićević Dimitrije
 
Dimitrije Dragićević:
Krugostih je nova forma u pisanju poezije. Pesma ide u krug, od svakog stiha počinju dve pesme, jedna se čita na dole, druga na gore, ili levo-desno. Faktički pesma je bez početka i kraja, svako može da čita kako hoće, da počne i završi gde hoće. Primer za to je pesma "istina iz knjige "Krugostih" autora Dragićević Dimitrija.
attachment.php
Kliknite za proširenje...

San

Znao sam doći će dan,
koga sam želeo, koga sam očekivao,
ti u venčanici beloj kao san,
ja sam goste dočekivao.

Izvodim te pred čoveka tvog života,
svatovi te sa divljenjem gledaju,
predajem te,ti sijaš, sva lepota,
vile te novom životu predaju.

U sali počinje muzika da svira,
svi sada gledaju samo u nas,
mene ta pesma u srce dira,
pružam ti ruku, slušam tvoj glas.

Plešem sa tobom, misli se roje,
ti ushićena, svi te gledaju,
ja ti se divim, ti si čedo moje,
o lepoti tvojoj priče se ispredaju.

Igra završava, povlačim se,
sedim i gledam te kako blistaš,
krene mi suza, zamislim se,
još gledam kako Bukvar listaš.

Slike mi iz detinjstva naviru,
vidim prve korake tvoje,
preplavljen, emocije me satiru,
držim te za ručicu, šetamo nas dvoje.

Već si porasla u školu si krenula,
u dvorištu čuje se dečija graja,
ta slika iz misli me prenula,
tvoj rođendan, jedanaestog maja,
torta na stolu, duvaš svećice,
oko tebe svi koji te vole,
muzika svira moja srećice,
da otpevaš nešto svi te mole,
još uvek čujem tvoj glasić zvonak,
dok ga slušam obuzme me milina,
znam još malo sprema mi se konak,
u znoju budim se, a oko mene tišina!

Autor: Dragićević Dimitrije
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top