Kralj Artur kao istorijska licnost

[sreckom92]

UVOD
IZVORI O ARTURU

Da bi se pocelo sa pricom o Kralju Arturu, prvo treba pogledati izvore koji pisu o njemu.
Slika o Kralju Arturu koju danas imamo, to jest koju vecina ljudi ima, je ta prezentovana od strane par srednjovekovnih pisaca.
Geoffrey of Monmouth i Chrétien de Troyes su u 11-tom i 12-tom veku kreirali svoja dela koja opisuju fantasticni zivot i dela Kralja Artura.

Koliko su oni pouzdani kao istorijski izvor?
Rekao bih...ne preterano pouzdani.
Pored gomile fantasticnih scena, mitoloskih stvorenja i magijskih sposobnosti, postoji i dosta kontradiktornosti, cak i kod istih autora.

Odakle tim autorima uopste ideja da pisu o Arturu? Postoji li uopste konkretnih dokaza o njegovom postojanu?
Nije lako odgovoriti na ova pitanja.

Mozda i najbolji dokaz o ovom mitskom kralju je izuzetna narodna tradicija koja je postojala kod naroda u Britaniji. (a i dalje postoji, ocigledno)
Jednostavno receno, vrlo je verovatno da je postojala ta osoba, koja je ostavila odredjeni pecat u narodu, sa tim sto je naravno narod malo preterao u opisu.

Doduse, pored svega toga, zapravo i postoje istorijski dokumenti koji pominju Artura kao stvarnu licnost.
Gildas je Britanski monah koji je ziveo u 6 veku. On pominje bitku na brdu Badon, gde su Britanski ratnici porazili Saksonsku vojsku.
Annales Cambriae, ili Velski Anali je hronika o raznim istorijskim desavanjima u Britaniji. Pominje se bitka na brdu Badon, gde je Artur nosio krst u ime Hrista i izvojevao pobedu nad Saksoncima. Takodje, tu se pominje Kamlanski Razdor, ili splet dogadjaja koji su doveli do bitke u kojoj su zivot izgubili Artur i Mordred.
Nennius je bio Velski monah iz 9-tog veka, i njemu se pripisuje delo Historia Brittonum, koje izmedju ostalog pominje 12 bitaka koje je vodio Artur. Tog Artura zove dux bellorum, odnosno vojskovodja, i za njega kaze da je se borio sa drugim Britanskim kraljevima protiv Saksonaca.
Y Gododdin je velska pesma, koja spominje odredjenu borbu krajem 6-tog veka, i hvali jednog ratnika. Ali, kako pesma kaze, taj ratnik "ipak nije Artur".

Sve u svemu, to i nije bas impresivna kolekcija dokaza o tako legendarnom vladaru.
Sve kad se sagleda, izgleda da je postojao veliki ratnik, vojskovodja, koji se prvo istice u borbi protiv Saksonaca 500-te godine (Badon), i umire u borbi sa bliskim rodjakom/vazalom 536-te godine (Kamlan).

Vredi reci da u tim istorijskim delima nema nikakvog pomena o vitezovima, Merlinu, Kamelotu, macu u kamenu, itd.
Barem ne u onome sto sam ja licno video i procitao.

BRITANIJA - RIMSKA PROVINCIJA

Rimsko Carstvo pocinje invaziju Britanije 43-e godine nove ere. Pre toga, naravno, znamo i za upade legija pod kontrolom Julija Cezara, ali nije doslo do osvajanja teritorije. Takodje, Kaligula je se spremao da izvrsi invaziju, ali je u zadnjem trenutku naredio svojim legionarima da kupe skoljke po plazi.
Za vreme vladavine cara Klaudija, invazija stvarno pocinje. Cetiri legije su poslate na ostrvo, a jednom od njih je komandovao Vespazijan, buduci car.
Sudeci po istorijskim izvorima, u invaziji je zivot izgubilo 10% celokupnog stanovnistva Britanije.
Veliki broj ljudi je stradao i u pobuni Budike, legendarne kraljice.

Sva ta stradanja su nesumljivo uticala na mentalitet Britanskih plemena. Da, sa vremenom su ljudi u provinciji Britanija prihvatili Rim, i poceli sebe da nazivaju Rimljanima, ali otpor plemena van provincije u Irskoj i Skotskoj je bio zestok.
Hadrijanov, a kasnije i Antoninov zid su napravljeni da zaustave nalete razjarenih plemena sa severa. Rim nikada nije uspeo u potpunosti da smiri plemena van provincije.

Kriza Treceg Veka je buran period u istoriji Rimskog Carstva izmedju 235-te i 284-e godine nove ere. Gradjanski ratovi i varvarske invazije su dovele carstvo na kolena. Doslo je do kratkotrajne podele na 3 dela. Izmedju ostalih, Galsko Carstvo je obuhvatalo Britaniju i Galiju.

Svima je postalo jasno da je Rimsko Carstvo u dubokom problemu. Cetvrti vek je video nove invazije, nove pretendente na tron i jos dublji ponor slavne imperije.
Magnus Maksimus je bio vojnik, sluzeci u Britaniji. Njegove trupe su ga 383-e godine proglasile za Cara. On je sa vojskom krenuo na Rim protiv Teodosija Velikog, ali je porazen u bici na reci Savi.
Treba napomenuti da je sa sobom poveo gotovo sve sto je moglo da drzi oruzje iz provincije Britanije. Gotovo niko se nije vratio kuci. Sve je to uticalo na razvoj svojevrsnog nacionalizma medju Britancima, koji su Magnusa kasnije svrstavali medju legendarnim kraljevima.
Konstantin Treci je u periodu od 407-e do 411-e vodio rat za Rimski tron, krenuvsi iz Britanije. Sa sobom je poveo trupe stacionirane na Hadrijanovom Zidu, kao i sve legionare iz lokalnih tvrdjava.
Britanija je ostavljena na milost i nemilost varvarskih pljackasa.
Car Honorije je odbio da uslisi zahtev Britanskih zajednica za pomoc.

Zbog cega govorim o svemu ovome?
Vrlo je bitno shvatiti celu situaciju i razmisljanje naroda u tom periodu.
Pod Rimskom vlascu, Britanija je bila podeljena. Nad "civilizovanom" provincijom je uspostavljen Rimski Zakon, guverneri su vladali oblastima, kovani novac je proizvodjen, putevi i gradovi su bili uredjeni, trgovina je cvetala. Narod tu je takoreci sebe prihvatio za Rimljane. Plemena iz Irske i Skotske su bili paganski divljaci za njih. Ta podela je dovela do fanaticne mrznje izmedju naroda, koji je do pre par vekova ziveo zajedno, verovao u iste bogove i imao slicnu kulturu.
Prekidom vladavine Rima, sve je se izokrenulo.
Gradovi u provinciji su poceli da se napustaju. Vlast nije bila kod izabranih guvernera, vec kod lokalnih mocnika. Narod je poceo da se vraca u vreme pre Rimske vladavine. Nacionalizam je bio dramaticno u porastu, stari obicaji su se vracali, a Rimski odbacivali.
Irska i Skotska plemena su redovno pljackala oblast, Lokalni mocnici su se odvojili od centralne vlasti.

Razaranja su bila nezamisliva. Do skoro jedna od najbogatijih provincija u Carstvu, Britanija je usla u potpuni haos.
U rasponu od par decenija, provincija je presla iz uredjene i bogate teritorije u totalni haos i rasulo.
Verujem da je opsti sok medju narodom bio ogroman. Gotovo kao da je se spremao smak sveta.

Nakon te 411-te godine, nema zapravo puno detalja o konkretnim dogadjajima.
Poznato je kako je je jedan covek izabran da vodi Britance u ratu protiv varvara sa severa i zapada.
Njegovo ime je Vortigern.
Zapravo, nije bas sigurno da li je to bilo njegovo licno ime, ili u stvari titula. Zna se samo da je njegova uloga bila da vodi Britanske ratnike.
Poznato je da je 446-te poslat poslednji poziv u pomoc ka Rimskim vladarima, i taj poziv je naravno odbijen.
Rim je bio u katastrofalnom stanju, i razna plemena su vec opustosila dobar deo carstva.
Seobe naroda su bile u zamahu.
Jedno pleme na kontinentu je bilo pod direktnom pretnjom novih naseljenika.
Vortigern, verovatno u ocaju, poziva to pleme da mu pomogne u borbi protiv svojih neprijatelja. To ce se ispostaviti kao kobna greska, jer ce to pleme uticati na kulturni, verski i politicki pejzaz Britanije u narednim vekovima, kao i dovesti jos veca razaranja nego sto su Irci i Skoti ikad mogli.

 

[sreckom92]

SAKSONCI

Godine 449-e, Vortigern poziva Saksonska plemena u pomoc.
Sest godina kasnije, Saksonci Hengest i Horsa vode bitku protiv Vortigerna.
Godine 460-e svi veci Britanski mocnici su na prevaru ubijeni, i Saksonci pocinju silovito da otimaju zemlju na Ostrvu.
Zajedno sa njima, Angli osvajaju severne delove.

To je period formiranja Anglo-Saksonske drzave. To jest, proci ce jos dosta vremena pre nego sto se ta drzava ujedini, ali sve je pocelo prestankom vladavine Rima.
Narod koji je pre toga naseljavao celu Britaniju, polako je se selio na sever i zapad. Od stare Rimske provincije i naroda koji je sebe nazivao i Britancima i Rimljanima, ostao je samo Vels.
Ponosni Vels je vekovima odolevao naletima svih mogucih neprijatelja, ali uspeo je da odrzi svoj identitet donekle.

Medjutim, pre nego sto su Saksonska plemena uspostavila dominaciju, Britanska plemena su se ujedinila, porazila neprijatelja i za par decenija usporila njegov nalet.

Pojedinci nazivaju vodju te koalicije imenom Ambrosius Aurelianus.
Prethodno pomenuti Gildas pominje njega u svojim delima.
Po legendi, on je poslednji Rimljanin u Britaniji.
On se dovodi u vezu sa bitkom na brdu Badon, gde su Saksonci porazeni. Nakon toga, gubi mu se svaki trag.

Sa druge strane, kao vodja te koalicije se pominje Uter Pendragon. O njemu i nema bas puno informacija, osim lokalnih legendi.

Ono oko cega se svi poznati izvori slazu, je da je u toj bici ucestvovao jedan plemeniti vojskovodja.
Po nekima je bio sin Utera. Neko ga zove rodjakom Ambrozijusa.
Njegovo ime je Artur.

Saksoncima treba par decenija da ponovo dobiju snagu, a tek krajem 6-tog veka uspevaju da osvoje znacajne teritorije. To jest, oni su vec od polovine 5-tog veka naseljeni na istocnim obalama Britanije, ali tek kasnije uspostavljaju direktniju kontrolu nad dobrim delom Ostrva.

Slusajuci narodne price o Arturu, moze se i shvatiti zbog cega je toliko postovan.
Ako se zamisle sva razaranja nakon prestanka Rimske vlasti, i ako je jedan covek uspeo da dovede mir i stabilnost drzavi za nekoliko decenija...lako je razumeti otkud tolika legenda.
Za narod, pad Rima je bio i kolaps civilizacije. Hriscani bi to zvali sudnji dan. I onda se pojavi plemeniti kralj, koji dovodi sve u neku normalu. Mit o njemu postaje jos veci samom cinjenicom da je drzava pala pod osvajacima u vremenu nakon njegove vladavine.


POVEZIVANJE ARTURA SA DRUGIM LICNOSTIMA

Naravno, sa svim razaranjima, dolazi i do gubitka pisanih izvora. Kad glavni izvor postanu narodna verovanja, dodje i do zbunjujucih podataka i preterivanja.
U legendi o Arturu, svi smo mi culi za Avalon.
Artur je izdan od strane Mordreda, smrtno ranjen u bici protiv njega, i odveden u Avalon, gde je sahranjen.

Postoji Rimski dokument o odredjenoj osobi po imenu Riothamus.
On je vrhovni kralj nad Britanskim narodima, i sredinom 5-og veka je pozvan od strane Rima da pomogne u ratu protiv Vizigota.
Riotamus je prihvatio, i sa 12 hiljada vojnika presao u Galiju.
Grgur Turski pominje ovu kampanju.
Riotamusa je izdao saveznik, i porazen je u bici.
Zadnji podaci govore da je Riotamus nakon poraza krenuo ka Burgundiji.

Zanimljivo je da, na putu od mesta gde se odigrala ta bitka, pa do Burgundije, nalazi se mali grad pod imenom Avalon.
Postoji sansa da je taj kralj nakon poraza bio ranjen, i podlegao ranama kod Avalona.
Da li je Riotamus zapravo Artur, ili je njegova prica dodeljena Arturu....mozda nikad necemo ni saznati.

Krajem 6-og veka, savez Britanskih "kraljevstava", ciji su clanovi bili Rhydderch Hael, Urien i Morcant Bulc se opire Anglima i Saksoncima.
Morcant, ili Mogrant izdaje taj savez i ubija Uriena,
Po legendi, Urien je bio Arturov vitez. Ali on je ziveo krajem 6-og veka, i gotovo pola veka nakon legendarne bitke u kojoj je Artur izgubio zivot. Urien je imao sina pod imenom Owain, koji je takodje bio Arturov vitez po legendi. Isto tako, legenda kaze da je njega ubila njegova zena Morgana. Tu vec postoji slicnost legende sa istorijskim dogadjajom. Samo je u stvarnosti ubica bio muskarac, Morgant, a ne Morgana.
I da, to je ona Morgana koja je cesto glavni negativac u ovim pricama.

Opet, to je nesto sto narodna tradicija moze lako da izvrne, i predstavi drugacije od stvarnosti.

Rhydderch Hael je prikazan kao plemeniti vodja tog saveza. Po legendi, on ima poseban mac koji sija jakim plamenom.
Vrlo slicno Arturu i njegovom Eksaliburu.

Postoji sansa da je taj kralj zapravo Artur.
A naravno, postoji sansa i da su njegova dela pripisana Arturu.

Myrddin Wyllt je licnost koja je takodje zivela u tom periodu, krajem 6-og veka. On je bio saveznik jednog od lokalnih mocnika, ali je porazen u bici. Nakon tog poraza, lutao je sumama kao divljak, zvao sebe druidom i carobnjakom, i pripisuju mu se prorocanstva.
Figura ove licnosti, kao i detalji koji mu se pripisuju, izuzetno su slicni jednoj osobi iz Arturove legende.
Merlin.

Puno tih licnosti iz legende o Arturu se javlja na razlicitim mestima u istoriji. Vitezovi Okruglog Stola su izgleda ziveli nakon Artura. Dobar deo tih vitezova se vezuje za Uriena, koji je ziveo nakon Artura.
Mozda je verovatno da su te kasnije istorijske licnosti koristilie figuru Artura zarad sopstvene koristi, i da sebe prikazu kao deo legende.
Postoje Velske legende koje nemaju veze sa Arturom, i nastale su mnogo ranije, ali ih narodna tradicija nekako veze za njega. I tu dolazimo do raznih nelogicnosti u pricama koje znamo.

Najbolje objasnjenje za ceo taj skup legendi o Arturu je da je to zapravo veliki broj drugih prica, nespretno sklopljene u jednu.
Artur je verovatno postojao kao licnost, i moguce je da je imao veliki uticaj na desavanja. Ali, prosto su teska vremena uticala na narod da stvori legendarnu i izvrnutu sliku.

Nakon Arturove smrti po legendi, doslo je do velikih katastrofa. Godine 536-e, dani su bili tamni, narod i zivotinje su umirali od gladi i hladnoca je vladala.
To je zapravo period ekstremnih vremenskih prilika zabelezen u celom svetu, i smatra se da je doslo do ogromne erupcije vulkana u Indoneziji.
Nedugo zatim, pojavila je se i velika bolest. Istorija je pamti kao Justinijanova Kuga.

Svi ti dogadjaji su verovatno uticali na mit o Arturu.
Mocan i plemenit kralj zaustavio osvajace, i nakon njegove smrti desavaju se razne posasti.

Da ponovo pomenem Geoffrey of Monmouth i Chrétien de Troyes.
Oni su ziveli u 11-tom i 12-tom veku. To je bio period nakon invazije Normana. Engleska je vladala dobrim delom Francuske.
Mozda je slucajnost to sto su Saksonci predstavljeni u legendama kao negativci, i sto ima puno Francuza vitezova.
A moguce je da je u pitanju i propaganda u korist osvajaca iz Francuske...
To bi znacilo onda da su i likovi tipa Lanselot i Galahad zapravo cista izmisljotina. Samim tim sto oni nemaju bas nikakavih pomena u pravim istorijskim dokazima samo to i potvrdjuje.
Ceo taj period je vreme vitestva, turnira, sjajnih oklopa, itd.
Ispada da je ispravno reci da su Vitezovi Okruglog Stola zapravo izmisljotina pisaca koji su ziveli u to doba vitestva.

 

[Samsonight]

Jesu li?

 

[sreckom92]

Pogledajte prilog 616480Jesu li?

Bio sam spreman da kucam jos, ali videh da je davno prosla ponoć.


I sad ne mogu da spavam....

 

[MOST6]

The grave King Arthur is in Podstrana Croatia?
helgak Blog about Croatia, Resorts + Beaches 16.08.2015
The guests of Podstrana resort can do a stride deep into the legend of grave King Arthur.
Some people believe that the legendary position of King Arthur was held by a man by the name of Lucius Artorius Castus, a lifelong Roman soldier.

These archaeological artefacts related to the Roman commander of an exceptional military career, also make part of the legend of King Arthur.
The first to propose this thesis was the British scholar Malone (1924), nowadays to be confirmed by scientific research of Littleton, Malcor, Mathews, Gidlow, Green, among others.

Fragments of inscription on the sarcophagus of Lucius Artorius Castus of the 2nd century AD, found in the fence surrounding the old church of St. Martin in Podstrana, make historic evidence of his ancient asylum and a long time gone empire.

Foto the church of St. Martin in Podstrana​

Foto the church of St. Martin in Podstrana​

https://croatia4travel.com/legend-grave-king-arthur/

 

[Khal Drogo]

Тема је јако занимљива, из много разлога. Између осталог да (покупшамо) сагледати кроз ову тему како се испреплићу народна предања, легенде и историја и колико то има утицаја код формирања идентитета нације, а има.
Постављачу теме честитке на одличним уводним постовима, садржајним гдје је покушао (и успио) објаснити околности и прилике и процесе који су се дешавали том времену. Заслужује све похвале.

Врло опширно о краљу Артуру и легенди везаној за краља Артура су описали у енглеској википедији (овдје).
Сами енглески историчари, а ту су Енглези прејаки, су крајње скептични око постојања краља Артура како то предање говори, заправо одбацуију, а и сумњичави су да је постојала личност која би била за ово предање.
Артхур се не спомиње у англосаксонској хроници нити је наведен у било којем преживјелом рукопису написаном између 400 и 820.
У уводу поменути Гилдас је описао битку код Бадона, но не спомиње Артура.
Легенда о Артуру је присутна од појаве псеудо-историјског дјела Historia Regum Britanniae , написанпг 1130их.
Но како сам већ написао, данашњи енглески историчари су одбацили да ова легенда има утемељење у историјским изворима, и док би могла постојати историјска личност која би била инспирација причи о краљу Артуру, све остало, Гиневра, Ланселот, Мерлин, Моргана, Персевал и остали кроз толико филмова обрађени ликови су ипак фикција.

Постављач теме је већ приложио везе ове легенде са другим, но све остаје више у домену легенди и предања. Оно што је извјесно, имали смо ту инвазију Англа и Саксонаца на бротанско острво у V. вијеку и кроз V. и VI.вијек имамо постепено освајање острва, при томе ће асимилирати или вјероватније истријебити (у савременом жаргону изгеноцидисати) бритска племена која ће остати тек у неким енклавама, и задржаће колико толико свој идентитет у Велсу и Корнвалу.

У том времену се вјероватно јесте појавила личност која ће имати пруивремено успјеха у рату са освајачима, Амбросиус Аурелиус или неког другог имена које није остало упамћено, и која је иснпирација причи о краљу Артуру.
Ту је важна ријеч привремено, јер Англи и Саксонци су освојили острво, тада започиње и генеза формирања народа, нације која ће имати важну улогу у каснијим свјетским процесима. Енглези пуно држе до своје историје, имају списе, англосаксонске хронике које су писане од времена Алфреда великог, друге половине IX.вијека, но често је код интерпретацуија и историјске епохе и легенде и народног предања важна и политичка позадина, и када покушавамо сагледати све те записе, ваља и то имато на уму.

 

[Khal Drogo]

Da ponovo pomenem Geoffrey of Monmouth i Chrétien de Troyes.
Oni su ziveli u 11-tom i 12-tom veku. To je bio period nakon invazije Normana. Engleska je vladala dobrim delom Francuske.
Mozda je slucajnost to sto su Saksonci predstavljeni u legendama kao negativci, i sto ima puno Francuza vitezova.
A moguce je da je u pitanju i propaganda u korist osvajaca iz Francuske...

Није случајнст.
Овдје је важно не робовати данашњем поимању ствари, у XI., XII.вијеку и каснијим вијековима (и ранијим) код освајања, а освајање од освајача разних бјеше у континуитету, бјеше важно "ко има право на земљу", ту је увијек важно имати неки запис, повељу или утемељење, па и кроз легенду, причу, којим би нови дошљаци полагали право на земљу.

Ми снамо да је Виљем освајач овладао острвом након битке код Хастингса 1066-е, и то је упамћено као норманска инвазија, међутим међу тим освајачима бјеше мало Нормана, свакако мање од 5%, ту војску су чинили Франци, Бретонци, Бургунди, један конгломерат којима заједничко бјеше да су били други и трећи синови, они који не насљеђују земљу и то бјеше мотив, освојити себи нову земљу.
И сам Виљем освајач ако му погледамо родослов

превладава ту бретонска црта у односу на норманску.
Како је ишла инвазија Англа и Саксонаца на оствро у V. и VI.вијеку имали смо у исто вријеме обрнуте миграције бритских племена са острва на простор Галије, данашње Француске односно Бретање како се и данас зове.
А како сам већ написао у тој војсци освајача бјеше подоста и Бретонаца, и ту се кроз ту легенду ипак провлачило, дало до знања да су Англи и Саксонци уљези, освајачи, и да Францу, Бургунди, Нормани имају исто право, а Бретонци као повратници након 6 вијекова и више, на ту земљу коју су себи приграбили.
Тако да је и у тој легенди, а слично је и у другим легендама које би биле записане у неком времену, присутна та политуичка позадина.

 

[Khal Drogo]

Енглези имају обичај приговорити другим народима да робују историји или народном предању.
А ти исти Енглези су о краљу Артуру, личниости из њигховог народног предања (за коју ако и можемо наћи инспирацију у неком сличном вођи, све остале личности које се помињу у легенди су фикција), су снимили вие од 40 што играних филнова, што серија.
И ко ту робује народном предању? Не мислим ја да је то лоше, напротив, треба држати и до своје и историје и народног предања, само примјећујем једно лицемјерје.

Краљ Артур и личности из те легенде су чест мотив у сликарству

Ако погледамо и те сликеи те филмове, није ту дочаран амбијент са прелаза V. у VI. вијек, већ је то вријеме витезова, витешких турнира, бљештавих оклопа, моћних сјајећих мачева, то је амбијент развијеног и касног средњег вијека, вријеме ратова ружа, односно неких 8-9 вијекова након времену у којем је битисала личност која је послужила за инспирација о краљу Артуру.
Знајући Енглезе и колико пажње посвећују филму, ово није ненамјерна нетачност, напротив, смишљено је како би се афирмисала њихова историја, или боље рећи како би код филмске публике, а филм је моћно средство у обликовању умова, пренијели пожељније виђење и да прикажу да су они и у том времену припадали просперитетној цивилизацији препуној бљештавила.

Једини од тих силних филмова гдје је дочаран и реалан амбијент и смјештено у реалне историјске оквире је King Arthur (2004)

Један јако добар филм гдје смо имали и занимљиво виђење режисера и краља Артура и те приче. У сваком случају режисер се потрудио да амбијент и вријеме прикаже вјеродостојније.

 

[sreckom92]

Постављачу теме честитке на одличним уводним постовима, садржајним гдје је покушао (и успио) објаснити околности и прилике и процесе који су се дешавали том времену. Заслужује све похвале.

Hvala lepo!

Сами енглески историчари, а ту су Енглези прејаки, су крајње скептични око постојања краља Артура како то предање говори, заправо одбацуију, а и сумњичави су да је постојала личност која би била за ово предање.
Артхур се не спомиње у англосаксонској хроници нити је наведен у било којем преживјелом рукопису написаном између 400 и 820.
У уводу поменути Гилдас је описао битку код Бадона, но не спомиње Артура.
Легенда о Артуру је присутна од појаве псеудо-историјског дјела Historia Regum Britanniae , написанпг 1130их.
Но како сам већ написао, данашњи енглески историчари су одбацили да ова легенда има утемељење у историјским изворима, и док би могла постојати историјска личност која би била инспирација причи о краљу Артуру, све остало, Гиневра, Ланселот, Мерлин, Моргана, Персевал и остали кроз толико филмова обрађени ликови су ипак фикција.

Iskreno, sto vise citam o ovoj temi, to vise i ja sumnjam da je postojao Artur. Ili barem, sumnjam da se radi o jednoj istorijskoj licnosti.
Sa druge strane, nije ni najpametnije potpuno odbaciti narodna verovanja. Da, ta verovanja su dobrim delom preterana i izvrnuta, ali pruzaju neki uvid.
Jednostavno receno, morala je da postoji neka inspiracija i neka osnova za sve to.
Da, nema toliko bas istorijskih spisa koja govore o Arturu.
Ali treba i razumeti i razmeru katastrofe koja je zadesila Britaniju u tom periodu.
Gildas je rodjen 500-te godine, i bio bi u ranim monaskim godinama, cak i za vreme teoretisane godine Arturove smrti.
Britanija je 536-te godine bila razorena ratovima, epidemijama i gladnim godinama.
Veliko je pitanje koliki je pristup Gildas imao samoj Britaniji da stvori jasnu sliku o desavanjima.
Nije da osporavam njegova dela, ali za konkretne zakljucke se ne treba oslanjati samo na jednog istoricara. Doduse, bas i nema drugih konkretnih izvora iz tog perioda.

Постављач теме је већ приложио везе ове легенде са другим, но све остаје више у домену легенди и предања. Оно што је извјесно, имали смо ту инвазију Англа и Саксонаца на бротанско острво у V. вијеку и кроз V. и VI.вијек имамо постепено освајање острва, при томе ће асимилирати или вјероватније истријебити (у савременом жаргону изгеноцидисати) бритска племена која ће остати тек у неким енклавама, и задржаће колико толико свој идентитет у Велсу и Корнвалу.

Sama ta okupacija se moze smatrati za razlog o nedostatku izvora o Arturu.
Ako je taj mitski kralj ujedinio Britance i zestoko se borio protiv osvajaca, vrlo je moguce da je doslo i do namernog unistavanja konkretnih dokaza o njegovom postojanju od strane tih osvajaca.
Istoriju pisu pobednici, a u ovom slucaju, Anglo-Saksonci su saterali Britance u sam cosak Ostrva.

Није случајнст.
Овдје је важно не робовати данашњем поимању ствари, у XI., XII.вијеку и каснијим вијековима (и ранијим) код освајања, а освајање од освајача разних бјеше у континуитету, бјеше важно "ко има право на земљу", ту је увијек важно имати неки запис, повељу или утемељење, па и кроз легенду, причу, којим би нови дошљаци полагали право на земљу.

Bas tako.

Како је ишла инвазија Англа и Саксонаца на оствро у V. и VI.вијеку имали смо у исто вријеме обрнуте миграције бритских племена са острва на простор Галије, данашње Француске односно Бретање како се и данас зове.
А како сам већ написао у тој војсци освајача бјеше подоста и Бретонаца, и ту се кроз ту легенду ипак провлачило, дало до знања да су Англи и Саксонци уљези, освајачи, и да Францу, Бургунди, Нормани имају исто право, а Бретонци као повратници након 6 вијекова и више, на ту земљу коју су себи приграбили.
Тако да је и у тој легенди, а слично је и у другим легендама које би биле записане у неком времену, присутна та политуичка позадина.

Da, drzava je bila u opstem haosu nakon invazije Viljema. Bilo je potrebno stvoriti neki ujednjujuci element.
Sa Arturovim legendama, velica se Britanski ponos i nacionalnost, a kalja se Saksonski ugled.
Cilj je bio da se novi vladari predstave u pozitivnom svetlu.

Енглези имају обичај приговорити другим народима да робују историји или народном предању.
А ти исти Енглези су о краљу Артуру, личниости из њигховог народног предања (за коју ако и можемо наћи инспирацију у неком сличном вођи, све остале личности које се помињу у легенди су фикција), су снимили вие од 40 што играних филнова, што серија.
И ко ту робује народном предању? Не мислим ја да је то лоше, напротив, треба држати и до своје и историје и народног предања, само примјећујем једно лицемјерје.

Potpuno se slazem.

Ако погледамо и те сликеи те филмове, није ту дочаран амбијент са прелаза V. у VI. вијек, већ је то вријеме витезова, витешких турнира, бљештавих оклопа, моћних сјајећих мачева, то је амбијент развијеног и касног средњег вијека, вријеме ратова ружа, односно неких 8-9 вијекова након времену у којем је битисала личност која је послужила за инспирација о краљу Артуру.
Знајући Енглезе и колико пажње посвећују филму, ово није ненамјерна нетачност, напротив, смишљено је како би се афирмисала њихова историја, или боље рећи како би код филмске публике, а филм је моћно средство у обликовању умова, пренијели пожељније виђење и да прикажу да су они и у том времену припадали просперитетној цивилизацији препуној бљештавила.

Nikad mi nije bilo jasno kako ti vitezovi imaju takve oklope u petom i sestom veku.
Vrlo je ocigledno da je sav taj koncept o Arturovoj legendi nastao u 12-tom veku, a kasnije samo prosirivan.
A ako se gledaju narodna predanja i tradicije vezane za Artura, treba samo postovati Velske, Irske i Skotske price.
Anglo-Saksonska plemena su napravila genocid nad Britanskim narodima. Pored svega toga, oni su prisvojili kulturno nasledje tog naroda kojeg su gotovo istrebili, i sad svojataju kao da je njihovo.

Једини од тих силних филмова гдје је дочаран и реалан амбијент и смјештено у реалне историјске оквире је King Arthur (2004)
Један јако добар филм гдје смо имали и занимљиво виђење режисера и краља Артура и те приче. У сваком случају режисер се потрудио да амбијент и вријеме прикаже вјеродостојније.

Obozavam ovaj film.
Iako se autor trudio da predstavi to sve u nekom realisticnom svetu, opet je ubacio dosta elemenata iz legendi.
Ipak, film izgleda daleko priblizniji atmosferi iz tog istorijskog perioda, nego ijedan drugi film o Arturu.

Pojedini filmovi su mi skroz...bljak.

Izgleda kao Vitez Gondora, spreman za rat sa Sauronom i njegovim orkovima.

 

[sreckom92]

The grave King Arthur is in Podstrana Croatia?

Da, postoji i teorija po kojoj se Artur vezuje za tog vojnika iz drugog veka.
Vrlo je moguce da je prica o njemu takodje usla u mit o Arturu.

Mogu da zamislim pisce tih legendi. Preturaju po raznim istorijskim spisima i uzimaju to sto im se svidja da stvore kompletnu sliku.
"Aha, Artur je verovatno ovaj lik, al cemo reci da je uradio stvari koje je ovaj drugi lik radio, a kazacemo da se ponasao kao ovaj treci lik."

 

[Khal Drogo]

Rimsko Carstvo pocinje invaziju Britanije 43-e godine nove ere. Pre toga, naravno, znamo i za upade legija pod kontrolom Julija Cezara, ali nije doslo do osvajanja teritorije. Takodje, Kaligula je se spremao da izvrsi invaziju, ali je u zadnjem trenutku naredio svojim legionarima da kupe skoljke po plazi.
Za vreme vladavine cara Klaudija, invazija stvarno pocinje. Cetiri legije su poslate na ostrvo, a jednom od njih je komandovao Vespazijan, buduci car.
Sudeci po istorijskim izvorima, u invaziji je zivot izgubilo 10% celokupnog stanovnistva Britanije.
Veliki broj ljudi je stradao i u pobuni Budike, legendarne kraljice.

Инвазију Британије је описао Дион Касије Кокејан у својој кеизи 60 (овдје) а Будикин устанак у књизи 62 (овдје).
Како си и написао, Цезар је већ раније, 55. п.н.е, и 54. п.н.е., имао двије експедиције на Британију, другу је морао прекинути због устанка Верцингерорикса у Галији. Након тога се одржавала жива трговачка активност, али су Римљани сачекали пуних 97 година до нове инвазије.
Разлози тако дугог периода до нове инвазије су објективни, прилике у царству и друга жаришта али свакако и доста јак отпор који је племе Катувелана пружило Цезаровим легијама.
Цезар је и први који је оставио детаљнији писани траг о Британији и народима острва, данас доступним и кроз књигу (овдје) , походи на Британију су описани у књигама IV. и V., ту је разумљиво више пажње посветио војном сегменту, но описао је и острво и становнике, и то је доста афирмативније него ли то данас неки доживљавају да су ту живјела дивља племена опчињена демонима, тако нам на стр. 107-108 пише

12. Унутрашњи дио Британије је насељен оним који кажу да су према усменој предаји рођени на самом острву, а приморски оним који су ради пљачке и наметања рата из Белгије прешли и они се скоро сви називају по именима оних држава у којима су рођени па су овамо стигли а послије рата су ту остали и почели земљу обрађивати.
Постоји небројено мноштво људи, а зграде су им веома честе и скоро сасвим сличне галским, а и стоке има огроман број. Служе се или златним новцем или жељезним штапићима, измјереним према одговарајућој тежини, умјесто новца.
Ту се у средини земље јавља и калај, а у приморским крајевима и жељезо, али у незнатној количини. Употребљавају и туч, који увозе. Дрвета има сваке врсте, као и у Галији, осим букве и јеле.
Сматрају да је гријех јести зеца, кокошку и гуску, али их ипак гаје ради забаве и увесељавања. Крајеви су им топлији него у Галији и са мањим хладноћама.

Оно што је извјесно, на острву прије Римљана није постојало неко јединство, пуно племена и владара, краљева.
Како сам поменуо Катувелани које је предводио Касивелаун, пружило је снажан отпор, по Цезару једно од најснажнијих племена Тринованти се покорило и прихватило римску заштиту (?), а за њим и нека друга мања племена (Ценимагни, Сегонтиаци, Анкалити, Биброци и Каси).
Након инвазије за времена Клаудија процеси су ишле са промјењиом срећом, свакако је важан гувернер Агрикола који је комбинацијом чврсте руке и уважавањем оних пријатељски наклоњених Тиму урадио пуно на пацификацији и тако трасирао пртину романизацији острва и интеграцији становништва.

Ово је важно јер је стварно стање другачије од неког доживљаја дивљег и оримитивног народа. Религија јесте била важна, друиди су имали важну улогу, али бјеше то радишан народ који је живио по неким својим начелима, али и ратоборни и неустрашиви када треба бранити своје.
Доласком Римљана како је и постављач примијетио долази до анимозитета оних који живе са двије стране зида, вјероватно и унутар зида, римска дипломатија би по потреби примјењивала омиљени модел "divide et impera", иако након Будикиног устанка нисмо мали већих побуна у крајевима који су прихватили римску власт.

То је све било у римско и предримско вријеме. Англи и Саксонци су свакако искористили тај хаос и метеж настао одласком Римљана, и мало силом, мало користећи аспирације амбицизних британских лидера и на кваран начин, временом овладали острвом.

 

[Сребрена]

Енглези имају обичај приговорити другим народима да робују историји или народном предању.
А ти исти Енглези су о краљу Артуру, личниости из њигховог народног предања (за коју ако и можемо наћи инспирацију у неком сличном вођи, све остале личности које се помињу у легенди су фикција), су снимили вие од 40 што играних филнова, што серија.
И ко ту робује народном предању? Не мислим ја да је то лоше, напротив, треба држати и до своје и историје и народног предања, само примјећујем једно лицемјерје.
Знајући Енглезе и колико пажње посвећују филму, ово није ненамјерна нетачност, напротив, смишљено је како би се афирмисала њихова историја, или боље рећи како би код филмске публике, а филм је моћно средство у обликовању умова, пренијели пожељније виђење и да прикажу да су они и у том времену припадали просперитетној цивилизацији препуној бљештавила.

Лакше је историјски доказати Старину Новака пратећи само српске народне песме напр. него Артура. Артур је "недоказив" исто као напр Топлица Милан или Иван Косанчић. Али, архетипови су трајни и остају уцртани.

Све то што је надодато Артуру+12 витезова око Округлог стила је архетип - Артур је симбол за Сунце у том случају.
Слично би се могло говорити о настанку хришћанства као развоју архетипских слика.

Ја скоро одгледах све сезоне серије младог "Мерлина" https://hr.wikipedia.org/wiki/Merlin_(serija)
где је потпуно неисторијски осмишљен садржај: Женевра (Гуневер) је мелескиња а рођени брат јој је такође витез (глуми га црнац).. и сви су надахнути стварањем Албиона. Све време док сам гледала серију било ми је жао што се не задржа то име Албион, као права домовина Албанаца

 

[White Guar]

У књизи "From Scythia to Camelot" британски историчари повезују артуријанске митове, са све Камелотом и светим гралом, са Сарматима које је у Британију 175. довео Марко Аурелије. Давно сам читао али наводно сви ти митови имају кавкаско порекло.

 

[White Guar]

Надовезао бих се још мало на претходни коментар. Наиме, ако ме сећање не вара ти сарматски коњаници пребачени у Британију беху управо из ових наших крајева, Паноније. Друго, по ауторима, читава витешка традиција је такође инспирисана сарматским обичајима.

Неко је споменуо астролошки симболизам Артура и 12 витезова округлог стола. Опет пишем из сећања па опростите ако се поткраде која грешка. Име Артур долази од арктор, медвед. Слично Артемиди од арк + теменос, светилиште медведа. Пендрагон је змајева глава. Код Келта поглавице су понекад називане змајевим главама. Медвед и змај су циркумполарна сазвежђа најближа поларису. Тиме би Артур Пендрагон представљао центар тј. северни небески пол а 12 витезова зодијак, отуда округли сто.

 

[Konstantin Veliki]

Artur je najverovatnije lik koji u sebi okuplja Price nekoliko istoriskih i mitskih ljudi. Medju ostalom i ovog koji je sahranjen u Hrvatskoj.

 

[Сребрена]

Неко је споменуо астролошки симболизам Артура и 12 витезова округлог стола. Опет пишем из сећања па опростите ако се поткраде која грешка. Име Артур долази од арктор, медвед. Слично Артемиди од арк + теменос, светилиште медведа. Пендрагон је змајева глава. Код Келта поглавице су понекад називане змајевим главама. Медвед и змај су циркумполарна сазвежђа најближа поларису. Тиме би Артур Пендрагон представљао центар тј. северни небески пол а 12 витезова зодијак, отуда округли сто.

Одлично !
Сазвежђе "Медвед" код нас нози назив "Велика кола".

 

[White Guar]

Е да, по Генону Артур је од Арктурус, Волара који управља Великим Колима? Астрологија ми је слабија страна. Пендрагона поистовећује са Небеским Змајем који се обмотава око Полариса у центру неба. Ваљда су зато келтске поглавице "змајеве главе", мада и Сармати имају неке везе са змајем. И код нас змај има своју позитивну, херојску страну.
У сваком случају за Генона Артур има поларно, а не соларно порекло, шта год то значило. Сматрао је да су келтски друиди били наследници хиперборејске традиције но то је већ сасвим друга тема. Мени је вероватнија сарматска веза од келтске, мада по неким истраживањима Келти и вуку кавкаско или скитско порекло. Читао сам како је у Осетији веома популаран Гибсонов филм "Храбро Срце" и да се препознају у келтским легендама.
Што се тиче историјског Артура, могуће да се неки од 5500 сармата јазига, "тешке коњице" размештене на Хадријановом зиду истакао.. И сваком случају, осетске, севернокавкаске Нарт саге се сматрају пореклом артуријанскух митова.

 

[Lesandar]

Bio sam spreman da kucam jos, ali videh da je davno prosla ponoć.


I sad ne mogu da spavam....

Spavaj slobodno, kralj Artur je mit, niti je postojao kralj, niti Artur, a Kamelot je izmišljen u 17.veku da bi se rimovao sa Lanselotom.

 

[Khal Drogo]

Како смо већ примијетили, највише заслуга постојања легенде о Артуру има извјесни Гачфрид из Манмоута који је то осмислио и дао садржај 1130их. Касније ће то бити, u XII., XIII.вијеку па и касније, допуњавано, дограђивано, Артур од главног лика више бива у другом плану, истина он јесте тај централни лик, али више пажње се посвећује Ланселоту, Персевалу, светом гралу, Мерлину, Моргану, оној риби Гиневри што воли да шврља, и једна прича која је кроз бројне књиге, публикације, филмове толико афирмисана да је мање-више свима знана.

Занимљив осврт на позадину легенде о краљу Артуру имамо овдје на стр. 86-87

Galfrid iz Monmoutha i legenda o kralju Arturu

• Tri stoljeća nakon Nenniusa, u razvijenom srednjem vijeku, velški klerik Galfrid iz Monmoutha (1100–1155) sastavio je svoju "Povijest kraljeva Britanije", Historia regnum Britanniae, u kojem je doradio i uvelike proširioNenniusovu knjigu
• Galfrid je, dakako, koristio i druge izvore: pozvao se izričito na "drevnu knjigu na bretonskom jeziku" i, kao i Nennius, uveo je motive iz narodnih pjesama i priča.
• Historia regnum Britanniae isto kreće od Eneje, tj. od njegova "praunuka" Bruta (kod Galfrida Brut je unuk i ne sin Enejinog sina Askanija), koji je u prognanstvo doveden do Britanije uz pomoć božice Dijane. Galfrid zatim govori o drevnim kraljevima Britanije, od Lokrina (lat. Locrinus) i Gvendolene (lat. Guendoloēna / brit. Gwendolen, koja je tobože vladala u 11. st. pr. Kr.) do kraja Leira (u doba osnutka Rima; ShakespearovLear), i sve dalje, povezujući svoju povijest sve više s nekim stvarnim povijesnim događajima.
• U vrijeme Marija – mitskog kraja Britanije u doba rimske vlasti - Pikti su stigli u Britaniju "iz Skitije" (što odgovara Bedinom opisu). Pikti su uzeli žene iz Irske, i u daljnjem slijedu postali su neprijatelji Brita.
• Napokon Galfrid opisuje Vortigernov poziv Sasima, dolazak Horse i Hengista, i sukob između Brita i germanskih došljaka, tj. između crvenoga i bijeloga zmaja. I to će postati pozadina za razradu legende o Arturu, u kojoj će se pojaviti i tako znakovita ličnost poput čarobnjaka Merlina (prema velškom imenu Myrddin). Crveni i bijeli zmaj
• Dakako, Galfrid ipak nije bio prvi autor koji je poslije Nenniusa opisao Artura i njegovu družinu. Artur i Myrddin spomenuti su također u tzv. "Crnoj knjizi iz Carmarthena" (Llyfr du Caerfyrddin), najstarijem sačuvanom djelu na velškom jeziku, koja sadrži pjesme nastale vjerojatno u 11. i 12. stoljeću (iako je knjiga bila zapisana tek oko 1250. godine).
• No Galfridov rad uvelike je popularizirao tu tematiku.
• Poslije su je pjesnici i trubaduri doradili i prenijeli diljem Europe – Chrétien de Troyes (1135–1185) dodao je motiv Svetoga grala, likove Percevala i Lancelota, te smjestio Artura u Kamelot; anglonormanski pjesnik Wace (1115– 1183) razvio je ideju o okruglom stolu, itd.
• Sve u svemu, arturijanska legenda postala je dijelom opće europske kulture, ali je imala i važnost za "nacionalne" identitete (u srednjovjekovnom smislu).
• Kao prvo, nema dvojbe da je poticala ponos Velšana i Kornvalaca, koji su se sve do početka 12. stoljeća često i dalje nazivali Britima (Brythoniaid).
• Štoviše, može se reći da je do sredine 13. stoljeća Wales bio u usponu, pa je stoga legenda o Arturu mogla poticati osjećaj privrženosti domovini (sve do sloma na na kraju 13. stoljeća kada je engleski kralj Eduard I. pokorio velške zemlje).
• Nadalje, za kontinentalne Brite, tj. Bretonce, arturijanski ciklus bio je ključan, jer su iz Nenniusove, Galfridove i inih knjiga mogli iščitavati vlastito podrijetlo.•Spomenuli smo već kako je Historia Brittonum objasnila nastanak Bretanje.
• I prema Galfridu, rimski vladar Maksimijan (= Maksim) osvojio je Armoriku u Galiji (na kraju 4. stoljeća)te naumio je naseliti iz Britanije.
• Za to je pozvao vođu Conana Meriadoca (= Conanus Meridiadocus), rekavši mu: "Ovo će biti druga Britanija, i jednom kada pobijemo starosjedioce, naselit ćemo je svojim rodom". I Briti su navodno poubijali sve muškarce, sagradili gradove i dvorce i naselili Bretanju svojim ljudima (Historia regnum Britaniae V:, 12-139).
• Inače, Galfrid, za razliku od Nenniusa, ne spominje rezanje jezika žena. No i ta se tema održala u velškoj pjesmi Breudwyt Maxen Wledig (= san Magnusa Maksima), koja kaže da su braća Cynan ap Eudaf i Gadeon osvojiila dio carstva (= Armoriku) i odrezala jezike domaćih žena koje su trebale postati supruge njihovih vojnika, da ne bi iskvarile britski jezik muškaraca.
• Cynan ap Eudaf odgovara Conanu Meriadocu u Galfridovom djelu, i smatra se legendarnim utemeljiteljem Bretanje.
• Ali Bretonci su imali i vrlo blisku vezu s epilogom priče o Arturu. Galfrid kaže da Artur nije umro na bojištu,nego je bio poveden na čudesan otok Avalon da liječi svoje rane. I napokon, kad je britski otpor oslabio i neprijatelj je osvojio zemlju, posljednji potomak Bruta, kralj Cadwallader, povukao se u Bretanju.
• Galfrid kaže da je kralj poslije naumio sa svojim ljudima opet zauzeti Britaniju, ali mu je anđeoski glas rekao da Bog više ne želi da Briti vladaju otokom, sve dok se Artur ne vrati.
• Glas mu je naredio da pođe u Rim do pape Sergija – i zatim je čuo obećanje da će jednom u budućnostiBriti ponovno zauzeti svoj otok. Pošao je u Rim, gdje mu je papa udijelio svetu potvrdu –i onda je umro, "u godini 689. od utjelovanja Gospodina".
• Prema obećanju danom Cadwalladeru, u Bretanji, više nego u drugim britskim područjima, osobito se snažno izrazio mythomoteur o povratka Artura. Razlog zacijelo treba tražiti u pritiscima od strane susjednih država, koje su ugrožavale položaj bretonskih elita.
• U svakom slučaju, kako je svojedobno istaknuo talijanski pjesnik i profesor književnosti Arturo Graf (1848–1913), izreka Arturum expectare, bila je označena kao l'espoir breton (tal. speranza brettone u djelu Grafa, tj. "bretonska nada") i jedno i drugo imalo je značenje "uzaludno očekivanje".
• No možda je znakovito da su Bretonci dali velik broj vojnika Normanima prilikom njihova osvajanja Engleske 1066. godine.
• Bilo je to nekoliko desetljeća prije rođenja Galfrida iz Monmoutha, ali svakako se može pretpostaviti da su izrazi arturijanske tradicije već tada postojale. I uostalom, Normani su djelovali kao neka vrsta osvetničke sile protiv nasljednika Horse i Hengista.
• Na kraju su i Normani u Engleskoj prihvatili tradiciju o Arturu, koja je zajedno sa svim drugim implikacijama koje je poprimila, pomogla im, na stanovit način, da učvrste svoj legitimitet.

Ту аутор примјећује и погодности ове легенде за процесе у Британији у XI- XII.вијеку и за нове освајаче, о чему смо и писали. Занимљиви су свакако Пикти, који су били толико ратоборни и опасни да су Римљани због њих и подигли Хадријанов зид. Њихово поријекло није разјашњено, аутор овдје указује да су дошљаци из Скитије, што се опет надовезује са том теоријом и о вези Артура и "витезова" (које никако не треба равнати са витезовима из развијеног средњег вијека) са Сарматима.

 

[Khal Drogo]

Имамо и ту "сарматску везу", гдје се Артурови коријени и поријекло везују за Кавказ и древне народе, Ските, Сармате и Алане (преци данашњих Осета).
Која је и обрађена у књизи "Од Скитије до Камелота" (овдје).
Ову књигу је обрадила Луција Маљкова у краћој и доста занимљивој публикацији (овдје), на стр. 15-16 пише

Littleton and Malcor’s Iranian theory
As indicated above, Littleton and Malcor seek Arthur’s roots and origins in the ancient Caucasus and the lost civilization of the Scythians, Sarmatians, Alans and their surviving descendants, the Ossetians. According to them it is clear that the core of the Arthurian legends is not to be found in the Celtic tradition but rather in the tradition of Northeast Iranian epic. They say that the Celtic elements in the legends are obvious (e.g. the figure of Guinevre whose name links her to Irish Finnabair) but all of them are later addition to a material with a completely different origins.
The initial idea came from J. P. Mallory (then a doctoral candidate at the University of California, now a senior lecturer at the University of Belfast), who in conversation with C. Scott Littleton mentioned his observations that a contingent of heavily armed Sarmatian troops was sent to Britain at the end of Marcomannian War in the year 175 AD. According to Mallory, descendants of these soldiers survived in Britain at least until the fourth century, maybe even longer. Littleton happened to had read some articles by a French medievalist Joël Grisward pointing out the parallels between Sir Thomas Malory’s Le Morte Darthur and an old saga told by the Ossetians about their most important hero, Batraz. Remarkable resemblances could be found especially in the deaths of both heroes. Both, Batraz and Arthur, posses a magical sword, that is to be thrown into water before their deaths. They are both cheated at first but in the end their servants obey, cast the sword in the water, than something extraordinary happens and when the happening is reported to them, both heroes can die peacefully. There are of course discrepancies in details (e.g. there is no hand rising from the water in the Batraz legend) but the parallels are so close that it is impossible to ignore them.

Ту нам говори што је и примијетио форумаш White Guar о сарматским трупама које је 175. на британско острво послије маркоманског рата, довео Марко Аурелије као и упадљиве сличности највећег осетског јунака Батраза са Артуром. Што упућује да би нека веза могла постојати.
На основу ове књиге написан је сценарио и снимљен филм King Arthur (2004) који сам горе и приложио. И један одличан филм.

 

[Сребрена]

Е да, по Генону Артур је од Арктурус, Волара који управља Великим Колима?
. Пендрагона поистовећује са Небеским Змајем који се обмотава око Полариса у центру неба.

Verujem da je Genon potpuno u pravu, taj Volar (upravljač volovskih kola, volovođa) blisko je sazvežđe Kolima.
Kod nas je taj zmaj који је obmotan oko nečega ...prerastao u mit o Djurdju koji ubija aždaju, jer sazvežđe "Djurdja" upire (nečim nalik koplju) u sazvežđe Zmaja.
U vavilonsko-sumerskom svetu analogni div-junak je Gilgameš.

И сваком случају, осетске, севернокавкаске Нарт саге се сматрају пореклом артуријанскух митова.

Nepoznate su mi pa sam prelistala kratko net. Sam naziv na osetskom (u množini) Nartæ, iranskog je porekla i znači junaci , heroji... Na čečenskom jeziku nart znači Div, Gigant.

Naša je prošlost upravo prepuna priča o Divovima. Uzmimo kao primer Kraljevića Marka, koji deli ime sa istorijskim Markom, kraljem posle Vukašina Mrnjavčevića. U svim pesmama i predanjima on je Div-junak, čija je stopa ogromna, koji ima ogromnu snagu i moć, sve je prenaglašeno i preuveličano.. brci, buzdovan, snaga, gnev, prkos, čudesni konj itd....

 

[White Guar]

Не бих да сувише скрећем са теме али те сличности су и мени запале за око. Мислим да сам код Момчила Селића у есеју о Евроазијству први пут био упознат о сличности Срба са кавкасцима, пре свега Осетима. А онда сам открио и о постојању кавкаских сарматских Срба, па онда неки текст који је писао о наводним генетским везама (једног дела) Срба са Грузијцима али и Келтима. Никада нисам дошао до одговора имамо ли ми заиста везе са Кавказом или не.

И дивови и виле/нимфе су веома присутни код нас. И даље кажемо дивљина (станиште дивова) када мислимо на природно окружење. Неке контроверзне теорије говоре о носиоцима И2 и И1 хаплогрупе као "дивовима", наравно односећи се на просечну висину народа у којима је заступљена та хг. Кристијан Андерсен је приликом посете Србији рекао да овде у непрегледној зеленој шуми и даље станују дријаде. Иако је то наравно само поетски израз, мислим да ипак говори о нечему стварном. Могу само да замислим како је стара шумовита Србија изгледала.

Иначе уопште не сумњам у источно, сарматско порекло витештва. Има она чувена скитска фреска у гробници на алтајским планинама, близу Кине, у којој је приказан коњаник са брковима, прави архетипски Србенда. Кад год погледам слике планинских и шумских предела Кавказа али и Ирана увек имам осећај као да посматрам некакав мени познати крај из Србије. На неким сликама као да се ради о Балкану.

Елем толико од мене на овој теми, праштајте због "офтопика".. Иницијално само сам хтео да поделим књигу 'Од Скитије до Камелота" а завршило се причом о дивовима и шумским вилама..

 

[Сребрена]

Иницијално само сам хтео да поделим књигу 'Од Скитије до Камелота" а завршило се причом о дивовима и шумским вилама..

Сама легенда о Артуру је бајковита. Главни елементи су : чудотворни мач, змај, натприродна бића (Моргана, Језерска Госпа, Мерлин ), круг са 12 елемената.
Ево да поредим најопипљивији ,најматеријалнији елемент приче: мач..

У легенди о Артуру има две верзије: по старијој, мач је заглављен у наковњу који је на стени..а по млађој верзији, мач му дарује Госпа из Језера.
Код Скита и Сармата „свети мач”- akinak је мач усправно пободен у земљу:

Skitskog boga rata, piše Herodot, predstavlja „jedan starinski gvozdeni mač“, kome Skiti podižu neku vrstu platforme od suvog granja, čije su tri strane strme, dok se uz četvrtu može penjati.Ovom maču prinose svake godine na žrtvu konje i druge domaće životinje, i to još više nego ostalim bogovima.“
Njemu žrtvuju svakog stotog zarobljenika, i to tako da im „poprskaju glave vinom, pa ih zakolju iznad jedne posude, a zatim tu posudu odnesu gore na gomilu granja i polivaju mač krvlju“. Od njihovih leševa odsecaju desnu ruku i bacaju je, ostavljajući je potom da leži na mestu gde je pala.

Код Трачана, (у култу трачког Бога рата ) ратници су прескакали усправљен мач.

Код Атиле хунског доспева скитски свети мач:

O tome govori sledeća legenda:
Neki seljak je u predvečerje terao stoku s paše. Došavši kući, primetio je da je jedna junica rasekla nogu. Vratio se istim putem nazad i na jednom mestu ugledao mač koji štrči iz zemlje. Beše to drevni mač posvećen bogu rata.
Na tu legendu nadovezuje se Prisk u svom diplomatskom izveštaju:

„On (Atila) je već jednom rekao u svom gnevu: `Vojskovođe vašeg cezara su njegovi robovi, a moje vojskovođe isto su tako carevi kao i vaš cezar. U znak pobede, Bog mi je dao (u nasleđe) sveti Arejev mač.` Taj mač poštuje se kod skitskih careva, kao posvećen Bogu rata. U starim vremenima on iščezava, ali danas je opet okrenut napred.“

Osetski junak Batraz (sa elementima Boga rata) baca svoj mač u Crno more ..(kao Arturov mač u jezero) i Oseti su verovali da kad seva sa te sdtrane, to se vidi bljesak mača kroz vodu.
Naš Marko Kraljević baca buzdovan u "Sinje" more (za koje A.Loma veruje da je u realnosti Crno more)

Zatim, Arturov mač je u nekim verzijama dodirnut plamenom zmaja; kod nas u pesmama postoji poseban mač "grebeštak", od neke posebne kovine..., a postoji termin "Greben" za neki deo Prikavkazja, te i sam Kavkaz , poznat kao istorijski meterulški centar, svakako je domovina železa od koga je skitski sveti mač.

А код нас још, постоји зелени мач старог Војина, и та чудна боја води претпоставци да се ради о старом бронзаном мачу који стоји негде похрањен и по коме се појавила зеленкаста плесан... док се не појави млађи иницијант (напр Милош Војиновић).

 

[White Guar]

Свака част на информацијама.
У саги о Волсунзима има сцена где прерушени Один забада мач, гарм, у дрво у краљевој хали и једино Сигмунд успева да га извуче, очигледна је паралела са екскалибуром. А то дрво, барнстокр, Кумарасвами преводи као "пламтећи грм" а може да значи и светлећи стуб. Вероватно се радило о храсту чувару чија је крошња расла ван хале, слично игдрасилу у Валхали, дакле радило се о копији дрвета света. Кумарасвами наводи да су слични бескровни храмови постојали и у Индији. Сигмундов син Сигфрид касније убија змаја тим мачем.
Колико знам Артур не убија никаквог змаја али је сам пендрагон, змајева глава, и пар пута се у сну појављује као змај.
Генон додаје да је Утер Пендрагон "поглавица петорице", односно председава центром, средњом земљом, око којег су њему четири подређена краљевства која одговарају странама света. То опет одговара поларној симболици небеског змаја обмотаног око северњаче. Еденски врт има дрво живота у центру и четири реке које теку на четири стране света. Велики медвед или Кола описују свастику око северњаче у облику четири крака.

Имам осећај као да све ово нешто говори али сам сувише лењ да протумачим. Сећам се неке везе између гвожђа и Осета, да ли енглеско ајрон (iron) има везе са арјом, арјанима одн. аријанизма? Кавказ се сматра матичним регионом кавкаске, беле расе, ту је био окован и Прометеј. Можда је Кавказ некада био света планина, осовина света, спона неба и земље?

 

[oanes]

U nasem narodu postoji predanje o zvezdi Volarici, zeni Volara. Slovenska mitologija Volara je nazivala imenom Volos-Veles. Zivotinjski pandan mu je medved, kao i samo ime zvezde Arcturus u Volaru, ali se kao bog podzemnog sveta cesto dovodio u vezu sa zmijom-zmajem. Zena Volara je Devana(drugo ime Volarice), a sin Jarilo. Devana, Dzevana, Deva.
Deva-Devica, otuda i njeno mesto na nebu pored Volara u sazvezdju Devica. Deva je i drugo ime za kamilu.
U nazivu Arturovog dvorca Camelota, imamo koren reci camel-kamel, tj. kamila.
U samoj blizini polarne zvezde nalazi se zazvezdje Camelo-pardalis.
Danas ga nazivaju zirafa, a u stara vremena ovo sazvezdje predstavljalo je kamilu.

Na babilonskom prikazu zodijaka, na mestu sazvezdja Volar nalazi se bozanstvo jako slicno Marduku.
Marduk kao Ares-Mars, ima svog zmaja. Naravno, odmah iza Volara sazvezdje je Draco-zmaj.
Marduk poput Jurja, tj. Svetog Djordja ubija zmaja-azdaju. Jurje ili zeleni Jarilo (Oziris), imao je sestru Moranu (Neftida), King Artur sestru Morganu, a Marduk Ereshkigal. Morgana je zima, a njena sestra Vesna-Ishtar prolece. Ishtar ili Astarta, Easter-Uskrs .Uskrsnuce zelenog coveka- Ozirisa-Jarila-Marsa izvornog boga zemljoradnje, govori o prolecu.
Poredim babilonsku, keltsku, slovensku i egipatsku mitologiju, jer su veoma slicne u ovoj prici.
Bog Marduk-Volar-cuvar medveda ili Kralj Artur kod Kelta. Marduk vladar Vavilona, Arthur vladar Avalona. Arturov otac je PenDRAGON, zmaj.

Na zodijaku, u hramu u Denderi, umesto Marduka nalazi se bozanstvo Taweret (nilski konj) i drzi bikovu nogu-bika.
Bika probada kopljem Horus. Na babilonskom zodijaku, na mestu Horusa je vuk sa plugom. Na juznom nebu koplje ili plug nosi bog Seth.
Plugovi su pobodeni na mestu severnjace i juznjace.
Ono sto spaja zmaja i vuka je Mars. Sinovi boga Marsa i svestenice boginje proleca Veste, bili su Romul i Rem osnivaci Rima. Upravo je Romul-vuk koristio plug da zaore brazdu oko brezuljka Palatina. Mars je i otac vodenog zmaja.
Za jednog naseg junaka kaze se da je potomak zmaja- Zmaj Ognjeni Vuk.
Marko Kraljevic, snazni div junak, osim buzdovana koristi i plug.

"А када се Марку досадило,
диже Марко рало и волове,
те он поби Турке јањичаре"...

Na zastavi Velsa (bog Veles) je crveni zmaj. Za zmaja se govori kako je otvarac puteva u nove svetove, a upravo je Wepwawet, zaboravljeni egipatski bog vuk-sakal otvarac neba, otvarac puteva, onaj koji stoji nad plugom.
Zvezda vuka je Polarna zvezda koju cuva Artur.
Pitanje je, zasto je Mars nazivan zvezdom vuka?
Kakve veze ima Mars sa Severnjacom, poznatom i kao Stella Maris?

Grcka mitologija kaze kako je heroj Kadmo kopljem ubio Marsovog zmaja i prikovao ga uz hrast. Mit je jako slican borbi Gilgamesa sa Humbabom.
Drugi poznati zmaj bio je Ladon, cuvar stabla sa zlatnim jabukama na planini Atlas.
Tu je i zmaj Piton iz Delfija. Delfsko prorociste posveceno boginji majci-Geji cuvala je strasna zmija Piton, koju je ubio bog sunca Apolon.
Delfi su poznati kao centar sveta, i tu je kamen omphalos-pupak sveta.
Apolon je dosao sa severa, iz mesta gde sunce nikada ne zalazi. Apolon je, samim tim povezan sa Hiperborejom, sa severnim polom.
On dolazi u Delfe u prolece, ubija strasnog zmaja.

Ko bi rekao da ce se drevni mit, poput borbe Apolona i zmaja naci u jednom akcionom filmu, kome tu sigurno nije mesto.
U pitanju je film Rocky iz 1976.god.
Rocky Balboa junak filma, predstavlja zmiju oko kamena u Delfima. Rocky je stena-kamen, (Bal+boa) Bal-Val je vavilonsko bozanstvo, a boa je zmija.
Sa druge strane, njegov protivnik je Apollo Creed, sto znaci vera u Apolona, vera u boga sunca.
Velika borba odigrava se, ni manje ni vise nego u Filadelfiji. Da Philadelphia, ljubav prema Delfima, Apolonovo prorociste.
Sin Apollo Creeda u nastavku sage o Rokiju, zove se Adonis Creed. Adonis jos jedno vavilonsko bozanstvo, izjednacen sa Ozirisom.

Drevni mitovi svuda su oko nas. Paganizam i dalje zivi delimicno latentan, ali salje jasne poruke.