Srboskizborim
Veoma poznat
- Poruka
- 10.581
POVODOM VIDOVDANA
Krajnosti razorene nacionalne svesti: Srpsko društvo između kompleksa više i niže vrednosti
Piše: NIKOLA TANASIĆPonedeljak, 28. jun 2021, 11:40 -> 12:58
Srpsko društvo danas se nalazi u rascepu između kompleksa više i niže vrednosti, između megalomanije i malodušja koji su međusobno komplementarni, i koji jedni druge hrane, raspiruju, i provociraju.
POVODOM VIDOVDANA
Krajnosti razorene nacionalne svesti: Srpsko društvo između kompleksa više i niže vrednosti
Piše: NIKOLA TANASIĆPonedeljak, 28. jun 2021, 11:40 -> 12:58
Srpsko društvo danas se nalazi u rascepu između kompleksa više i niže vrednosti, između megalomanije i malodušja koji su međusobno komplementarni, i koji jedni druge hrane, raspiruju, i provociraju.
Nadežda Petrović: Kosovski božuri – Gračanica (1913)
Srpski nacionalni sentiment danas je razapet između različitih nepomirljivih i međusobno nepoverljivih krajnosti. Ove krajnosti imaju različita imena i boje, nekada je reč o sukobu „velikosrpskog" i „malosrpskog" pogleda na državu i naciju, neko živi u „srpskom svetu", a neko u „Srbijici" ili „Srbistanu", neko Srbiju doživljava kao politički i kulturni „centar regiona", a neko kao „palanku". Srpsko društvo danas se u suštini nalazi u rascepu između kompleksa više i niže vrednosti, između megalomanije i malodušja koji su međusobno komplementarni, i koji jedni druge hrane, raspiruju, i provociraju.
Da stvar bude još gora, ova dva ekstrema koji srpski narod drže u večitoj atmosferi ivice građanskog rata nemaju svoju „istinu koja je negde na sredini". „Zlatna sredina" uopšte nije zlatna, i pokazuje se kao svojevrsni treći ekstrem, koji u svom patriotizmu promašuje nacionalne vrednosti, a u svojoj kritici ne vidi vlastite mane. Tako pod istim krovom, i u okviru istog političko-državnog sistema imamo Srbe koji sebe doživljavaju kao narod najhrabriji, najbolji (i najstariji), sa druge strane imamo rasističku sliku Srba kao „evropskih varvara" i „pritajenog zla" pozajmljenu iz propagandnih slika devetnaestovekovenih i dvadesetovekovnih imperija i lokalnih šovinizama sa rubova srpskih zemalja, a između njih imamo ništa manje iskompleksirane i ksenofobne lokal-patriotizme različitih „pravih Srba", bilo da su to Crnogorci, Krajišnici, Šumadinci, ili urbane elite Beograda i Novog Sada. Nijedna od ovih slika nije slučajna, i svaka ima svoje teorijske i sociološke paradigme, svoje specifično poreklo, svoje aksiološke sisteme, i svoje političke agende. I nijedna nije ono što je našem narodu potrebno.
Srpska posla
Na samom početku treba pogledati možda ne najzastupljeniju, ali svakako najiritantniju od ove tri paradigme - onu koja srpski narod u gorem slučaju gleda očima njegovih otvorenih neprijatelja, a u boljem slučaju očima različitih stranih kolonizatora i uzurpatora političkog i ekonomskog sistema zemlje. Ova pojava se imenuje različitim manje ili više (ne)preciznim pojmovima kao što su „autošovinizam", „drugosrbijanština", ili „slučajnosrpstvo", a u osnovi predstavlja oblik srbofobije i prezira prema sopstvenom narodu i kulturi. I mada se ova ideologija samoponižavanja najčešće vezuje za vrlo specifičnu i malobrojnu urbanu pseudoelitu, ona je široko rasprostranjena i među širim slojevima stanovništva nevezano za ideologiju, i manifestuje se na nivou svakodnevnog govora kao svojevrsni „uzgredni autorasizam" (po uzoru na pojam casual racism koji nalazimo u političkom diskursu savremenih SAD).Reč je uvreženoj, entimematskoj pretpostavci da je srpski narod aksiološki manje vredan od naroda koji mu se uzimaju za uzor (najčešće se za primer uzimaju bogati i politički uticajni narodi Zapadne Evrope): Srbi nisu u stanju da vode civilizovan život i odbacuju čitav niz fundamentalnih elemenata savremene građanske kulture koji, u zavisnosti od stepena ostrašćenosti, mogu da variraju od političkih modela kao što su demokratija i vladavina prava, preko ideoloških aksioma kao što su tolerancija i ekološka svest, pa sve do klasičnih rasističkih implikacija vezanih za ličnu higijenu, pismenost, i inteligenciju. Ove rasističke pretpostavke prisutne su svaki put kada neko upotrebi izraz „srpska posla", inače komutativan sa (nedvosmisleno rasističkim) izrazom „ciganska posla", i svakako povezan sa šovinističkom praksom među nacionalistima u Zagrebu i Sarajevu da Srbe nazivaju „Ciganima". U slične izraze spadaju i uzgredne jadikovke „takav smo narod" i „ovo ima samo kod nas", koji podrazumevaju da određeni ekonomski, politički, ili ekonomski nedostaci srpskog društva (ili još češće, svakodnevni problemi gradske hronike) predstavljaju odraz inherentnih defekata srpskog naroda kao „nedovoljno vrednog" (a ne objektivnih istorijsko-socijalno-političkih okolnosti, u kojim su kulturološke osobenosti naroda samo jedan od faktora), i ekskluzivno proizilaze iz srpske kulture kao takve, pa su samim tim su nezamislive u „razvijenim i civilizovanim društvima".
Nastavak, na linku
http://www.rts.rs/page/oko/sr/story/3211/drustvo/4424089/krajnosti-nacionalne-svesti.html
Da, autor je sasvim studiozno, precizno primetio taj "rascep srpske duše" ili rascep srpske nacionalne svesti.
I kao što pesma kaže, nije lako Srbin biti, nije rode moj.. A mi Srbi, mili brate, mi smo čudan soj...
https://youtu.be/c41eCBDwhRI
Poslednja izmena:
