Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.612
Одлазак перспективних српских младих кошаркаша на америчке колеџе је проблем који је присутан деценијама. Како су амерички колеџи почели плаћати кошаркаше и то примања доста већа него ли ти српски надарени тинејџери могу добити у клубовима у Србији тај егзодус српских перспективних кошаркаша ће се увећати. И у сезони 2024/25 имаћемо у првој ен-си-еј-еј дивизији 40ак српских младих кошаркаша.
Ти млади кошаркаши ће кроз америчке универзитете добити добре услове за школовање, стећи добро образовање, добру перспективу у животу, са овом пеомјеном и финансијски ће добро проћи, но када је у питању играчки развој то су често "године које ће појести скакавци". Зависно од колеџа неки остваре неки напредак, многи не, неки заврше са кошарком у двадесет и некој и ту је свакако за играчки развој боља опција остати у српским тимовима.
Након колеџа, неки се попут рецимо Душана Ристића или Уроша Плавшића врате на добар кошаркашки колосјек, многи се не врате.
Но ту се ништа не може ичинити, нити се тај егзодус може спријечити, сваки родитељ ако има прилику даће предност тој опцији, превише је повољности, изузетак је тек ако су ти млади играчи, попут Топића и Ђуришића већ загазили озбиљнио професионалним путем.
Тако нам је како нам је, на српским тренерима је да раде са оним младим кошаркашима који остају у Србији, неки који су прошли "испод радаеа" америчких колеџа, временом се покаже да има ту потенцијала да израсту у врсне играче, неки кошаркаши који су били до двадесет друге, двадесет треће, "непримијећени", играли КЛС, попут Стефана Јовића, Николе Калинића, Алексе Аврамовића, израсту у одличне играче који су и у репрезентацији оставили траг, или колико сутра Филипа Барне, Стефана Миљеновића и иних. Само са тим играчима треба радити, надграђивати их, истрпити у развоју, истрпити и грешке, лоше периоде, улагање у младе временом се увијек исплати.
Ти млади кошаркаши ће кроз америчке универзитете добити добре услове за школовање, стећи добро образовање, добру перспективу у животу, са овом пеомјеном и финансијски ће добро проћи, но када је у питању играчки развој то су често "године које ће појести скакавци". Зависно од колеџа неки остваре неки напредак, многи не, неки заврше са кошарком у двадесет и некој и ту је свакако за играчки развој боља опција остати у српским тимовима.
Након колеџа, неки се попут рецимо Душана Ристића или Уроша Плавшића врате на добар кошаркашки колосјек, многи се не врате.
Но ту се ништа не може ичинити, нити се тај егзодус може спријечити, сваки родитељ ако има прилику даће предност тој опцији, превише је повољности, изузетак је тек ако су ти млади играчи, попут Топића и Ђуришића већ загазили озбиљнио професионалним путем.
Тако нам је како нам је, на српским тренерима је да раде са оним младим кошаркашима који остају у Србији, неки који су прошли "испод радаеа" америчких колеџа, временом се покаже да има ту потенцијала да израсту у врсне играче, неки кошаркаши који су били до двадесет друге, двадесет треће, "непримијећени", играли КЛС, попут Стефана Јовића, Николе Калинића, Алексе Аврамовића, израсту у одличне играче који су и у репрезентацији оставили траг, или колико сутра Филипа Барне, Стефана Миљеновића и иних. Само са тим играчима треба радити, надграђивати их, истрпити у развоју, истрпити и грешке, лоше периоде, улагање у младе временом се увијек исплати.
