Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
2zZMOpD.jpg
 
Приђимо и молимо се док још имамо времена. Док смо у овом животу ми можемо да умилостивимо Бога. Није тешко да стекнемо опроштај све док имамо времена да ударамо на врата Његовог милосрђа. Пролијмо сузе док још [траје] рок за њихово примање како не бисмо, отишавши у тамошњи век, бескорисно плакали. Јер, тамо нема никакве користи од суза.
Зашто смо немарни за спасење? Зашто не желимо да се исцелимо док још има времена? Због нешто мало суза проливених у ово време и ради покајања Бог опрашта све грехопаде. Плачимо нешто мало овде, да не бисмо плакали тамо у векове векова у тами најкрајњој. Покај се овде да тамо не би био бачен у неугасиви огањ ✞ ✞ ✞
 
Неки амерички туриста је посетио старог монаха и са дивљењем схватио да он живи само у једној соби са иконама и књигама. Сто, полице и то је сав намештај...
- Где је твој намештај? - упитао је туриста.
- А твој?
- Мој? Ја сам овде само у пролазу. Ја сам туриста!
- И ја сам такође, одговори му мудро старац. ✞ ✞ ✞
 
Два крила која могу уздигнути човека изнад земље - то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба.

архимандрит Амфилохијe (Макрис)
 
Као што бршљан, обавивши се око винове лозе, уништава њен плод, тако и таштина или самохвалисање (поноситост, гордост) уништава све трудове и подвиге хришћанина.

Преподобни Исаија Отшелник
 
Не љути се на грешника и не смеј се над њим,него нека ти његов пад послужи као поука за смерност.Знајући да си и сам слаб и склон злу,говори себи: "Данас је пао он, а сутра ћу ја".
Свети Никодим Агиорит
jako lepo receno,,, :( i veoma istinito i za pouku svima nama...
 
Када магнет благодати снажно повуче душу у горње светове, тада се човек претвори у молитвену стрелу која муњевито проходи пространства и просторе. Гром благодати удара у срце за многе подвиге и трудове.

Свeти Јустин Ћелијски
 
Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит.

Св.Николај Велимировић
 
ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН1. Не слушај савете људи који себи угађају, који су себе учинили робовима стомака и телесних страсти.
2. Свако ко воли чистоту и целомудреност постаје храм Божији.
3. Нека твоја рука не буде испружена ради узимања, већ нека радије буде испружена ради давања (Сир. 4, 35).
4. Ко другога оговара, сам себе осуђује. У ономе ко оговара пребива клевета, и мржња, и сплеткарење. Он се праведно сматра братоубицом.
5. Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље.
6. Немој давати своме срцу да буде жалосно, него се теши у Господу.
7. Славољубље је душевна болест, лукава страст.
8. Немој се превазносити ако си здрав телом, већ се бој.




- - - - - - - - - -

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК
1. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив.
2. Као што вода може избрисати слова, тако и сузе могу избрисати грехе.
3. Многоговорљивост произилази понекад од угађања стомаку, а понекад од таштине.
4. Злоба проистиче из уображености и гнева.
5. Лицемерство проистиче од самозадовољства и својеглавости.
6. Има болести које се добијају ради очишћења од грехова, а има и таквих које треба да сломију наш понос.
7. Преједање је мајка блуда, а морење трбуха - виновник чистоте.
8. Немој рећи да скупљаш благо ради сиромаха. Царство се Небеско могло купити и за само две лепте.
9. Онај ко плаче за собом, не зна за униније.
10. Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата.
11. Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
12. Не скидај душевног ока са гордости: међу свим лоповима духовним нема опаснијег од ове страсти.
 
"ПРИЧА О МИРАЗУ


Пошао неки царев син по свету да тражи себи девојку.
У старо време такав је био обичај, да се царев син жени најбољом девојком из свог народа.
Пошао тако и онај царевић по народу, повео многе слуге и понео велико благо. Проходио је села и градове, знојио се кроз пешчане пустиње, хладио се кроз зелене горе, обијао росу по долинама, пловио по дубоким водама и пешачио по белим стенама, коначио где омркне, а освитао је увек где није омркао.
Но нигде није могао наћи за себе девојку.
Једног вечера нађе се царевић у неком дивном селу, које се звало Извори. У том селу је заиста било мноштво јаких и свежих извора, који су опет напајали мноштво њива и вртова и шума и пашњака и воћњака и шарених ливада. Због тога је село и названо: Извори.
Уморни путници закуцају на врата најбоље куће коју су видели у селу. У тој кући живела је једна добра жена са својом малом кћерком. Царевићу се допаде кћерка, па упита мајку за њу. Смерна мајка паде пред колена царевића и са стидом одговори му, да она није достојна толике почасти, нити њена кћерка толике славе, а при том девојчица је још недорасла за удају.
На то царевић рече, да он може чекати док девојчица порасте.
Онда извади он прстен и обручи девојку и даде јој седам златотканих хаљина.
Зором диже се царевић са својим пратиоцима да продужи пут.
Само још рече мајци, да кад девојка порасте, нека се обуче у свих оних седам хаљина и нека дође к њему, слободно сама.
Тада упита кћерка, како ће она погодити пут до царева двора. На то јој царевић даде један штап и рече:
- Овај ће те штап водити правим путем и довести к мени. Кад год будеш на раскршћу, те не знаш којим ћеш путем поћи, ти удари овом штапом, па где ти се одговори: "Ја сам пут", ти онуда и иди.
После тога царевић се опрости са мајком и кћерком и задовољан врати се у своју престоницу.
Пролазио је дан за даном, година за годином, а кћерка је расла и већ порасла велика девојка.
Једног дана дође писмо од царевића, да је време и да он је очекује.
Тада мајка обуче кћерку у седам златнотканих хаљина, пољуби је и испрати је на пут, пожелевши јој сваку срећу.
Путовала девојка, путовала дуго, док стиже на неко раскршће, где се пут грана у много путева.
Онда девојка удари штапом о један пут и чу глас где виче од пута:
- Овуда је пут!
Зачуди се девојка, па удари штапом о други пут и чу исти глас:
- Овуда је пут!
Зачуди се девојка, па удари и о трећи пут и зачу глас:
-Овуда је пут!
Тако би и са четвртим и свим осталим путевима.
Хајде да још пробам и овај последњи пут који је био сасвим мало угажен и узан. Кад удари о тај пут наједном чује глас:
-Ја сам пут!
Зачуди се девојка, па сетивши се речи царевића пође тим путем.
Ишла је тако, ишла, а пут се све више ширио пред њом, док опет дође ново раскршће. Но, ту се она није дала збунити. Ударала је штапом о сваки пут и чула је глас:
-Овуда је пут!
Но она није пошла тим путем, него се упућивала оним путем од кога је долазио глас:
- Ја сам пут!
Тако је она срећно прошла сва раскршћа и избегла сва беспућа, док најзад није угледала царски град.
Пред градом сачекале су је цареве војводе и одвеле у двор царев. Кад ју је видео царевић, веома се обрадовао и одмах је приредио свадбени пир.


Царевић је сам Христос Господ. село је овај свет. Најбоља кућа у селу где добра мајка живи јесте Црква Божија. Ћерка представља хришћанску душу. седам хаљина јесу седам главних добродетељи, у које се свака душа мора обући, да би била угодно Богу. Путоказни штап то је вера. Путеви на којима се чије глас Овуда је пут!, представљају оне путеве који указују филозофи по своме људском разуму. Нико од филозофа не усуђује се да каже: Ја сам пут!, него сви говоре: Овуда је пут! Само је Господ Христос рекао: Ја сам пут! Вером се тај пут налази и вера га познаје. То је онај чудотворни путоказни штап. Престоница је Царство небеско. Војводе цареве, који дочекују душу, јесу анђели Божји. Свадбени пир јесте радост од сједињења душе са Створитељем својим у вечности. ".
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top