Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
О борби против туге

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.

Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже на Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1. Кор. 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи је онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега и Он је никада неће оставити.

Св. Јефрем Сиријски
 
Ми смо дужни да речи штедимо више него новац и да не верујемо свима без размишљања. Ако обуздаш језик и научиш га да ходи исправно, он ће бити као царски коњ, кога јаше цар; а ако га оставиш необузданим, носиће ђавола и демоне.

Свети Јован Златоуст
 
"Прави мудрац стара се само о томе да добро чини, док се лажљиви мудрац стара само о томе да о њему говоре како он добро чини."

"Сви Божији људи не воле бити у слави међу људима."


(Филарет Московски)
 


ЛЕГЕНДА О НЕМОЈ ЦРКВИ

Стара легенда казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне.

Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цркву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше.

Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље… како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични и нежни звуци, као звуци далеке лауте.

Шта је то? – питао је старац.

То су свете молитве – одговорио је Анђео – само се оне овде чују!

Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму….

Анђео га погледа тужног лица.

Желиш са знаш? Погледај…
Далеко доле, видео се велики храм. Чудесном снагом су се оворили његови зидови и старац је могао видети све што се дешава унутра. Храм ју увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор. Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није су могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и … ни звука! На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.

Аха, хор ћу сигурно чути… – помислио је старац.

Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније – царовала је потпуна тишина. Било је сасвим чудно гледати: регент махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања, тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварли уста, али песме није било.
Шта је ово – помислио је старац.

Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло. Читава црква је била нема.

Зашто је тако? – питао је старац.
Спустимо се и ти ћеш видети и разумети – рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да су усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… и одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.

Ах, та проклета женетина! – размишљала је она – Опет у новој одећи! Муж пијаница, деца неваспитанци, а она не обраћа пажњу! .. Само се лицка!

Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: “ … Тешка досада! Лоше сам трговао .. изгубио сам хиљаду, а можда и хиљаду и по…“

Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли. „Ах, како је добра Дуљаша! Код ње све вреди: и лепа и има посао … добар. Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?“

И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само су изгледали као да се моле.
Разумеш ли сада? – питао је Анђео – Такве молитве до нас не долазе. Зато и изгледа тако – сви су заиста неми…

Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио: „Господе, Ти си благ и милостив… Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!“
У углу, на коленим, а прибијен уза зид, стајао је дечачић.
У очима су му блистале сузе. Молио се за своју болесну мајку. Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце. Тамо су били брига и љубав.
Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не донесе.

Епископ Кинешемскиј Василиј (Преображенскиј) (1876-1945)
 
Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону - гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима. Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге.

Св. Николај Жички
 
"Zemljoradnik koji voli oranicu , prvo je obnavlja i istrebljuje korov iz nje , a tek zatim je zasejava semenjem ; tako je i onaj koji ocekuje da njegovu dusu Bog zaseje semenom blagodati duzan da prvo ocisti dusevnu njivu , kako bi seme koje ce na kraju na tu njivu baciti Sveti Duh , donelo savrsen i izobilan plod . Ako , pre svega , to ne bude ucinjeno , i ako se covek ne ocisti od svake necistoce tela i duha , on ce ostati telo i krv , i daleko udaljen od zivota u Bogu".
Patrologiae Graecae XXXIV tom ( iz knjige "Asketski ogledi" Svetog Ignjatija Brjancaninova") .

Sveti Makarije Veliki :
" U Bogu nema nepravde . Bog nece ostaviti neispunjeno ono sto je On ostavio Sebi da ispuni , kada mi ispunimo ono sto smo duzni da ispunimo".


"Nauceni Svetim pismom i spisima svetih otaca , mi verujemo i ispovedamo da bozanska blagodat deluje , kako ranije , tako i sada , u Pravoslavnoj Crkvi , bez obzira na to sto nalazimo malo sasuda koji su je dostojni . Ona osenjuje one podviznike koje joj je ugodno da oseni .Oni koji tvrde da je sada hriscaninu nemoguce da postane pricasnik Svetog Duha protivurece Svetom pismu i svojim dusama nanose najvecu stetu , kako o tome predivno rasudjuje prepodobni Makarije Veliki .Oni , ne naslucujuci nikakav narocito uzviseni cilj u hriscanstvu , ne znajuci za njega , cak i ne pomisljaju o njegovom dostizanju ; zadovoljavajuci se spoljasnjim ispunjavanjem nekoliko vrlina , sami sebe lisavaju hriscanskog savrsenstva. Sto je gore od svega - oni , zadovoljavajuci se svojim stanjem i smatrajuci da su zbog svog spoljasnjeg ponasanja dospeli do vrha duhovnog zivota , ne samo da ne mogu da imaju smirenje , duhovno siromastvo i skrusenost srca , nego upadaju u samomnenje , u preuznosenost , u samoobmanu , u prelest i vise se ne brinu za duhovno napredovanje . Nasuprot tome , oni koji veruju u postojanje hriscanskog savrsenstva , sa svim usrdjem se ustremljuju na njega , stupaju u neprestani podvig da bi ga dostigli . Shvatanje o hriscanskom savrsenstvu ih cuva od gordosti ; u nedoumici i placu , oni stoje u molitvi , ispred zakljucanog ulaza u taj duhovni dvorac . Oni koji su Jevandjeljem uvedeni u pravillno samoosudjivanje , smireno , ponizno razmisljaju o sebi ; smatraju se nepotrebnim slugama koje nisu ispunile naznacenje koje je Iskupitelj stekao i predodredio ljudima koje je iskupio . Odbacivanjem zivota po jevandjeljskim zapovestima i po ucenju svetih otaca - samovoljan zivot , zasnovan na sopstvenom umovanju , cak i ako je veoma borben i veoma pristojan - ima najstetniji uticaj na pravilno shvatanje hriscanstva , cak i na dogmatsku veru ( Tim1 , 19) . To je sasvim jasno dokazano karakterom besmislenih zabluda i razvrata , u koje su upali svi odstupnici , svi jeretici i raskolnici" .
 
„Не, Љоша, нису демони јаки, него су људи без Бога слаби. Апостол Павле у Посланици Филипљанима пише: „Све могу у Исусу Христу који ми снагу даје“.

Тако и сваки хришћанин који живи у Христу, има од Њега благодатну заштиту и снагу да се супростави замкама и нападима демона. Таквом рабу Божијем демон не може да придје – сила Божија својим пламеном прља нечистога. А до безбожника – пут је широк, навали, искушавај! Тај неће ни приметити да је већ пао у ропство некој демонској страсти …

Роман „Флавијан“ – протојереј Александар Торин, страна 71.
 
2yufy9i.jpg
 
"Искрено велим, ја никада не бих веровао у Христа, да није васкрсао и тиме смрт победио. Нашег највећег непријатеља победио и бесмртност нам даровао. Без тога, овај је свет хучна изложба одвратних бесмислица".

Св. Јустин Ћелијски
 
Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив... Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. ... Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се.

Св. Јефрем Сирин
 
"Prvi covek Adam postade dusa ziva , a poslednji Adam duh koji ozivljuje " . (Kor 15, 45)

"Neznanje nije svesno svog neznanja , neznanje je zadovoljno svojim znanjem" - Sv. mucenik Petar Damaskin .

"U nasem vremenu , u kome su se sablasni tako namnozile, moramo posebno da pazimo na sebe , ne obracajuci paznju na zivot i dela bliznjih , i ne osudjujuci sablaznjene , jer smrtonosno dejstvo sablazni lako prelazi sa onih koje je ona zanela na onoga koji ih osudjuje" - od Opitnih i uvazavanja dostojnih Staraca.
 
Pošto sam duhovna osoba, na osnovu mog ličnog unutrašnjeg ostvarenja mogu da kažem da duša ne umire. Mi znamo da smo večni. Došli smo od Boga, sada smo u Bogu, rastemo u Boga i ispunićemo Boga. Život i smrt su kao dve sobe; prelazak iz života u smrt je kao odlazak iz jedne sobe u drugu. Ja sam sada u mojoj dnevnoj sobi. Tu pričam sa vama, meditiram sa vama, gledam vas. Ovde moram da pokažem moje fizičko telo; moram da radim i da budem aktivan i da pokažem moj život. A tu je i druga soba, moja spavaća soba. Tu se odmaram; spavam. Tu ne moram da pokazujem moje biće nikom; tu sam samo za sebe.
Mi dolazimo od beskrajnog života, božanskog života. Taj božanski život ostaje na zemlji kratak vremenski period, recimo pedeset ili šezdeset godina. Tada mi u sebi imamo naš zemaljski ograničeni život. Nakon određenog vremena, taj život opet prolazi kroz koridor smrti na pet ili deset ili petnaest ili dvadeset godina. Kad uđemo u taj koridor, duša napušta telo radi krećeg ili dužeg odmora i vraća se u oblast duša. Tu če duša, ukoliko je čovek bio duhovan, povratiti večni život, božanski život koji je postojao pre rođenja, koji postoji između smrti i rođenja, koji postoji u smrti, a istovremeno prevazilati smrt.

Šri Činmoj
 
POKAJNIKU se otvaraju oči za dva puta: za onaj kojim ide, i za onaj kojim treba da ide. Više je onih koji se kaju, no onih koji skreću svoje kolesnice na novi put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku - jednom hrabrošću da zaplače nad starim putem, a drugom da se obraduje novom.
Ove reči Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, zapisane u "Molitvama na jezeru", najbolje svedoče koliko je velika prekretnica na kojoj se nalazi čovek u trenutku kada odluči da pristupi Svetoj tajni ispovesti i pokajanja. Ili u trenutku kada unutrašnji nespokoj više ne može da se nosi bezglasno i kada tegobe duše postanu nepodnošljive.
 
Savest čovekova je knjiga koju niko ne može da ispiše, ali ni da izbriše. Ona za čovekom ide svuda i ona nas, ma koliko mi hteli da duboko u sebi sakrijemo tajne o nepravdama koje smo naneli bližnjima i druge grehove koje čini svaki čovek, na njih uvek podseća - veli, u miru fruškogorskog manastira Velika Remeta, čiji je iguman, arhimandrit Stefan Vučković.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top