Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Љубави није својствено живети у себи, љубав треба да се излива на све стране, око себе, као што је некада рекао отац Николај Гурјанов, када су га питали: „Шта ћете пожелети?“ – „Обиље љубави ка свему што нас окружује“.

Протојереј Андреј Лемешонок
 
Чудесна је то ствар. Господ ми је лично заповедио да држим ум свој у аду и не очајавам. Ето како је Он близу нас: Ја сам с вама у све дане до свршетка века, и још: Призови ме у дан туге своје и избавићу те и ти ћеш ме прославити (Мт.28,20; Пс.49,15).
Душа се цела обнавља када је Господ додирне. Ово разумеју само они који су то познали кроз опит, јер се без Духа Светог не може познати небеско, и овог Духа је Господ послао на земљу
Ко ће описати радост од познавања Господа и ненасите тежње Њему дан и ноћ? О, колико смо срећни ми хришћани. Нема ништа лепше него знати Бога. Ништа, пак, није горе него не знати Га. Блажени су и они који Га не знају, али верују у Њега.
СВЕТИ СТАРАЦ СИЛУАН АТОНСКИ
 
Каже свом Старцу човек :

" Читам, читам Псалтир, али ништа не разумем.
Па претпостављам да је много боље да ову књигу ставим на полицу. "

А Старац му рече :

" Не, немој."

" Зашто ? Ја не разумем ништа ! "

Старац му одговори :

" Да, али демони разумеју.
Они разумеју шта се тамо о њима говори, не могу то да поднесу и побегну.
Стога, читајући Псалтир, протерајмо демоне из себе. "

Свети Варсануфије Оптински
 
"Не тугујте, ако видите да неко устаје против Вас. Много би горе било, ако би Вас сви волели: то би значило да угађате људима по сваку цену. Христа су мрзели, распели су га. Па одакле онда да ми очекујемо свеопшту љубав, ако идемо Христовим стопама? Пазите да Вам савест буде чиста, и не бојте се људске мржње, бојте се мржње у сопственој души."
 
Старче, да ли сваки човек који живи по Богу осећа духовну радост ?

" Наравно ! Да би се човек истински, духовно радовао, треба да воли ; а да би волео, треба да верује. Људи немају веру, па зато немају ни љубави, пожртвовања и радости. Да верују, они би и волели, жртвовали би се и радовали. Из пожртвовања се рађа највећа радост. "

Старац Пајсије Светогорац
 
"Никада не клони у борби и војевању са гресима својим. Никада се не уплаши када се рвеш са ђаволима, када се гушаш са демонима. Увек си јачи Крстом Христовим од њих, то знај. Нема греха који ђаволи могу теби наметнути, ако ти нећеш, нема! Све зависи од тебе, а ти имаш свеоружје Божје: крст, молитву и пост."
Свети Јустин Ћелијски
 
Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ.
На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова:
један од његових ногу, други од ногу Господа.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да
погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже
само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време
у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку.
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио:
„Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто
се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато
што сам те у то време носио на рукама.“
 
Као чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. (Св. Николај Жички)
 
На питање како је постало зло? – Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? – Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава. (Св. Филарет Московски)
 
Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону – гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.
Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге. (Св. Николај Жички)
 
„...Умиривале су је понављајући њено име Нађа, Нађа, а она је непрестано пружала руке према мени, несигурно корачала, падала, губећи на махове свест.

Река народа текла је даље, само су се главе окретале према нама, а ја пожурих да скратим Нађи пут. Њене пружене руке прихватих, а она наслони главу на моје руке и понављаше нешто тихо, тужним гласом.

Њена мајка ми приђе и рече да нађа страда од падавице, па узе крај моје расе и целива је, тако и друге две. Нисам имао у том тренутку ништа на уму сем молитве да Господ уради Нађи оно што би ја желео да учиним али нисам у стању.
У том тренутку, по први пут ми постаде јасно и актуелно овлашћење које ми-Христу посвећени-од Њега имамо, да исцељујемо од сваке болести...(Мат. 10,1)а ја ето, иако.., то не могу!-Да би премостио ту своју немоћ и Нађину изневерену наду, рекох мајци да ћу се за Нађу молити на Светој Гори. А оне, кад то чуше, засветлеше лицима пуним захвалности, па поново узеше расу да целивају,и хтедоше са Нађом да наставе даље према манастиру. Али се она није помицала;стезала је моје руке и нешто шапутала.Мој ум је беше стао. Пођох за Нађиним мислима у себе и сретох-бездан празнине. Њена нада и моја немоћ су стајали још једно према другом. Јак осећај те немоћи и кривице за исту, повезане са Нађиним стезањем мојих руку и њеним болним шапутањем, и ти тренуци се претвараху у вечност. Узбуђен гледао сам у њену мајку и сроднице, а оне су гледале Нађу сузмим очима.

Нађа лагано подиже главу, исправи је, и погледа ме право у очи. О, да су моје очи биле као њене, она би тог часа била исцељена!

Ако је на овој земљи нечег неземаљског, то су њене плаве очи.

Можда је Нађа анђео Господњи, помислих, који је примао на себе страдање да друге спасава: болест - да друге лечи; падавицу – да друге подиже. Није ли Нађа пошла данас овамо, да мене нађе и покаже ми сву моју немоћ и сиромаштво...“


Из књиге ЖИВОТ НА КРСТУ - М. Хиландарац
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top