Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
259334_214408501926512_3072474_o.jpg
 

Никад не веруј својим мислима. Живи једноставно и без сувишног размишљања, као дете са својим оцем. Вера, без превеликог размишљања, чини чуда. Живи са стрпљењем, без много паметовања.

Старац Пајсије Светогорац
 

НЕ КАКО ТИ ХОЋЕШ, НЕГО КАКО БОГ ДА! – истинита прича

Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори:
“ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „.

Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.

Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући.
А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“.

Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“

И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај.

Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата.
Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа.

Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење.

Свети Серафиме моли Бога за нас!
 
Љубав је у врту врлина најлепши од цветова, који заједно чине букет расуђивања. То је најлепша боја у небеској дуги. То је најдрагоценији бисер у круни вере. То је кључ који отвара сва врата људских односа. То је лек који лечи сваку болест душе и тела. То је химна раја.

Старац Јефрем Аризонски
 
Први темељ грађевине човековог бића је радост. Црква жели да смо увек радосни, она не подноси смркнута лица, нити пружа олакшице за лажну тугу за Богом. Различита је ,,жалост по Богу'', добра и истинита туга, која је уздарје Духа, од наше туге која је последица наше одвојености од Бога. Доказ наше аутентичности јесу наша радост и мир. Атмосфера у којој душа може да се изграђује и да види Бога и наслађује се Њиме јесте радост, која је природна и духовна. Пошто прође кроз дар суза, она бива употпуњавана Духом Светим и постаје стална, непресушна и богомдана. Те сузе су танани бол душе што је пала и што је избачена на ову земљу, далеко од Раја, те сада треба да се врати: то је дакле, туга која душу окуша када стекне познање своје болести. Али, та туга и те сузе пружају весеље духу, наслађивање и нежност раја, не укидају радост. Радост се задржава као стално окружење. Као што човек не може да живи у загађеном окружењу, тако не може да живи ни без радости.

Старац Емилијан Светогорац
 

Знај, они који нас муче подсмевањем – они баш и јесу непријатељи наши. И на њих је мислио Господ кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Не знајући шта чине, они нам чине добро.
Огорчавајући и стешњавајући нас они распаљују буктињу божанског пламена у нама. Лајући иза леђа кад ми ходимо у храм Божији они нас гоне ближе Богу. Чинећи нам земљу досадном они нам
чине небо милијим. Мраз и ветар не мисле дрвету добра, али му и нехотично доносе добро. Тако и непријатељи твоји теби.

Свети владика Николај
 

Личност је бол и многи пристају да у себи изгубе личност, пошто не могу да поднесу тај бол. Личност је напор који није одређен природним средствима. Борба за личност је херојска борба. ХЕРОЈСКИ ПОДВИГ ЈЕ ПРВЕНСТВЕНО ЛИЧНИ ПОДВИГ. Личност је повезана са слободом, без слободе нема личности. Реализација личности јесте постизање УНУТАРЊЕ СЛОБОДЕ када се човек више НЕ ОДРЕЂУЈЕ СПОЉА.

Николај Берђајев
 

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.

Архимандрит Андреј Конанос
 

"Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде. Зато, ако некога стварно волите,
покушајте да га промените својом љубављу,
а не ултиматумима."

Владета Јеротић
 

Дете моје, човек је узвишенији од својих прљавштина.
Срце човеково тражи у његовим највишим врховима а не у мочварама његове душе. Молим те, сине мој, немој никада да осуђујеш, никога. Сети се како је Христос на прашини исписао грехове оних који су хтели да убију жену ухваћену у прељуби. Чувај се да се не заразиш туђим грехом али сажали се на човека који је заражен...
можда се не каје, можда је зао и жели да зарази намерно и друге, али сажали се јер - умире. Немој да осуђујеш јер ће тако и Бог онда теби судити."

Старац Гаврило Грузиски
 

Када је човек предан страстима, онда их он не види у себи, зато што живи у њима и кроз њих. Међутим, када га се косне благодат Божија, он започиње да разликује у себи страсно и греховно, признаје њихово присуство у себи, каје се и доноси одлуку да се уздржава од њих. Започиње борба. С почетка се та борба води против дела, а када се човек одвикне од рђавих дела, онда се започиње и борба са рђавим помислима и осећањима. Признак да је нека страст истргнута из срца је - када срце започиње да гаји одвратност и мржњу према страсти.

Свети Теофан Затворник
 

Смрт је судбина свих људи на земљи, и ту судбину нико не може да избегне. Бојимо се смрти, као најљућег непријатеља, горко оплакујемо оне које је она уграбила, а проводимо живот као да смрти уопште нема, као да смо вечни на земљи.
Грех одузима сазнање и осећање сваке истине: он брише из мишљења сећање на смрт, на тај неизбежан догађај.
Да би се сећао смрти, човек мора да води живот саобразно Христовим заповестима. Христове заповести очишћују ум и срце, умртвљавају их за свет, оживљавају за Христа: ум који се одрекао земаљских страсти почиње често да управља поглед ка свом тајанственом прелазу у вечност – ка смрти.

Свети Игњатије Брјанчанинов
 

Неки учен човек сретне пред црквом некаквог старца, пуког сиромаха, и поздрави га:
- Добар дан ти желим, старче!
- Не сећам се да је неки дан био ружан за мене -одговори старац.
- Желим ти срећу!- настави учењак.
- Ја несрећан никад нисам био -одговори сиромах.
Зачуди се учени човек, замисли и запита:Зар ти једини можеш бити срећан међу људима, кад је сав земаљски живот пун брига и беде?
- Несрећан је онај, објасни старац, који тражи срећу на земљи. На земљи нема друге среће до наслањати се на вољу Божију. Пријатно и непријатно, горко и слатко у животу ја свагда примам од Бога покорно и са љубављу.

(Св. владика Николај, Мисионар, бр.12, 1935.)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top