Корисне духовне поуке

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
LoCmcUx.png
 
Грех је пре свега губитак човековог општења са својом сопственом дубином. Човек је дубок, а тако често живи површно, само површним осећањима и појмовима и уместо да живи из дубине, да делује из сржи свог бића он живи рефлексним животом - човек реагује на живот, он је прости одбљесак оних зракова који на њега падају.

Митрополит Антоније Блум
 
Непотребни терет

„Питао је младић старца:Тако си мудар, увек добро расположен, никада се не љутиш… Помози ми да и ја постанем такав.

Старац је пристао и замолио ученика да донесе кромпир и једну провидну кесу.

… Када се на некога наљутиш и сакријеш своју увређеност – рече старац – узми један кромпир па са једне његове стране напиши своје име, а са друге име човека са којим си се посвађао, а онда стави кромпир у кесу.

И то је све? – упита младић изненађено.

Не, – одговори старац – потребно је да увек са собом носиш ту кесу, и сваки пут када се се осетиш увређено да у њу ставиш кромпир.

Младић је пристао. Прошло је неко време. Кеса се пунила кромпирима и постала поприлично тешка. Било је врло незгодно стално је носити са собом. Уз то кромпири који су први стављени у кесу почели су да се кваре. Неки су проклијали, а неки иструлили и ширили непријатан мирис.

Младић је дошао код старца и рекао:Немогуће је ово носити са собом. Прво, кеса је сувише тешка, а друго, кромпир се покварио. Предложи нешто друго.

Али старац је одговорио:То исто дешава се и у твојој души. Када се на некога наљутиш, увредиш, у твојој души се ствара тежак камен иако ти то одмах не примећујеш. Затим камен постаје све већи. Поступци се претварају у навике, навике у карактер, који рађа пороке који заударају. И на тај товар лако би заборавили да није сувише тежак да га стално носимо са собом. Дао сам ти могућност да посматраш цео тај процес са стране. Сваки пут када одлучиш да се увредиш или да некоме нанесеш увреду размисли да ли ти је тај камен потребан.”
 
Не, никако! Бог нема ништа са паклом. Та Огњена Река је она река која од давнине ,,тецијаше из Едема натапајући рајски врт'' (Постање 2:10). То је река благодати Божије којом су се напајали свеци Божији од почетка света. То је изливање Божије љубави на сва Његова створења. Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је Огањ. А огањ сажиже све оне који нису и сами огањ, док оне који су огањ чини да буду сјајни и блиставији (Посланица Јеврејима 12:29). Бог се открио као Огањ и на планини Преображења, а касније је рекао да је Он дошао ''да баци огањ на земљу'' (Лк.12:49), то значи да излије љубав на земљу, у смислу у којем је Свети Јован Лествичник рекао: ,,Љубав је извор огња'' (лествица 30,18). Рај и Пакао су дакле једнако преплављени огњеном реком Божије љубави. Тај нестворени огањ Божије љубави је добронамерно изливен на сва створења без разлике. За једне огањ је рај за друге је пакао. Не чудите се овоме.

Огњена река – Александар Каломирос
 
"... Христос када делује на срце делује директно, драги моји! И када делује на срце не би вам се свидело, који су доживели знају – (односно) свидело би вам се много, али не би се свидело јер је преболно. То је огањ покајања, то је мач оштар с обе стране који засеца и располућује срце, као некада што се, када је (Христос) издахнуо на крсту, поцепала завеса у старозаветном храму на два дела... Такву пукотину има срце, то је раселина духа и душе, која опстаје, из које сукљају вулкани после током целог живота.
То је озбиљна ствар која нема везе ни са каквим фантазијама. Човек може да зна то зато што фантазира о томе, али кад доживи то, а доживи то када се смири и када, ОДУСТАНЕ ОД УТИСКА. Зашто то све радимо? Зашто смо ми девијантни типови лажне побожности? Јер ми хоћемо да оставимо утисак, драги моји. Да се прикажемо Богу, себи и ближњима својим као оно што нисмо. Хоћемо да направимо слободно позориште, театар комедије чула и својих несувислих мисли и фантазија шта би смо желели да будемо. Који свој херој у којој својој причи? То је наш проблем.
И због утиска, докле год желиш да имаш утисак пред Христом нећеш га срести, никада. Имаћеш проблеме у духовном животу. Докле год желиш да оставиш утисак према ближњему, такође нећеш да сретнеш Христа и Духа Светога. Докле год, а ово је најболније – неуралгична тачка наше промашености духовне – желиш да оставиш утисак пред његовим величанством – собом, нема ти изласка из себе и нема ти сусрета са Христом...“

- о. Александар Јовановић
 
" Jednog dana videše dečaci nekog starca kako ide ulicom sa velikom korpom na ramenu, prepunom blistavih zvezda.

Laganim zamahom ruke on bi s vremena na vreme zagrabio iz korpe i zavitlao kao da seje. Tada bi mnogo prekrasnih zvezdica zalepršalo oko njega kao jato varnica.

– Šta to radite? – upitaše dečaci goreći od znatiželje.

– Sejem sreću! – odgovori čovek i mirno nastavi svoj posao dok su mu se među prstima caklili prekrasni dragulji iz kojih su dečake gledale tople dugine boje poput sunčanih očiju.

Osvojeni tom lepotom mališani smesta pojuriše da uhvate sreću, ali uzalud.

I oni najhitriji i najokretniji ostajali bi praznih ruku.

– Uzalud je što to činite – osvrnuo se tajanstveni starac – tako je nikada nećete uloviti.

– Zašto? – upitaše začuđeno dečaci.

Nasmešivši se, starac je tiho rekao:

– Tek kad se naučite sejati radost i lepotu oko sebe, bićete pozvani na žetvu sreće. Onaj ko grabi sebi, nikada neće uhvatiti sreću. Sreća se uzima raširenih ruku.".
 
" СА СВЕТИМ СТАРЦЕМ ПАЈСИЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН
Бог нам толико даје, а ми то и не примећујемо. Пази да не протраћиш своје драгоцене снаге на непотребне бриге и сујетне ствари, јер ће се све то једног дана претворити у прах и пепео. У супротном увек ћеш бити уморна, са умом расутим на много тога испразног, а Богу ћеш приносити само тај умор и зевање за време молитве.".
 
" O како су ми одвратни они којима гомила даје важност. Идите у самоћу, јунаци гомиле ! Ставите се на кантар самоће, да видите како сте лаки, ораси празни. Идите и видите како је самоћа правичнији и страшнији мерилац вредности.
Ако смете ! "

Свети Николај Велимировић
 
На децу се немој никоме жалити, осим Божијим Угодницима и Мајци Божијој. Исто тако се немој ни хвалити, не изазивај непријатеље.
Ако буде лоше, људи ће се радовати, ако буде добро, изазваћеш завист.

Старац Николај Гурјанов
 
"Starac Pajsije Svetogorac - Čuvajte dušu! (Mračne sile)


S obzirom na to da sam vam mnogo puta pričao o raju, o svetiteljima i o anđelima i o tome kako da dobijete pomoć za svoje spasenje, sada ću malo da vam pričam o paklu i o demonima da biste znali protiv koga se to borimo i da bih vas i o tome posavetovao.

U našu kolibu je jednom došao jedan mladi mag sa Tibeta i pričao mi mnogo o svom životu. Otac ga je, kao sasvim malog dečaka od tri godine, poverio jednoj zajednici od trideset magova na Tibetu, kako bi ga uputili u svoju veštinu. Dostigao je do jedanaestog stepena magijske veštine, a najviši je dvanaesti. Postigavši to u šesnaestoj godini, otišao je sa Tibeta u Švedsku u posetu ocu. Tamo je slučajno sreo jednog pravoslavnog sveštenika i tražio od njega da razgovaraju. Mladi mag sa Tibeta nije uopšte imao predstavu o tome ni šta znači "pravoslavni sveštenik". Sedeli su u sali nekog hotela i razgovarali, a mag je svešteniku počeo da prikazuje neke od svojih veština, samo da bi mu prikazao svoju moć. Pozvao je demonskog zapovednika Minu i rekao mu: "Hoću vode." Podiže se jedna čaša u kuhinji i sama odlazi do slavine, slavina se otvara, čaša se puni vodom, prolazi kroz zatvorena staklena vrata kuhinje i dolazi do maga. On je uze i popi vodu. Posle toga je svešteniku prikazao, u toj sali, ceo univerzum, nebo i zvezde. Počeo je tako od četvrtog stepena svoje magijske veštine, i napredovao je, prikazujući svoje veštine, sve do jedanaestog. Onda je upitao sveštenika kako mu sve to izgleda. "Bio sam spreman" pričao mi je, "da ga ubijem ako počne da mi grdi satanu." Sveštenik mu, međutim, nije ništa rekao. Tada mu mladić reče: "Zašto ti meni ne pokažeš šta znaš?" A sveštenik mu reče: "Naš Bog je vrlo skroman." Skine krst koji je nosio oko vrata i stavi mu ga u ruke; "Hajde sada prikaži još nešto", reče mu. Mladić ponovo pozove Minu, ali Mina je počeo da drhti i nije se usudio da priđe. Pozove satanu, ali on se ponašao isto: ugledao je krst i nije prilazio. Samo je rekao mladiću da se odmah vrati na Tibet. Tada mladić izgrdi satanu i reče mu: "Sada sam shvatio da je tvoja velika moć, u stvari, velika nemoć." Posle toga, dobri sveštenik mu je pričao o svetim mestima, Svetoj Gori i svemu ostalom. Tako mladić ode iz Švedske pravo na goru Sinajsku i u Jerusalim, gde je video Svetu Svetlost. Odatle je otišao u Ameriku da sve sataniste, koje je poznavao, ubedi da se prizovu pameti - Bog ga je učinio dobrim propovednikom. a odatle je došao na Svetu Goru"..
 
Често кад нам умре близак човек остаје у нама не само осећај ненадокнадивог губитка или бол растанка, већ се у нашем срцу буди и осећај кривице према њему, осећај неотплативог дуга. Сећамо се добра које нам је учинио и незахвалности којом смо му одговарали. Колико боли смо причинили нашим ближњима, какву суровост смо показали у односу на њих, колико пута се њихово срце стезало од наших речи као од удараца и како је тешко мислити да су ову бол и нашу неправедност однели са собом у земљу смрти, оставивши нам закаснело раскајање, оставивши у нашем срцу незацељиву рану. Међутим, можемо да поправимо грехове и грешке молитвом за умрле – још у већој мери него да су с нама на земљи. И мртвога можемо да замолимо за опроштај као живога, нарочито на његовом гробу. Било је много случајева кад су душе умрлих захваљивале за молитве за њих или се јављале онима с којима су раније били у свађи како би међусобно опростили једни другима. Живи и мртви су одвојени једни од других као преградом, материјом, али у Цркви Христовој наше душе се налазе у јединству с њима. Светлост црквених молитава обасјава не само земљу, већ и дубине пакла; она доноси олакшање и утеху онима који могу да приме њене зраке или чак њихове мутне одсјаје. У овим молитвама је утеха за мртве и поука за живе, то је плач због трулежности и греховности нашег живота, али у њој звучи и нада. Мртви од нас очекују милост. И како ће се они захваљивати онима који су се молили за њих кад се сретну с њима у загробном свету!

Архимандрит Рафаил Карелин
 
1. Одговор великог старца ави Јовану, иноку обитељи светог Саве, који је искао (благослов) да дође и живи у њиховом општежићу.
Апостол је написао: Онај који је отпочео добро дјело у вама довршиће га све до дана Исуса Христа (Фил.1,6). И Владика наш је рекао онима који су му дошли: Сваки од вас који се не одрече свега сто има и рода свог, и ко не замрзи и живот, тј. душу своју, не може бити мој ученик (Лк.14,33;26). Могуће је Богу да и на нама испуни ону ријеч: Како је добро и лијепо кад браћа живе заједно (Пс.132,1). И ја се молим да ти достигнеш мјеру послушности Господу која се помиње у Дјелима апостолским: Сви који имађаху имања, продаваху и доношаху новац од проданога и полагаху пред ноге апостолима (Дап.4,34-35). Знајући да је твоја намјера угодна Богу, рекао сам љубљеном сину нашем Сериду, који нас је Бога ради сакрио од људи (а уздам се у Бога да ће и тебе са нама покрити): „Прими брата Јована са великом љубављу и без икакве сумње, јер ми је још прије двије године Бог открио да ће он доћи овамо и да ће нам многа братија доћи. Ја сам то откривење држао у тајности све док не сазнам како ће то Господ устројити, а када је настало вријеме, ја сам вам то открио“. А пошто си ти хтео од мене да добијеш неку ствар коју носим, ја сам у присуству брата скинуо кукуљ са своје главе и преко њега ти послао, рекавши: „Дај му овај кукуљ, а мени донеси други“. Чувај га до кончине своје, јер ће те он покрити од многих зала и искушења. Не дај га никоме, јер ти је то благослов Божији из моје руке. И тако, пожури да довршиш дјело своје, да се ослободиш од свега као што смо се и ми ослободили, и буди са нама безбрижно безмолствујући у Богу.


И ја, Серид[1], рећи ћу ти једну дивну ствар: кад је старац ово говорио ја сам помислио у себи: „Како ћу ја моћи све ово да задржим у сјећању да бих то (после) записао? Кад би старцу било угодно, ја бих могао овамо да донесем мастило и хартију и да, слушајући, пишем ријеч по ријеч“. Старац је провидјео моју мисао и његово лице је засијало као огањ. Он ми је рекао: „Пођи, запиши и не бој се. Јер, ако ти кажем и безбројно мноштво ријечи са тим да их ти напишеш, знај да Дух Божији неће допустити да ти напишеш ма и једну ријеч више или мање од онога што ти је речено, па макар ти сам то и желео, него ће научити твоју руку да све речено напишеш по правом редоследу“.

АВВА ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН ПРОРОК

ДУХОВНО РУКОВОЂЕЊЕ
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top