Koren

Grad, korena sraslog za kaldrmu
kamen rukom putara položen
gladak od koraka koji su ga gazili
rušili, iznova zidali, menjali
novi mentalitet nametnuli
bolji ili ne, vreme će otkriti
u zvuku zvona koje u ponoć odjekuje
brojim odkucaje bila
podrhtava žila kucavica
iz tame nepoznate ulice
glasa kojeg nema
onog poznatog da umiri
kao rukom da pomiluje
otera senke koje su se nadkrile
nad trotoarom nekog novog
nepoznatog egzotičnog drveta
umesto duda i guščjeg gakanja
krik pauna se čuje.
Grad, mog korena gubim
oslonac u banatskoj prašini
nestaloj pod asfaltom ispucalim
pod suncem panonskim
i more je presušilo
uporno gori ravnicom
venama reke put svoj usecaju
bore se,
planinski izvori i grad na obali
imenom traje uprkos promenama
on živi...

 

[Soradze]

"Umesto duda i guščjeg gakanja"...

Draga Tam, pogodiste me u najdublje voljeno...

Moram ovo da napišem: kada bih ispred sebe imala desetak pesama, jedna da bude Tamišarkina, tako da stihovi budu obeleženi pseudonimima, tvrdim da bih prepoznala stihove cenjene Tam... prepoznatljivo su topli, gusti, zreli, izbrušenih reči, divnih misli, teku u jednom pravcu, obuhvatajući sve pred sobom, talasaju kao zatalasana Tisa, banatska lepotica, odišu mirom i lepotom... naročitom lepotom Tamišarkinog stila...

Vaši stihovi, draga Tam, imaju ruke, velike, žuljevite, pomalo paorske, tople i sigurne...liče na ruke roditelja koji grle i u koje bih rado da se skrijem u danima nevolje... Utešni su, topli, dragi, opojni, čine da poželim večito da ostanem u njima, u rečima koje izviru iz snage zanosa na snažnom mestu postojanja...

 

[Tamišarka]

"Umesto duda i guščjeg gakanja"...

Draga Tam, pogodiste me u najdublje voljeno...

Moram ovo da napišem: kada bih ispred sebe imala desetak pesama, jedna da bude Tamišarkina, tako da stihovi budu obeleženi pseudonimima, tvrdim da bih prepoznala stihove cenjene Tam... prepoznatljivo su topli, gusti, zreli, izbrušenih reči, divnih misli, teku u jednom pravcu, obuhvatajući sve pred sobom, talasaju kao zatalasana Tisa, banatska lepotica, odišu mirom i lepotom... naročitom lepotom Tamišarkinog stila...

Vaši stihovi, draga Tam, imaju ruke, velike, žuljevite, pomalo paorske, tople i sigurne...liče na ruke roditelja koji grle i u koje bih rado da se skrijem u danima nevolje... Utešni su, topli, dragi, opojni, čine da poželim večito da ostanem u njima, u rečima koje izviru iz snage zanosa na snažnom mestu postojanja...

Hvala Soradze, eto jedan trenutak secanja zapisah za uspomenu... sve se menja možda se i secanja menjaju, ko to zna...

Pozdrav