Trava se uvijala pod teškim zadahom nemirnog vetra dok je nepoznata pitca cvrtukala negde duboko u šumskoj duši. Kraj stare polusrušene crkve niklo je jedno malo drvo koje se predavalo vetru i zajedno sa njim igralo igru samoće. Razbacano ljuto kamenje svedočilo je o jednoj maloj školi sa jednom, možda dve učionice.Par kućica su uspele da ostanu uzdignute glave dok je ostatak kućica postao gola crna zemlja. Prašnjavi drum se pružao negde u daljinu i nestajao u jednoj liniji gde se spaja nebo i zemlja.
Koračao sam teško.Svaki uzdah seoskog vazduha je bivao sve bolniji dok nije na posletku prerastao u tešku, neizdržljivu bol u grudima. Stao sam. Osetio sam haldnoću čelika negde duboko u rebrima. Vrisak mi je odzavanjao u glavi a bol je postala toliko neizdržljiva da sam glavom dotakao zemljicu stiskajući očne kapke. Majka je vikala , oca nisam ni čuo, a sestre su davno prestale da vrište, možda im se Bog smilovao pa ih preselio na bolje mesto ili su još bile tu samo zanemele od bola. Nisam mogao da vidim, prosto nisam smeo. Zadah mi je postao sve teži, bolniji,sporiji. Bele kapice su probijale slepilo i zamagljavale svaki mogoći vidik izbavljenja. U sebi sam ponavljao sve mollitve koje sam naučio u seoskoj školi u nadi da će vetar da oduva svaki bol koji trpi moja porodica, moje komšije moje selo i ja. Neprestano sam osećao težinu vojničkih čizaman na rukama, nisam hteo da gledam tu bedu od ljudi, hteo sam da ponesem lepo sećanje na život, na ljude,na selo. Nisam ni pokušao da shvatim da je ta rastuća bol u mom telu u stvari karta ka izbavljenju, ka miru. Bilo mi je teško napustiti sve i otići na mesto gde mi preci piju svetu vodu i gde pričaju svoj život. Šta da im ja ispričam o svom? Da im pričam o tupoj boli? O majčinom vrisku? O očevom nemom glasu? O sestrama koje leže negde nepomične? Neka hvala, neću!
Nakon nekog vremena nisam više ništa čuo, bol je prestala i odsjaj belih kapica je prestao da me zaslepljuje. Ustao sam, uspravio sam se kao jablan visok i pogledao sam oko sebe, video sam prelepo cveće raznih boja i čuo sam zujanje veselih pčela na prostranom polju,meni nepoznatom. Ispod jede procvetale krošnje stajala je jedna žena sa dve devojke i jednim čovekom. Bili su obučeni u belu odeću, belu poput januarkog snega. Prišao sam polako u nadi da se neće upališiti, ali desilo se baš suprotno. Žena se okrenula i povikala “Sineeeee!” ostao sam nem, bila je to moja majka sa mojim ocem i dvema sestrama. Prišao sam bliže da ih pozdravim, ali nisam mogao da ih dodirnem, zašto Bože? Pitao sam. Umesto Boga čuo sam glasa svoje sestrice: “Ovo je bato rajsko polje gde izmučene duše dolaze da nađu mir, gde sve muke prestaju, a nastupa blagostanje gde se ljubav ne pokazuje dodirom” Ostao sam zbunjen kao malo dete.
Nisam mogao da poverujem, možda zbog želje da se vratim u svoje kosmetsko selo, danas ne znam.
Videvši moje namere da se bacim u trk i da nestanem zajedno sa linijom daljine, druga sestrica mi je tihim glasićem rekla: “Ako pokušaš da bežiš ili ne budeš verovao ovom polju, bićeš osuđen na večno lutanje”
Šta mislite šta odlučih? Ostavljam da malo mislite o tome. Ja imam večnost da mislim.
Videćete me u jednom malom selu gde se nalazi polusrušena crkva i gde peva nepoznata ptica u dubini šumske duše. Možda je to kukavica koja kuka i priča životnu priču trinaestogodišnjeg dečaka kojeg su zaslepile bele kapice, ustukle vojne čize i večno uspavao hladni čelik, a možda i nije možda je to samo još jedna zalutala duša u telu ptice.
Danas mi duša pripada Kosmetu gde pevušim sa vetrom, grejem sa Suncem, smejem se sa tišinom i dozivam izgubljeno detinstvo.
Koračao sam teško.Svaki uzdah seoskog vazduha je bivao sve bolniji dok nije na posletku prerastao u tešku, neizdržljivu bol u grudima. Stao sam. Osetio sam haldnoću čelika negde duboko u rebrima. Vrisak mi je odzavanjao u glavi a bol je postala toliko neizdržljiva da sam glavom dotakao zemljicu stiskajući očne kapke. Majka je vikala , oca nisam ni čuo, a sestre su davno prestale da vrište, možda im se Bog smilovao pa ih preselio na bolje mesto ili su još bile tu samo zanemele od bola. Nisam mogao da vidim, prosto nisam smeo. Zadah mi je postao sve teži, bolniji,sporiji. Bele kapice su probijale slepilo i zamagljavale svaki mogoći vidik izbavljenja. U sebi sam ponavljao sve mollitve koje sam naučio u seoskoj školi u nadi da će vetar da oduva svaki bol koji trpi moja porodica, moje komšije moje selo i ja. Neprestano sam osećao težinu vojničkih čizaman na rukama, nisam hteo da gledam tu bedu od ljudi, hteo sam da ponesem lepo sećanje na život, na ljude,na selo. Nisam ni pokušao da shvatim da je ta rastuća bol u mom telu u stvari karta ka izbavljenju, ka miru. Bilo mi je teško napustiti sve i otići na mesto gde mi preci piju svetu vodu i gde pričaju svoj život. Šta da im ja ispričam o svom? Da im pričam o tupoj boli? O majčinom vrisku? O očevom nemom glasu? O sestrama koje leže negde nepomične? Neka hvala, neću!
Nakon nekog vremena nisam više ništa čuo, bol je prestala i odsjaj belih kapica je prestao da me zaslepljuje. Ustao sam, uspravio sam se kao jablan visok i pogledao sam oko sebe, video sam prelepo cveće raznih boja i čuo sam zujanje veselih pčela na prostranom polju,meni nepoznatom. Ispod jede procvetale krošnje stajala je jedna žena sa dve devojke i jednim čovekom. Bili su obučeni u belu odeću, belu poput januarkog snega. Prišao sam polako u nadi da se neće upališiti, ali desilo se baš suprotno. Žena se okrenula i povikala “Sineeeee!” ostao sam nem, bila je to moja majka sa mojim ocem i dvema sestrama. Prišao sam bliže da ih pozdravim, ali nisam mogao da ih dodirnem, zašto Bože? Pitao sam. Umesto Boga čuo sam glasa svoje sestrice: “Ovo je bato rajsko polje gde izmučene duše dolaze da nađu mir, gde sve muke prestaju, a nastupa blagostanje gde se ljubav ne pokazuje dodirom” Ostao sam zbunjen kao malo dete.
Nisam mogao da poverujem, možda zbog želje da se vratim u svoje kosmetsko selo, danas ne znam.
Videvši moje namere da se bacim u trk i da nestanem zajedno sa linijom daljine, druga sestrica mi je tihim glasićem rekla: “Ako pokušaš da bežiš ili ne budeš verovao ovom polju, bićeš osuđen na večno lutanje”
Šta mislite šta odlučih? Ostavljam da malo mislite o tome. Ja imam večnost da mislim.
Videćete me u jednom malom selu gde se nalazi polusrušena crkva i gde peva nepoznata ptica u dubini šumske duše. Možda je to kukavica koja kuka i priča životnu priču trinaestogodišnjeg dečaka kojeg su zaslepile bele kapice, ustukle vojne čize i večno uspavao hladni čelik, a možda i nije možda je to samo još jedna zalutala duša u telu ptice.
Danas mi duša pripada Kosmetu gde pevušim sa vetrom, grejem sa Suncem, smejem se sa tišinom i dozivam izgubljeno detinstvo.