Sedefasta školjka tvoje mehke vulve, navodila me na blud, nisam plaćo račune. Jurili me zelenaši, al sam se pozvo na Hareta, sad me juri Hare jer se pozivam na njega. U Tunisu me prevarili, a ja mislijo oni mi braća, pjevo im sevdalinke, a oni se smijali i sprdali se sa mnom.
Sve u svemu sad je sranje, eto me u pustinji, nejma ničega. Bosna daleko, e da mi je sad prošetat Sarajevom i napajati se mirisom iftara i zovom sa munare, čini mi se da bih se ponovo rodio.
O Alaše Alaše zašto mi ovo radiš? Daj ba da se izvučem iz ove pustinje, biću bolji čojek. Davaću zekat sirotinji i neću više drkati na dan Bajrama.
Ima jedna flaša loze, sa medicinske tačke gledišta loše je da je ispijem jer će nastupit dehidratacija i bolna smrt, ali ko ga ****. Ionako je sve svršeno. Adio svijete, adio Bosno moja i šeher Sarajevo, adio Bijograde i zeleni vijencu, kosmopolitski megalopolisu. Mnoge lijepe dane sam u tebi proveo a evo sada nam se bliži kraj.
Dođe mi da zapjevam, ali se onda sjetim u kakvoj sam situaciji pa brzo odustajem. Eh da imam kisjelu vodu makar da gasim, čini mi se lakše bi meni bilo. Evo ga, dolaze Rade Lacković i Falzija na mrkom doratu da me spasu.
Đe si Rade đe si Fazlijo?! Spasite me samoće, ćutanja i plača, pomozite da postanem od pustinje jači. Fazlija mi lupa šamar, viče da se priberem i donosi čašu vode sa izvora.
Nakon par trenutaka slika nestaje, shvatam da je sve bila samo halucinacija, polako tonem u prijatnu malaksalost. Već vidim tesnimsko vrelo i džennetske hurije kako se smiješe i zovu me na vječno uživanje. Sklapam svoje oči, pozdravljam se sa planetom i krećem prema vječnosti.
