Disko Kauč
Elita
- Poruka
- 24.591
"Ima nečeg slatkog u konfliktu." To sam čula na nekom predavanju vezanom za novinarstvo (niš me ne pitajte). Odnosilo se na umeće novinara voditelja da uvodi goste u lagani do manje lagani konflikt i da ne izbegava konfliktna pitanja, no naprotiv, da im pribegava. To valjda obezbeđuje gledanost, a i kvalitet razgovoru. (Ne spominjite rijalitije, zamolila bi ve)
Nedavno konstatovah s ćaletom da se konflikt pravi (proizvodi) samo kada se želi nešto postići. To je ono "bistru vodu mutiš". Dakle zamutiš je, bam bam bam...
A onda sam i slušala iskustva mladog advokata koji je tvrdio da na sudu ne valjaju emocije, te zamolio stranku da ćuti jer je ista svadljiva, i onda su provocirali suprotnu stranu da poprska i dobiše ih. Naravno, spor je oko međe. Šalim se, ne znam oko čega je.
Ako pođem od sebe, ja napnem (što bi mi u Niš rekli) onda kad osećam da nešto nije kako treba, a ne znam šta. Ima nešto trulo u državi Danskoj. (Danska <3) Iznapinjem i napinjem dok ne dođem do famozne "istine".
))))
Nesam se školuvala za temilicu, sve pričam iz prakse. Koliko smo vešti u konfliktu valjda zavisi od toga gde smo rasli i čega smo se sve nagledali. Da li smo rasli u konfliktnoj sredini. Da li ste?
Da li se osećate jako i spremno na konflikt? Ili vas isti plaši?
Da li rado ulazite u konflikt?
Da li ulazite samostalno ili samo kada imate podršku?
Da li ulazite srcem? Da li ulazite s ciljem?
Je l vam problem pobuniti se?
Da li se sve može "rečima" rešiti?
Da li se koristite i LAŽIMA da biste se odbranili?
Da li se posle konflikta valja izviniti ili ne?
Da li vas je lako uvući u konflikt?
Da li osuđujete konflikt?
E sad, mimo svih ovih mojih teorija iz prakse gde je konflikt sredstvo, postoje naravno sporne situacije među ljudima. Negde sam primetila, a možda grešim, da se javlja konfliktna situacija kao neki pad u komunikaciji usled nerazumevanja. Ne razumemo se, ono... Mimoilazimo se.
Vredi li se u toj postavci onda uopšte raspravljati? Da li ipak možete da uvažite ljude i stvari koje ne razumete?
Nedavno konstatovah s ćaletom da se konflikt pravi (proizvodi) samo kada se želi nešto postići. To je ono "bistru vodu mutiš". Dakle zamutiš je, bam bam bam...
A onda sam i slušala iskustva mladog advokata koji je tvrdio da na sudu ne valjaju emocije, te zamolio stranku da ćuti jer je ista svadljiva, i onda su provocirali suprotnu stranu da poprska i dobiše ih. Naravno, spor je oko međe. Šalim se, ne znam oko čega je.
Ako pođem od sebe, ja napnem (što bi mi u Niš rekli) onda kad osećam da nešto nije kako treba, a ne znam šta. Ima nešto trulo u državi Danskoj. (Danska <3) Iznapinjem i napinjem dok ne dođem do famozne "istine".
))))Nesam se školuvala za temilicu, sve pričam iz prakse. Koliko smo vešti u konfliktu valjda zavisi od toga gde smo rasli i čega smo se sve nagledali. Da li smo rasli u konfliktnoj sredini. Da li ste?
Da li se osećate jako i spremno na konflikt? Ili vas isti plaši?
Da li rado ulazite u konflikt?
Da li ulazite samostalno ili samo kada imate podršku?
Da li ulazite srcem? Da li ulazite s ciljem?
Je l vam problem pobuniti se?
Da li se sve može "rečima" rešiti?
Da li se koristite i LAŽIMA da biste se odbranili?
Da li se posle konflikta valja izviniti ili ne?
Da li vas je lako uvući u konflikt?
Da li osuđujete konflikt?
E sad, mimo svih ovih mojih teorija iz prakse gde je konflikt sredstvo, postoje naravno sporne situacije među ljudima. Negde sam primetila, a možda grešim, da se javlja konfliktna situacija kao neki pad u komunikaciji usled nerazumevanja. Ne razumemo se, ono... Mimoilazimo se.
Vredi li se u toj postavci onda uopšte raspravljati? Da li ipak možete da uvažite ljude i stvari koje ne razumete?
Poslednja izmena:
