Пише Милорад Вучелић
Британски бригадир и шеф мисије при Народноослободилачкој војсци Југославије Фицрој Маклејн упозоравао је Винстона Черчила, при крају Другог светског рата, да се из постојећег развоја догађаја „јасно види“ да се „иде ка успостављању ауторитарног режима и система заснованог на владавини једне партије“. Черчил га је мирно саслушао и цинично потом упитао да ли он то намерава да живи у Југославији када толико брине о демократији, политичким слободама и владавини права у њој? Наставак приче је свима познат.
Нема готово ниједног сусрета наших политичара са представницима Европске уније који не буди подсећање на поменуте Черчилове речи. Њихове препоруке и налози како да уредимо нашу земљу показали су се погубним по нас. Нама се намећу правила по којима они не би никада живели. Све слушајући наредбе о реформама наши политичари то никако да схвате. Што више слушамо њихове захтеве и ултиматуме све нам више изгледа да они у ствари раде на некој врсти „коначног решења“ за Србе и Србију. И тако је од Хашког трибунала до наредбе како да формулишемо питање Међународном суду правде о саветодавном мишљењу о независности Косова, па преко предлога Резолуције УН и „тековина“ бриселског дуплог паса Бориса и Борка, до отвореног хушкања да се рушењем Устава и одлука Уставног суда изврши етатизација и сецесија Војводине… (Прочитати текст Николе Врзића „Мој пријатељ Мартин“, у овом броју „Печата“).
Пут до тог „коначног решења“, како се некада називало решавање јеврејског питања у нацистичкој Немачкој, води преко сталног оптуживања Срба за сва непочинства, што бива основ за даље и све теже невоље. Сетимо се само колико пута су од стране Вука Драшковића и многих ДОС-оваца Срби оптужени за геноцид над Албанцима на Косову. То је служило као основ за ускраћивање права српском народу на своје историјске и етничке територије. Нашироко је већ разглашена прича о Републици Српској као „геноцидној творевини“. За доминирајуће медије у Србији и њихове уреднике то постају чињенице које се као такве морају прихватити.
Док су све ово чињенице, много шта друго се претвара у контроверзу. Тако Аћиф-ефендија постаје контроверзна личност, Адем Јашари већ је контроверзни јунак, што је и Алојзије Степинац. Анте Павелић прераста у невину поратну жртву српске Удбе , пошто је претходно био сарадник великог злочинца Милана Недића, што му је највећи грех. Захваљујући филмовима и сећањима, све се више исказују људске димензије самог Адолфа Хитлера, а његови војници и официри постају невине жртве руског и српског терора.
Постаје потпуно неважно што је концлогор „Сајмиште“ на територији Независне Државе Хрватске и под потпуном немачком управом, и то што је маја 1944. логор предат усташама на управу. „Заточеници су ту довожени из разних делова Југославије, са Козаре, али и са Косова. При крају рата Немци су затворили логор у Скадру, у којем су Шиптари са Косова утамничили Србе. Па су заточеници пребачени на ‘Сајмиште’ и ту поубијани“. У медијима нема ни податка да је „током бомбардовања Београда од стране англоамеричких снага, априла 1944, неколико бомби пало и на овај логор и усмртило 200 заточеника“. И тако даље, и тако даље.
Истиче се само то да је за све што се дешавало на „Сајмишту“ крив само српски колаборациониста Милан Недић. И нико други. Код Недића нема контроверзи. Најбедније од свега је што се овако тешка сатанизација Срба и мизерни фалсификати потежу у одурном рекламирању филма Горана Паскаљевића, а циљу бесрамног рекламирања и лажирања избора за кандидатуру за „Оскара“. Уместо да се јавности једноставно каже да је снимљен један трендистички филм који на Западу „пали“ и који наравно „суочава Србе са њиховом мрачном прошлошћу“, и готово. Што би правили било какво питање када смо сличну филмску робу већ имали прилику, небројено пута, да видимо, тако да смо већ огуглали (видети текст Миодрага Зарковића „Ред голфа, ред холокауста“).
После дугог ћутања, из своје политичке прошлости поново се огласио Борис Тадић. Ко год је помислио да је нешто рекао о сукобима у Демократској странци, о криминалним радњама највиших припадника режима на чијем је челу био, а које су тек нешто мало изашле на видело, о „тековинама“ његове катастрофалне косовске политике, о банкроту државе у којој је био и шеф државе и председник владе, погрешио би. И онај ко би помислио да је показао спремност да се са извесном саморефлексијом осврне на свој начин владања, у којем није прављена разлика између парламентарне, извршне и судске власти, што је потом прерасло у његову личну власт и власт његовог Кабинета, погрешио би.
Тадић се осврнуо, па преко развалина Србије коју је начинио његов жути картел, оштро напао „недемократски режим Слободана Милошевића“, затражио смену помоћника министра културе, њему неконтроверзног Драгана Коларевића. Поменуо је Тадић по већ описаној пракси и „нацизам“ који је препознао по неким, иначе неприхватљивим списковима, а онда се сам дохватио свога списка и рекао да је „Коларевић за време Слободана Милошевића био један од носилаца пропагандне машинерије недемократског режима“!
Никада у Србији у њеној историји није имао такву пропагандну машину какву је имао и сада има Борис Тадић и његова Демократска странка. И после изборног пораза, њу још нико није ни пипнуо. Нема тога списка на који би сви његови пропагандисти стали, нити има таквога који би тај списак могао направити. Једноставно речено у ту машинерију су били укључени сви, а уз то из буџета обилато плаћени и чашћени, осим неколико изузетака по броју недовољних и за најкраћи списак. Ови пропагандисти „демократског режима Бориса Тадића“, а под командом његових кабинетских службеница и службеника, могли су шта су хтели и радили су шта су хтели, и учествовали су у пропагирању и прикривању тешке пљачке Србије. И данас им, изгледа, нико не може ништа. Све су могли, сем да победе народ на изборима.
Гледајући телевизију и читајући штампу, Тадић стално виђа исте аналитичаре, водитељке и водитеље. Када редовно угледа и Драгана Ђиласа и Бојана Пајтића, дефинитивно закључи да је још увек у прилици да нешто битно одлучује. По томе помисли и да је још увек на власти. Мора међутим да схвати да то више није тако, а не би било згорега да му се помогне, те да нам се и поменути двојац скине с врата. Потом би ови даље могли да се међусобно гледају и сами.
