Комунистички злочини у Црној Гори

@Brđanin шта знаш о Драгиши Ивановићу и Кучком батаљону?

Anyways, I didnt finish telling you my family history. I will write it down in dot points instead of paragraphs.

-- Communists Toma Radosav Jokanović and Miloš Novicev Jokanović were murdered on Rikavac by the Klemente in 1925.

-- Tomo did not have a male heir. However, his older brother Nikola Radosav did -- a son name Batrić who was born in 1914. Toma Radosav also had a younger brother named Pero Radosav who would have two sons following Tomas death -- Stevan Perov (b. 1929), and my grand father Veljko Perov (b.1931). Batrić idolized his pokojni uncle Tomo, and would mirror his path in life by becoming a soldier and a communist.

-- The other victim at Rikavac Miloš Novićev had two sons at the time of his death -- five year old Miljan (b. 1918) and nine-month old Puniša (b.1925). In 1933, at only sixteen years of age, Miljan Milošev Jokanović would fulfil his blood oath and avenge his fathers death by murdering the son of his killer.

Miljan Milošev Jokanović would follow his father into the communist party, become a prvoborac, a succesful soldier, and then finally one of the most respected and recognised Kuči in Yugoslavia. He also lead the search and liquidation operation of Cemi and his Komite in 1945 -- and had a final revenge for his fathers murder twenty years earlier.

-- World War Two --

Just like Batrić Nikolinin worshipped his uncle Tomo before he died, my grandfather Veljko Perov worshiped his older cousin Batrić the same way. Batrić Nikolinin was a well known underground communist from his teen years, and once the war began he became a prvoborac alongside his cousin Miljan and his wifes cousin Dragiša Ivanović. Batrić was the the assigned and trusted bodyguard for Dragiša Ivanovićs wife Mileva.

Batrić died in mysterious circumstances in mid 1942. The official story says that he was exectuded in a revenge attack near Gornja Vrbica by a group of local 'Četniks'. However the communist party gave him no post-phomoues awards and recognition, or support for his family post war as was the case with most partisans killed the occupier (and its local helpers).

My grandfather Veljko spent thirty years in court and at local party congresses trying to get Bratić and his family some recognition and support, but obviously there was a reason the party didnt want to open an investigstion. Eventually the local Podgorica Communists felt sorry for my grandfather and finally gave in -- giving his family financial recognition, aswell as my grandfather permission to build a memorial for his cousin Batrić at the sight of his execution at Gornja Vrbica.

The true reason behind Batrić's death is still a mystery, but nearly everyone agrees he was murdered by his own men. The most accepted theory is that he was killed because he failed to protect Dragiša Ivanovićs wife Mileva during a Četnik surprise attack in May of 1942.

Mileva would die from her injuries, and Dragiša would order Batrić' liquidated for his failure to save her. Other people claim that it was actually Batrić who killed Mileva. Heaps of rumours. Heaps of spys. Heaps of lies. Titos new Montenegro.
 
Njegos88:
@Brđanin шта знаш о Драгиши Ивановићу и Кучком батаљону?

Anyways, I didnt finish telling you my family history. I will write it down in dot points instead of paragraphs.

-- Communists Toma Radosav Jokanović and Miloš Novicev Jokanović were murdered on Rikavac by the Klemente in 1925.

-- Tomo did not have a male heir. However, his older brother Nikola Radosav did -- a son name Batrić who was born in 1914. Toma Radosav also had a younger brother named Pero Radosav who would have two sons following Tomas death -- Stevan Perov (b. 1929), and my grand father Veljko Perov (b.1931). Batrić idolized his pokojni uncle Tomo, and would mirror his path in life by becoming a soldier and a communist.

-- The other victim at Rikavac Miloš Novićev had two sons at the time of his death -- five year old Miljan (b. 1918) and nine-month old Puniša (b.1925). In 1933, at only sixteen years of age, Miljan Milošev Jokanović would fulfil his blood oath and avenge his fathers death by murdering the son of his killer.

Miljan Milošev Jokanović would follow his father into the communist party, become a prvoborac, a succesful soldier, and then finally one of the most respected and recognised Kuči in Yugoslavia. He also lead the search and liquidation operation of Cemi and his Komite in 1945 -- and had a final revenge for his fathers murder twenty years earlier.

-- World War Two --

Just like Batrić Nikolinin worshipped his uncle Tomo before he died, my grandfather Veljko Perov worshiped his older cousin Batrić the same way. Batrić Nikolinin was a well known underground communist from his teen years, and once the war began he became a prvoborac alongside his cousin Miljan and his wifes cousin Dragiša Ivanović. Batrić was the the assigned and trusted bodyguard for Dragiša Ivanovićs wife Mileva.

Batrić died in mysterious circumstances in mid 1942. The official story says that he was exectuded in a revenge attack near Gornja Vrbica by a group of local 'Četniks'. However the communist party gave him no post-phomoues awards and recognition, or support for his family post war as was the case with most partisans killed the occupier (and its local helpers).

My grandfather Veljko spent thirty years in court and at local party congresses trying to get Bratić and his family some recognition and support, but obviously there was a reason the party didnt want to open an investigstion. Eventually the local Podgorica Communists felt sorry for my grandfather and finally gave in -- giving his family financial recognition, aswell as my grandfather permission to build a memorial for his cousin Batrić at the sight of his execution at Gornja Vrbica.

The true reason behind Batrić's death is still a mystery, but nearly everyone agrees he was murdered by his own men. The most accepted theory is that he was killed because he failed to protect Dragiša Ivanovićs wife Mileva during a Četnik surprise attack in May of 1942.

Mileva would die from her injuries, and Dragiša would order Batrić' liquidated for his failure to save her. Other people claim that it was actually Batrić who killed Mileva. Heaps of rumours. Heaps of spys. Heaps of lies. Titos new Montenegro.
Kliknite za proširenje...
2. Кучко- братоношка (ком. капетан 1.кл. Дедић Насто)

Помоћник комаданта: капетан 2.кл. Ивановић Лабуд

Ађутант: капетан 2.кл. Прелевић Стеван

Бригадни свештеник: свештеник Дракуловић Милисав

Барјактар: водник 1.кл. Вујошевић Радослав

Болничари: сан. помоћници Вујошевић Миладин и Милан, сан.помоћник Секуловић Васо

Писар: водник Ђукић Тадија, наредник Ивановић Ново, наредник Павићевић Милета

Иследник: поручник Ивановић Марко

Саветник: учитељ Поповић Милета

Помоћник интенданта: војни чиновник 2.кл. Поповић Ново

1. Горњокучки батаљон :Комадант поручник Радуловић Живко и капетан Дракуловић Никола

Обавештајни официр: поручник Радоњић Михајло

Интендант: Крцуловић Јован

Писари: поднаредник Дракуловић Ђорђе, поднаредник Дракуловић Љубо

- Момчанска чета: Командир (водник Вујадиновић Петар па поручник Лаковић Богдан)
- Безјовска чета: Командир (поручник Вучевић Бошко)
- Љешанска чета: Командир (наредник Мијовић Радоња)
- Убалска чета: Командир (поручник Павићевић Вукајло)
- Дучићка чета: Командир (наредник Цековић Милош)

Доњокучки батаљон: Комадант капетан 2.кл. Рашковић Милета и поручник Поповић Станоје

3. Братоношки батаљон: Комадант капетан 2.кл. Рацковић Петко и поручник Ђукић
Блажо

Ађутант: водник 2.кл. Дурковић Момчило

Писар: Секуловић Секула

Интендант: рез. поручник Секуловић Бранислав

- Стравачка чета: Командир (наредник Прелевић Вуле)
- Присојачка чета: Командир (Чађеновић Милош)
- Доњобрскутска чета: Командир (наредник Секуловић Гавро)
- Заугалска чета: Командир (наредник Дедић Вуле)

4. Доњолучки батаљон: Комадант капетан Бакочевић Саво

- Пратећа чета: Командир (капетан 1.кл. Вујошевић Милета)
- Ивановићка чета: Командир (Ивановић Јован па поручник Ивановић Бранко и наредник Ивановић Никола)

1. Јуришни батаљон: Комадант Вукчевић Марко

- Медунска чета: Командир Ивановић Петар, пом.ком. Ивановић Филип


Evo ti formacije i komandanti Kučko-bratonožićke brigade.
 
IMG_20221023_184128.jpg
 
ИСТОРИЈА О КОЈОЈ СЕ ЋУТАЛО: Друго лице „народних хероја“ Сава Ковачевић – Злочини над цивилима и обрачун са СПЦ

Сава Ковачевић био је тзв. партизански командант Никшићког НОП одреда, а касније је именован за команданта Оперативног штаба НОП за Херцеговину. Команда „штаба“ била је у школи у Ластви, која постаје једно од највећих партизанских мучилишта и стратишта. Заједно са својим партизанима хладнокрвно је убијао и терорисао Србе: свјештенике СПЦ, крвне сроднике, дјевојке и жене, солунске добровољце, организаторе јунског устанка против усташа 1941. године, свједоке усташких злочина, интелектуалце, официре и подофицире Краљевине Југославије, жандарме, недужно становништво… Злочини које је починио са својим истомишљеницима догодили су се: у јануару, фебруару, марту и априлу 1942. године на простору: Требиња, Љубиња, Херцег Новог, Грахова, Никшића, Бањана, Голије, Пиве… Све терористичке акције планиране су у школи у Ластви, одакле су и упућиване тзв. казнене експедиције у поједине крајеве источне Херцеговине. Ту је формиран и први пријеки суд у Херцеговини и пале прве жртве тзв. партизанских истрага.

Терор Саве Ковачевића над свештеницима и монасима Српске православне цркве почео је на Бадњи дан 1942. године.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Бадњи дан 1942. године јеромонах манастира Косијерево Теофан Бејатовић. Јеромонах Теофан Бејатовић бачен је у јаму Врањача на Враћановићима. Јеромонах Теофан родом је из села Бодежишта, општина Гацко. Сава Ковачевић је наредио да се ухапси парох Вучедолски (Бањани) Васо Поповић. Парох Вучедолски ухапшен је код Гацка, а убијен на Богојављење 1942. године код Никшића. По убиству, његово тијело је бачено у јаму у Горњем пољу код Никшића.

По наређењу Саве Ковачевића убијен је на Благовијести 1942. године јеромонах Гаврило Дабић из манастира Жупа код Никшића. Његово унакажено тијело нађено је у јами Плоча код Драговољића.

На Јовањдан 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића у Бањанима јереј манастира Косијерево Ристо Јарамаз.

По наређењу Саве Ковачевића убијени су у фебруару 1942. године свештеномонаси из манастира Дужи у Требињској Шуми: отац Николај – јеромонах манастира Дужи, отац Евгеније монах манастира Дужи, отац Петар монах манастира Дужи, отац Михајло монах манастира Дужи. Почетком марта 1942. године убијен је по наређењу Саве Ковачевића код села Брани до ђакон из манастира Дужи Дамјан Зотовић.

Систематским убијањем свештеномонаха СПЦ – Епархије Захумско – Херцеговачке у јануару, фебруару и марту 1942. године од стране Саве Ковачевића и његове терористичке групе, желио се постићи циљ: Уништење националног и духовног (светосавског) идентитета Српског народа.

Поред убијања свештеника Српске православне цркве, Сава Ковачевић хладнокрвно насрће и на своје крвне сроднике Ковачевиће. Он је наредио 15. јануара 1942. године да се побију на Грахову његови сродници: Ковачевић Новица, судија из Никшића, Ковачевић Блажо, учитељ из села Спила, Ковачевић Марко, земљорадник из села Спила, Ковачевић Мирко, земљорадник из села Спила…

Срби из Љубомира нису знали ко им долази у фебруару 1942. године. По наређењу Саве Ковачевића његови комунисти хватају Србе земљораднике из села Љубомира и доводе на Радачки бријег, 27. фебруара 1942. године. На Радачком бријегу хладнокрвно су убијени пред својом родбином и комшијама од стране комуниста: Атељевић Пајо, Буднић Тривко, Лечић Милован, Лечић Гаврило, Ковач Јово, Ковач Бранко, Ковач Јанко, Ковач Раде, Ковач Вељко, Ковач Видак, Ковач Гојко, Ковач Душан, Кашиковић Крсто, Кашиковић Никола, Мијановић Крсто, Милић Пајо, Поповац Раде, Сушић Перо, Сорајић Тривко, Сорајић Перо, Томашевић Обрад.

По убиству Срба – земљорадника из Љубомира, Драгица Правица прилази мртвим Србима и сваком од њих пуца из пиштоља у главу. Сава Ковачевић и Драгица Правица ожалошћене Србе присиљавају да поред убијених Срба играју и пјевају.

Сава Ковачевић је наредио да се крајем фебруара 1942. године доведе из требињског села Тврдош путар Васо Поповчевић. Васо Поповчевић је успио да побјегне усташама са Придворачке јаме 23. јуна 1941. године. Сава Ковачевић није хтио да услиши молбу Душана Поповчевића и Риста Ружића, да пусти на слободу Васа Поповчевића. Оно што нису успјеле да ураде усташе на Придворачкој јами 1941. године, урадио је у требињској Ластви Сава Ковачевић – хладнокрвно је убио свједока геноцида на Придворачкој јами, путара Васа Поповчевића. Његово тијело пренесено је из Ластве на Петровдан 1942. године и сахрањено у православно гробље села Тврдош.
 
Brđanin:
Bilans Lijevih grešaka u Crnoj Gori. 1668 ljudi za koje se pouzdano zna da su stradala tokom Lijevih grešaka i još 116 spornih imena.
Ima još masu izgubljeni imena i ljudi koji se vode kao nestali, iako su ubijeni od komunista, ali se to vjerovatno nikada neće saznati.
Pogledajte prilog 1424597
Kliknite za proširenje...
Из које је књиге ова страница?
 
ПАРТИЗАНСКЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ БЕЗ СУДА И ПРЕСУДЕ НА ЦЕТИЊУ У НОВЕМБРУ 1944.

Текст пок проф. Предрага Вукића

Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас, послије 75 година, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната.
Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.
То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.
Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.
Стријељани без суда и пресуде:

ДР ЈОВАН ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ, професор Цетињске гимназије,
МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,
ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор Учитељске школе на Цетињу,
МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,
НИКОЛАЈ ДОРИОМЕДОВ, проф. цетињске Богословије,
ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор Цетињске гимназије,
МИХАИЛО ЗОРИЋ, проф. Цетињске гимназије,
АЛЕКСАНДРА МАТАНОВИЋ, проф. енглеског језика,
МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу,
ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,
ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик Цетињске гимназије,
МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ Цетињске гимназије,
НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, правник у финансијском одјељењу,
ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник,
МИЛЕВА БОРОЗАН, општински чиновник,
МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,
НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу,
ЉУБО ИЛИЈИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник
НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник
МИЛО ПРЉА, инжењер агрономије,
ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник Краљевске Југословенске војске,
ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,
МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник,
ВЈЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски инспектор,
НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, власник столарске радионице,
СТАНКО ФИЛИПОВИЋ.чувар манастирске шуме на Цетињу,
ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар
ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, инжењер грађевинарства

ПАРТИЗАНСКЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ НА ЦЕТИЊУ У НОВЕМБРУ 1944.
Проф. Предраг Вукић

Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској јуна 1944. и неумољиве офанзиве Црвене армије на руском ратишту услиједило је масовно потискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. год. партизанске војне снаге извршиле су заузимање свих градских центара у Црној Гори и спровеле успјешно протјеривање њемачких окупационих трупа из Црне Горе. На жалост, ослобођање од њемачке окупације и слом фашизма, као изразито тоталитарног и нечовјечног поретка, није истовремено означило успостављање новог, праведнијег и хуманијег друштвеног система који би се темељио на начелима парламентарне демократије и поштовању основних људских и грађанских права већ побједу бољшевизма који је слично фашизму укинуо парламентарну демократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе.Једна од основних карактеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у свим државама у којима је овај друштвени систем освојио власт је и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног поретка. Примјењујући методе својих идеолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељење за заштиту народа (ОЗН-а) за Црну Гору је састављало спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјеривања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијесу одступили са четницима а чија су имена била назначена на списковима за погубљење "неподобних". Као административни центар Црне Горе Цетиње у томе није могло бити изузетак већ само још један трагичан примјер који потврђује лењинско правило да нема и не смије бити милости према "класним непријатељима".
Дана 13. новембра 1944.године Цетиње су ослободили борци десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увече, према већ примљеном списку за егзекуцију ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља на Цетињу. Погубљени су:
1) Јоко Грујичић, директор учитељске школе на Цетињу.
2) Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга директора Јока Грујичића.
3) Др. Јован И Петровић-Његош, професор физике и хемије у цетињској гимназији.
4) Милева Петровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.
5) Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.
6) Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу.
7) Никола Бајов Почек, дипломирани правник.
8) Момчило Зековић, полицијски чиновник.
9) Иван Милачић, заступник фирме "Сигнер" на Цетињу.
10) Вуко Пејовић, општински чиновник.
11) Милева Борозан, општинска чиновница.
12) Василије Каписода, ученик гимназије.
13) Никола Милошевић, столар.
14) Вјекослав Андрејев, занимање непознато.
Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра ухапшено је још 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на коме је извршена предходна егзекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу. Погубљени су:
1) Илија Зорић, директор цетињске гимназије.
2) Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.
3) Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цетињској гимназији.
4) Марко Перов Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.
5) Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословенске војске.
6) Мило Прља, инжењер агрономије.
7) Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.
8) Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.
9) Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.
10) Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.
11) Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.
12) Александра Матановић, кћер цетињског апотекара Крста Матановића.
13) Ђуро Перишић, месар.
14) Вецеслав Вацек, полицијски агент.
Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗН-е стријељали су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са именима 42. грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28. имена. Сви ови грађани погубљени су без предходно спроведеног судског поступка. Одмах по извршеним егзскуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведсна имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због "сарадње са окупатором". За свакога од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду али је по наређењу мјесних "народних" власти убрзо повучен. Уствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком а нико од њих, колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.
Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња. Професор Илија Зорић рођен 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цетињу 1910. године а студије славистике у Кијеву. Био је професор књижевности у Цетињској гимназији (од 1914-1932), инспектор просвјетног одјељења Краљевске банске управе на Цетињу, директор Которске гимназије (од 1934-40.) а потом директор Цетињске гимназије (од 1940-44.) Активно је учествовао у културно-просвјетном животу Цетиња. Био је члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа "Записи" (од 1927-30.) и један од уредника "Записа" (од 1932-33.). Поред "Записа" сарађивао је у студији "Цетиње и Црна Гора" (Београд 1927.) и у зборнику "Алманах-шематизам Зетске бановине" (Сарајево 1931.). Писао је књижевне рецензије о многим нашим писцима, пратио рад цетињског Народног позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак штампе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.
Његов млађи брат Михаило Зорић, који је погубљен истог дана, рођен је на Цетињу 9. новембра 1900. Био јс професор историје у Цетињској гимназији (од 1925-1944 ). Написао је и објавио студију "Краљ Никола Пстровић Његош (младост и прве године владе)". Студија је објављена на Цетињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављене литературе и необјављене документације цетињског архива.
---------------
 
-----------
Професор Јоко Грујичић рођен је у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је професор француског језика у Цетињској гимназији (од 1914-1936.), в. д. директора Цетињске гимназије (од 1936-40.) и директор учитељске школес на Цетињу (од 1943- 44.). Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно са супругом Милосавом рођ. Кусовац.
Професор Николај Дориомедов рођен је 22. фебруара 1892. у Кијеву у породици Георгија Дориомедова и Анастасије рођ. Гроздов. Свршио је духовну академију у Кијеву 1916. Послије Октобарске револуције избјегао је у Југославију. Био је професор цетињске богословије (од 1921-26.) а потом професор богословије Св. Сава у Сремским Карловцима (од 1926-32 ). Одлуком Св. Синода од 19. августа 1932. премјештен је у цетињску богословију. По други пут био је професор цетињске богословије (од 1932-35.) а потом професор вјеронауке у Државној учитељској школи на Цетињу (од 1935-41.) За вријеме окупације (од 1941-44) био је професор вјеронауке у цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940. године одликован је Орденом Св. Саве В стспена. Стријељан је на Цетињу 15. новембра 1944. у 52. години живота.
Др Јован Петровић-Његош рођен је 14. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића-Његоша и Маке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу а нижу гимназију на Цетињу. Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разреда. Послије свршеног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријеме краљевине Југославије био је професор у поморским школама у Бакру и Дубровнику а затим је радио као професор гимназије у Косовској Митровици и у Београду док је у раздобљу од 1929-1932. године био суплент цетињске гимназије. У току окупације био је професор физике и хемије у цетињској гинмазији. Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 47. години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.
Дугогодишњи предсједник цетињскс општинс Томо Милошевић рођсн је 9. августа 1886. године на Цетињу у поро- дици Андрије С. Милошсвића и Киће рођ. Мартиновић. У др- жавну службу ступио јс 1. октобра 1905. и као судија цетињ- ског окружног суда наименован јс 3. новсмбра 1920. годинс за прсдсјсдника општинс. Афирмисао се као изузстно креативан и
предузимљив градоначелник. "За вријеме његовог предсје- дништва општина Цетиње осјетно јс пошла напријед. Прове- дено је финансијско и административно урсђење, подигнуте су двије модерне тржнице и јсдна основна школа, отворене су и предатс саобраћају нсколике важне улице, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну основну шко- лу, двоструко јс увећана елсктрична централа и набављен мате- ријал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улицс су засађенс разним дрвећем итд." (Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931. стр. 238.). Томо Милошсвић је активно учество- вао у разним културно-просвјетним и националним удру- жсњима. Одликован је орденима Бијслог орла В степена, Југос- ловснске круне VII и Румунском звијездом ИВ стспена. Ду- жност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије али не и у току окупације, па је самим тим нсјасно због чсга је погубљен када нијс сарађивао са оку- паторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Це- тињу у 58. години живота.
Мирко Драговић јс рођен 1896. године у Улцињу у по- родици историчара и професора Марка Драговића и Јслене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је завршио на Цетињу а потом се уписао на Правни факултет у Бсограду, који није завршио. У Подгорици покренуо је и уређивао нсдјељни лист "Глас Зетс", чији је први број изашао 3. маја 1928. године и који је послије двадссет бројева престао да излази, 5. јуна 1930. Филмско образовање је стекао у Берлину. Био је први црногор- ски школовани рсдитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм "Закон црних брда", који је 1928. године снимило прсдузсће "Деви филм" из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. у 48. години живота.
Марко Пламенац јс рођен 26. септембра 1885. год. у Бољсвићима у Доњој Црмници код Бара у породици Сава Пла- менца и Марије рођ. Кусовац. Био јс начелник финансијског одјељсња Краљевскс банске управе на Цетињу. Стријсљан је 14.
новембра 1944. године на Цетињу у 59. години жи- вота.
Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице рођ. Пејо- дшК. Студије права завршио је у Загребу. Био је чи- цовник финансијског одјељења Банске управе Сав- $ке бановине у Загребу, да би потом био постављсн за чиновника финансијског одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 14. нове- мбра 1944. године на Цетињу у 38. години живота.
Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио јс нижу гимназију и пош- тански техникум на Цетињу. Био је поштански инс- пектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зстске бановине, као и предсје- дник фудбалског клуба "Слога" из Цетиња. Стри- јељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.
Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радо- њић. Тачан датум рођења није познат. Био је поштан- ски инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стри- јељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.
Мило Прља је рођен уЉуботињу 1900. године у поро- дици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завр- шио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) јс свршио агрономију 1924. Уочи окупације био је чиновник пољопривредог одјељсња Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. године живота.
--------------
 
------------------
Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914.. го- дине у Чевским Ублима код Цетиња. По профссији био је пје- шадијски поручник краљевске југословснске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.
Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цети- њу 1897. год. Пуних осамнаест година био је послужитељ Це- тињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.
Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском Селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме Цстињског манас- тира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цстињу у 61. години живота.
Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стри-јељан је 15. новембра 1944. године на Цетињу у 46. години живота.
Александра Матановићје рођена 21. марта 1917. годи-не на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Мата-новића и Ане рођ. Петровић-Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Гимназију јс свршила на Цетињу 1936. године, а студијс енглеског језика у Београду 1940. Стријељана је 15. новсмбра 1944. на Цетињу у 27. години живота. Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, одступио је са четницима из Цетиња у новембру 1944. године и у одступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.
Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневним егзекуцијама није нам, на жалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима.
Све до данас званинна историографија третирала је процес епекуција извршених аа Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајсм 1944. годннв као својеврсну табу тему, непо- добну за темељно научно истрзживањс, па ова тематика до сада уопште није подробно изучена нити расвијетљена. Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција, барем званично, остала су непозната н непрозвана. Архивска грађа, која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем, остала је недоступна научној и националној јавности и послијс протока педесет година од ових трагичннх догађаја. Она се несумњиво чува у архиву МУП-а Црне Горе а дјелимично и у архиву МУП- а у Београду али њено кориштење у научнонстраживачке сврхе ни сада није могуће. Али све значајне личности из војно- политичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзе- куцијама, па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944. Нико од њих, што је заиста индикатнвно, није осуцио али ни одобрио ове егзекуције, вје- роватно зато јер је н њима било јасно да су оваква масовна стрнјељања била непотребна и бескорисна по интересе нове др- жавне власти. Дугогодишњи директор Историјсног института у Подгорици, академик доктор Димитрије Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и за вријеме ових дводневних егаекуција предсједник Среског народноослободи- лачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП на Цетињу. Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у Цетињском срезу, он је, природно, морао знати по- јсдиности које су претходиле овим егаекуцијама као и имена налогодаваца пројскгованих егаекуција, али јс све до својс смр- ти, 1995. годинс неумољиво и истрајно ћутао и своја сазнања о овим инфамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије. У том погледу једини изузетак је учинио генсрал-пуковник ЈНА и народни херој Блажо Јанковић, који се у интервјуу "Побједи" од 10. мар- та 1992. године, осврнуо и на дводкевне егзекуције на Цетињу. Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егаекутора ннје именовао. Дајемо извод из овог интервјуа у коме генерал Јанковић износи своје мишљење о овим егаекуцијама. Ово миш- љење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића, нико од народних хероја и високих војних и партиј- ских руководилаца НОП-а, уопште није дефинисао свој став прсма масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:
Директор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.
Када?
У току револуције.
Што убисте човјека?
Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда слабу оцјену. Био је строг, али правичан.
Само је то разлог?
Ништа друго.
Ко га је стријељао?
Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у мојој су били све дојучерашњи четници, мање-више. Ова бри- гада је формирана 1944. године. И њега убију ђаци-понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зда није направио. Да није нском дјс- војку преотео или нешто слично?
Ма није. Него ето тако...
(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, ге- нерал-пуновник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992., стр 16.)'
С правом нам се чини да у овом интервјуу има прили- чно произвољних и нетачних факата са којима се не бисмо мог- ли сложити. Спискове за погубљење грађана на Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе, нијесу састављали "дојучерашњи четници", већ официри ОЗН-е који су учествовали у НОП-у још од 1941. године. Егзекуције грађана осуђених на смрт, такође, нијесу извршили "дојучерашњи четници", у чију сс лојалност није ни имало повјерења, већ провјерени и фанатизовани ка- дрови КП, којима је интерес Партије био изнад свега, па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сро- дника. Изјава генерала Јанковића да су професоре Илију и Ми- хајла Зорића стријељали "ђаци понављачи", прикрива стварну суштину проблема. Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију, егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота нијс никада ни радила у просвјсти. Од 28. стријељаних грађана само је њих петоро било запослено у просвјетним установама. Зато се с правом поставља питање: због чега су и из којих разлога стријељани остали гра- ђани? На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор. Основна сврха ових егаекуција била је, нс само физичка ликвидација грађанства антикомунистичкс оријентације, всћ и стварање и ширење атмосфере страха и нс- сигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горс као и при- сиљавање градског становништва на безусловну лојалност. Ег- зекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи новс "народне власти" која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани "тековина НОБ-а и револуцијс" прими- јенити све, па и најсуровије методе, стриктно се руководсћи начелом “циљ оправдава средства".
Наша намјера је била да овим скромним прилогом ' двадесетосам недужних жртава црвеног терора на Цетињу сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестајс. Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са братоубилачким сагрешењима својих прсдака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород ("прсумљењс") свога на- рода осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са исто- ријске сцене. У том случају за наш народ вишс нема наде.
Смишљено и срачунато прикривањс и одобравање бра- тоубилачких покоља и огрешења у нашој прошлости увод јс у новс сукобе, нове неспоразуме, нова страдања, којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове Ис- тине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу на- ше будућности.
Предраг Вукић
 
Захвалност Врховног команданта Јосипа Броза Тита за стријељање Цетињана.Страна 365. ослобођење Цетиња и захвалност 10 црногорској ударној бригади, што ће рећи похвалио их је за стријељање 13. па су поновили 14. да га још више обрадују.
Није мала ствар кад те врховни командант похвали.
398587603_10229526319016662_4046682150281867050_n.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

leki1
Hrvatski zločini na Pagu
Odgovora
11
Pregleda
414
leki1
leki1
Mrkalj
KO KRIJE DRAZIN GROB? Diskusija o Drazinoj smrti, zlocini komunista su se desavali bez prestanka
2
Odgovora
31
Pregleda
560
Mrkalj
Mrkalj
zbiljaš
Kongres Srba u Hrvatskoj 1945. godine
Odgovora
15
Pregleda
418
zbiljaš
zbiljaš

Back
Top