Utorak, 30.06.2009. sati 19
Mladja ćera i ja se napokon vratismo s posla. Bio je baš naporan dan. Ne znam kako to dete uopšte posle 11 sati rada (misliti, knjižiti, buljiti u ekran,slagati cifre, telefonirati), može da sedne u kola i da vozi. Ja toliko obnevidim da oće da me zgaze i peške kad idem. Zato i ne vozim. Za loptu i vožnju sam ali baš totalni duduk. Iz tog razloga sam sebi obezbedila privilegiju da budem vožena. Pošto svi ukućani voze, osim dede, a hvala Bogu ima nas dosta, mogu lepo da se organizuju i da me voze kad ja to poželim.
Elem, stigosmo nas dve kući. Meš je napolju, dotrčava do kapije, cupka i laje dok ja otvaram istu da dete utera kola u dvorište. Zatim se mazi, pa trči do parkiranih kola da pozdravi ćeru, pa trk do kuće da presretne Mazu i Mašu (ljubomorna džukela). Otvaram vrata a njih dve laju li laju. Mislim, celo naselje zna kad dolazim kući. I da oću, kad Maca nije tu, negde da švrljnem, ne mogu od mojih milih ljubimaca. I tako, jedno deset minuta traje euforija zbog maminog dolaska u kojoj Meš juri Mašu po dvorištu koja je pak ukrala njegovu loptu, a Maza, kao pravi genije koristi to da se mazi i usput mi tako zvoca što kasnim s posla, grdje no svekrva.
Nisam mislila da uključim računar sve dok uveče ne udjem u kuću. Rekoh da skuvam kaficu, sednem i opustim se. Ukratko, to izgleda ovako. Dvorište popločano kamenom, puno ruža, puno ostalog cveća, travnjak,malo voća, dva trema (jedan veliki a drugi mali), fontana. Zamislila sam da lepo sednem, pijem kaficu, cveće miriše, gledam u njega, fontana žubori, psi pored mene. Devojke mi se pridruže i tako nas tri pričamo ili prosto blejimo. Rekoh sama sebi, da malo mislim o fotografijama i pisanju ako devojke ne budu raspoložene za razgovor, da malo budem sama posle celog dana Ljiljo, alo, treba mi, mama, sine, da li bi mogla, a šta sam platio, a šta sam dužan, fali mi papir, imam ideju, a šta ti misliš .....zahteva. Presvučem se i izlazim da u letnjoj kuhinji skuvam kafu kad..........oko moje vide sliku, skoči adrenalin od inspiracije i ja ne mogadoh da odolim. Pristavih kafu, pa trk po lap top, nosi na mali trem svu skalameriju, provrela kafa, zakuvam istu (za svo to vreme psi idu za mnom kao tri prikolice, samu sebe podsećam na voz). Sedam i pišem.
Svo troje su u dvorištu. Nailazi komšija, jedan stariji čovek koji se jako trudi da bude mlad. Znate onaj tip čoveka koji i u 70 godina ima da ide prav kao strela (još ako je niži muškarac ima da se ispravi i da ide na prstima), u farmerkama i patikama, sa osmehom na smežuranom licu, trudeći se da mu iz oka izbija vragolasti pogled svojstven dvadesetogodišnjacima. Ah, da, zaboravih na obavezni sako jarkih boja. Ovaj sad je bio cigla boje ali vuče na crveno sa malo dužim rukavima doduše, ali ne mari. Komšija je švaler nevidjeni. I mnogo mladji mogu da mu pozavite na bakama (a bogami i ženama srednjih godina) koje šeta ulicom. Sretnemo ga sa ženskom i lepo čuješ, jer govori glasno kao i svi ljudi koji slabije čuju, kako joj govori „Skinuću ti zvezde s neba, ti si moje sunce, moj mesec, pominje andjele .....“ dalje nisam čula jer se mimoidjosmo, a baš sam htela da ga pitam koju joj to pesmu recituje.
Ima jednu, lepa žena, višlja od njega, ali ljubav nema metar , tanka, sa dugom kosom. Komšija je samo skakutao oko nje. Podsećao me je na onog pevca kikireza (tako se kod nas u selu zovu a ne znam kod vas). Idu jedno pored drugog, a izmedju njih krošnja koju svako drži jednom rukom. Korača komšija sretan, osmeh mu na licu oko proteze vijori (reko ima da mu ispadnu zubi na asfalt), sve cupka na prstima kao da je pohadjao rusku baletsku školu, a ona se krošnja nakrivila na njegovu stranu zbog visinske razlike. Dugo su već zajedno.
I tako, nailaze oni ulicom, sa sve krošnjom punom ljubavi, i pravo nailaze na našu kapiju, koja je kako da kažem, šupljikava odnosno od kovanog je gvoždja i rešetkasta. Kad ga videše, prvo ga je ugledao Meš, moji psi jurnuše kao bez duše na kapiju. Laju, zapravo urlaju, koče ispred kapije, veru se prednjim nogama na ono kovako gvoždje, guraju glavu kroz rešetke. U tome prednjači naše najmladje, ali i najveće ljubimče, Meš. On, iako je mlad, izgleda zastrašijuće kada se iznervira. Propne se na kapiju, leva šapa mu je na zidu, desna na rešetki od kapije a glavu gura kroz rešetke sa sve razjapljenim čeljustima. Beli očnjaci sijaju, u očima neki lud pogled, dlaka nakostrešena, glas dubok. Maza i Maša se takodje propinju, laju. Maza nekim normalnim glasom, a Maša udari na visoko C.
I tako svaki put kada samo taj komšija naidje. A on još stane pa im priča, pita ih zašto laju na njega. Valjda hoće da pokaže ovoj mladici pored njega kako je hrabar, šta li. Mojim psima pena udara na usta dok on drži predavanje pred našom kapijom i pred dotičnom personom koja ga zadivljeno gleda.
Da li sam napomenula da MMM ne vole tog komšiju?
Mladja ćera i ja se napokon vratismo s posla. Bio je baš naporan dan. Ne znam kako to dete uopšte posle 11 sati rada (misliti, knjižiti, buljiti u ekran,slagati cifre, telefonirati), može da sedne u kola i da vozi. Ja toliko obnevidim da oće da me zgaze i peške kad idem. Zato i ne vozim. Za loptu i vožnju sam ali baš totalni duduk. Iz tog razloga sam sebi obezbedila privilegiju da budem vožena. Pošto svi ukućani voze, osim dede, a hvala Bogu ima nas dosta, mogu lepo da se organizuju i da me voze kad ja to poželim.
Elem, stigosmo nas dve kući. Meš je napolju, dotrčava do kapije, cupka i laje dok ja otvaram istu da dete utera kola u dvorište. Zatim se mazi, pa trči do parkiranih kola da pozdravi ćeru, pa trk do kuće da presretne Mazu i Mašu (ljubomorna džukela). Otvaram vrata a njih dve laju li laju. Mislim, celo naselje zna kad dolazim kući. I da oću, kad Maca nije tu, negde da švrljnem, ne mogu od mojih milih ljubimaca. I tako, jedno deset minuta traje euforija zbog maminog dolaska u kojoj Meš juri Mašu po dvorištu koja je pak ukrala njegovu loptu, a Maza, kao pravi genije koristi to da se mazi i usput mi tako zvoca što kasnim s posla, grdje no svekrva.
Nisam mislila da uključim računar sve dok uveče ne udjem u kuću. Rekoh da skuvam kaficu, sednem i opustim se. Ukratko, to izgleda ovako. Dvorište popločano kamenom, puno ruža, puno ostalog cveća, travnjak,malo voća, dva trema (jedan veliki a drugi mali), fontana. Zamislila sam da lepo sednem, pijem kaficu, cveće miriše, gledam u njega, fontana žubori, psi pored mene. Devojke mi se pridruže i tako nas tri pričamo ili prosto blejimo. Rekoh sama sebi, da malo mislim o fotografijama i pisanju ako devojke ne budu raspoložene za razgovor, da malo budem sama posle celog dana Ljiljo, alo, treba mi, mama, sine, da li bi mogla, a šta sam platio, a šta sam dužan, fali mi papir, imam ideju, a šta ti misliš .....zahteva. Presvučem se i izlazim da u letnjoj kuhinji skuvam kafu kad..........oko moje vide sliku, skoči adrenalin od inspiracije i ja ne mogadoh da odolim. Pristavih kafu, pa trk po lap top, nosi na mali trem svu skalameriju, provrela kafa, zakuvam istu (za svo to vreme psi idu za mnom kao tri prikolice, samu sebe podsećam na voz). Sedam i pišem.
Svo troje su u dvorištu. Nailazi komšija, jedan stariji čovek koji se jako trudi da bude mlad. Znate onaj tip čoveka koji i u 70 godina ima da ide prav kao strela (još ako je niži muškarac ima da se ispravi i da ide na prstima), u farmerkama i patikama, sa osmehom na smežuranom licu, trudeći se da mu iz oka izbija vragolasti pogled svojstven dvadesetogodišnjacima. Ah, da, zaboravih na obavezni sako jarkih boja. Ovaj sad je bio cigla boje ali vuče na crveno sa malo dužim rukavima doduše, ali ne mari. Komšija je švaler nevidjeni. I mnogo mladji mogu da mu pozavite na bakama (a bogami i ženama srednjih godina) koje šeta ulicom. Sretnemo ga sa ženskom i lepo čuješ, jer govori glasno kao i svi ljudi koji slabije čuju, kako joj govori „Skinuću ti zvezde s neba, ti si moje sunce, moj mesec, pominje andjele .....“ dalje nisam čula jer se mimoidjosmo, a baš sam htela da ga pitam koju joj to pesmu recituje.
Ima jednu, lepa žena, višlja od njega, ali ljubav nema metar , tanka, sa dugom kosom. Komšija je samo skakutao oko nje. Podsećao me je na onog pevca kikireza (tako se kod nas u selu zovu a ne znam kod vas). Idu jedno pored drugog, a izmedju njih krošnja koju svako drži jednom rukom. Korača komšija sretan, osmeh mu na licu oko proteze vijori (reko ima da mu ispadnu zubi na asfalt), sve cupka na prstima kao da je pohadjao rusku baletsku školu, a ona se krošnja nakrivila na njegovu stranu zbog visinske razlike. Dugo su već zajedno.
I tako, nailaze oni ulicom, sa sve krošnjom punom ljubavi, i pravo nailaze na našu kapiju, koja je kako da kažem, šupljikava odnosno od kovanog je gvoždja i rešetkasta. Kad ga videše, prvo ga je ugledao Meš, moji psi jurnuše kao bez duše na kapiju. Laju, zapravo urlaju, koče ispred kapije, veru se prednjim nogama na ono kovako gvoždje, guraju glavu kroz rešetke. U tome prednjači naše najmladje, ali i najveće ljubimče, Meš. On, iako je mlad, izgleda zastrašijuće kada se iznervira. Propne se na kapiju, leva šapa mu je na zidu, desna na rešetki od kapije a glavu gura kroz rešetke sa sve razjapljenim čeljustima. Beli očnjaci sijaju, u očima neki lud pogled, dlaka nakostrešena, glas dubok. Maza i Maša se takodje propinju, laju. Maza nekim normalnim glasom, a Maša udari na visoko C.
I tako svaki put kada samo taj komšija naidje. A on još stane pa im priča, pita ih zašto laju na njega. Valjda hoće da pokaže ovoj mladici pored njega kako je hrabar, šta li. Mojim psima pena udara na usta dok on drži predavanje pred našom kapijom i pred dotičnom personom koja ga zadivljeno gleda.
Da li sam napomenula da MMM ne vole tog komšiju?
