Милунка Савић
Buduća legenda
- Poruka
- 35.890
V
1.
Да, Маргита је погодила.
Видела пре мене оно што је, како обично бива, са стране било лакше увидети.
Поново сапуница: Матилда се уселила у моје срце не само као пријатељица или сестра.
Желим је. За читав живот. Да мени буде жена. Срамота ме пред Давидом због тих грешних мисли.
Задња мисао пред сан - она. Ни у сновима ме не напушта. Будим се знојем окупан, с њеним именом на уснама.
2.
CD „Српске песме“, Давид Леви, прим, уз пратњу Матилде Леви на харфи. Једноставног назива, али сложеног и узбудљивог музичког тумачења, мешавина изворног народног мелоса, џеза, и неког, само за њих двоје специфичног „зачина“, тајног састојка. Речју, као већ и сам спој ова два инструмента – магично.
****
Стигла је честитка и од Маргите, у виду шареног, дословно, ишараног њеним апстрактним цртежима, писамца:
„Само напред, господине-друже Furibondo De La Serna Guevara и госпођо Матилда - Ла Гуерриллера! Желим вам да звук с вашег CD оплови Земљину куглу, отисне се у Свемир и открије нове светове, као сваки неуморни истраживач!“
3.
Некад, замери Матилди што је пристала да да интервју.
-Што сам могла, кад ти ниси хтио?
-Тражили су мене, ја нисам хтео. Значи, није требало ни ти.
-Опрости, Давиде. Ја схваћам, нити ја љубим тај публицитет. Но, каткада, напросто мораш.
-Зашто морам? Ти, ако желиш, дај интервјуе, снимај, не браним ти, али за себе, немој мене уплитати.
-„Уплитати“? Та, ти си овдје главни, те већ „уплетен“ итекако.
-Е, то је оно што управо нисам хтео, бити уплетен. Ти, ако желиш, можеш слободно, али не преко мојих леђа.
-Какве су то ријечи!? Јеси ли ти одлучио снимити, и баш смо добро урадили?
-Јесам, али нисам пристао да то иде даље. Не желим да се било шта измакне контроли. Да нам узму душу, мир…
-Зашто би то било узимање мира? Не претјеруј. Стварно си каткада… Комплициран.
-Можда и јесам. Али, понављам: Хоћу свој мир, како нам је добро било, непознатима. А сад, хоће да нам броје залогаје, ниво шећера у крви, уздахе у постељи... Осећам се као на рендгену, или да нас ванземаљци проучавају. Ако је теби то пријатно, изволи.
-И ја то страшно мрзим, но, што ћеш, тако то иде, публика воли знати и приватан живот својих омиљелих...
-А ти се тек тако мириш с тим?! Е, ја не! Да ти више није пало на памет да дајеш интервјуе!
-Забранит ћеш ми?
-Не могу да забраним. Али, могу ли да – замолим? Да избегаваш барем та приватна питања.
-И избјегавам их, ако си замијетио, колико год могу.
-„Колико год можеш“. Не, него – апсолутно. Можеш. Та, ти си ваљда вешта у томе, забога! Прескочи. Помињала си да си са мном „срећна и задовољна“, како сам „најзначајнији човек у твом животу, и професионално и приватно“. Зашто?!
-А зашто, пак, и не смијем поменути? Зар то није истина?!
-Истина је. Али, шта то кога брига? То је само наша ствар! Сутра, кад крену да рију даље, да ли ћеш, упркос свему, бити у стању да се одбраниш?
-За што ме ти држиш, Давиде?! Та, наравно да ћу се успијети обранити! Зар мислиш да сам толико слаба?
-Не мислим. Напротив. Али зар не схваташ да то, просто, иде само. Колико год ти снажна била, машина је јача. Не ради се ту о твојој снази и вољи. Схвати: нећу, непријатно ми је. Не желим да цео „бели свет“ зна да смо нас двоје „срећни и задовољни“. То је само наша ствар.
Матилда дуго ћути, замишљена.
-Не љути се, Давиде. Знам ја добро. И зар мислиш да бих им допустила отићи толико далеко?
-Рекао сам. Колико год се ти трудила, ако се овако настави, трагају за пикантеријама, наћи ће начина. И зато…
-Их убудуће одбијати? Но, зар нећемо тако испасти надмени, уображени?
-Пред ким?! „Разочарати обожаваоце“. Ма, хајде. Много ми се срце цепа за неким „обожаваоцима“.
-То није бесловесна маса. Ти су слушатељи, поглавито изображени, културни, профињени.
-И нека су, али опет је то за нас непознати страни свет, којем ништа нисмо дужни. Дали смо им музику, и то је доста. Ја ништа друго ни желим нити сам дужан да им дајем. И сада, уистину, коначно – стоп! Ни речи више!
-Је ли то твоја задња?
-Јесте! Забрањујем ти да за овај CD дајеш више било какве изјаве – строг, озбиљан, и стамен, осећам му у гласу тај неки нарочито оштри тон, за њега некарактеристичан.
Матилдино дуго ћутање потврђује то.
-Добро. Нећу, ништа више. У вези с твојим CD.
„Твојим“ је посебно нагласила.
-Стани, Матилда, није он само мој. Без тебе, не бих ништа урадио. Као и увек. Не љути се. Али, ево, молим те да схватиш. Молим. Немој. А ти, ако хоћеш да снимаш, свој, сама, ја ти нећу бранити.
-Чекај, како и зашто сад, све тако, „твој“, „мој“, доиста? Та, ваљда, ако будемо радили, што је природније него да тебе зовем за сурадника? Нећеш ваљда одбити?
Дуга ћутња сад с Давидове стране.
-И све, све, још и некако – каже најзад - али кад поменуше „бивши ратник“... Шта је то, нека посебна мода, егзотика, да још више заголица машту публике?
Узме дубоко ваздух.
-Нећу, схвати за свагда већ једном: нећу да ми рију по приватном животу! Шта је то важно. Важно је, ваљда, како свирам, певам, и ова музика.
Опет, краћа тишина. Затим прилази јој, загрли је.
-Нећу одбити да свирам на твом CD. Како бих могао? Али уз услов да после ја немам ништа с публицитетом. А тебе бих поново замолио да се клониш помињања приватног. Важи? Зар је то тако тешко, мојој девојчици – да јој лаки пољубац.
-Важи – узврати Матилда истим - Та, доиста, зашто би се свађали око нечега што је неважно?
1.
Да, Маргита је погодила.
Видела пре мене оно што је, како обично бива, са стране било лакше увидети.
Поново сапуница: Матилда се уселила у моје срце не само као пријатељица или сестра.
Желим је. За читав живот. Да мени буде жена. Срамота ме пред Давидом због тих грешних мисли.
Задња мисао пред сан - она. Ни у сновима ме не напушта. Будим се знојем окупан, с њеним именом на уснама.
2.
CD „Српске песме“, Давид Леви, прим, уз пратњу Матилде Леви на харфи. Једноставног назива, али сложеног и узбудљивог музичког тумачења, мешавина изворног народног мелоса, џеза, и неког, само за њих двоје специфичног „зачина“, тајног састојка. Речју, као већ и сам спој ова два инструмента – магично.
****
Стигла је честитка и од Маргите, у виду шареног, дословно, ишараног њеним апстрактним цртежима, писамца:
„Само напред, господине-друже Furibondo De La Serna Guevara и госпођо Матилда - Ла Гуерриллера! Желим вам да звук с вашег CD оплови Земљину куглу, отисне се у Свемир и открије нове светове, као сваки неуморни истраживач!“
3.
Некад, замери Матилди што је пристала да да интервју.
-Што сам могла, кад ти ниси хтио?
-Тражили су мене, ја нисам хтео. Значи, није требало ни ти.
-Опрости, Давиде. Ја схваћам, нити ја љубим тај публицитет. Но, каткада, напросто мораш.
-Зашто морам? Ти, ако желиш, дај интервјуе, снимај, не браним ти, али за себе, немој мене уплитати.
-„Уплитати“? Та, ти си овдје главни, те већ „уплетен“ итекако.
-Е, то је оно што управо нисам хтео, бити уплетен. Ти, ако желиш, можеш слободно, али не преко мојих леђа.
-Какве су то ријечи!? Јеси ли ти одлучио снимити, и баш смо добро урадили?
-Јесам, али нисам пристао да то иде даље. Не желим да се било шта измакне контроли. Да нам узму душу, мир…
-Зашто би то било узимање мира? Не претјеруј. Стварно си каткада… Комплициран.
-Можда и јесам. Али, понављам: Хоћу свој мир, како нам је добро било, непознатима. А сад, хоће да нам броје залогаје, ниво шећера у крви, уздахе у постељи... Осећам се као на рендгену, или да нас ванземаљци проучавају. Ако је теби то пријатно, изволи.
-И ја то страшно мрзим, но, што ћеш, тако то иде, публика воли знати и приватан живот својих омиљелих...
-А ти се тек тако мириш с тим?! Е, ја не! Да ти више није пало на памет да дајеш интервјуе!
-Забранит ћеш ми?
-Не могу да забраним. Али, могу ли да – замолим? Да избегаваш барем та приватна питања.
-И избјегавам их, ако си замијетио, колико год могу.
-„Колико год можеш“. Не, него – апсолутно. Можеш. Та, ти си ваљда вешта у томе, забога! Прескочи. Помињала си да си са мном „срећна и задовољна“, како сам „најзначајнији човек у твом животу, и професионално и приватно“. Зашто?!
-А зашто, пак, и не смијем поменути? Зар то није истина?!
-Истина је. Али, шта то кога брига? То је само наша ствар! Сутра, кад крену да рију даље, да ли ћеш, упркос свему, бити у стању да се одбраниш?
-За што ме ти држиш, Давиде?! Та, наравно да ћу се успијети обранити! Зар мислиш да сам толико слаба?
-Не мислим. Напротив. Али зар не схваташ да то, просто, иде само. Колико год ти снажна била, машина је јача. Не ради се ту о твојој снази и вољи. Схвати: нећу, непријатно ми је. Не желим да цео „бели свет“ зна да смо нас двоје „срећни и задовољни“. То је само наша ствар.
Матилда дуго ћути, замишљена.
-Не љути се, Давиде. Знам ја добро. И зар мислиш да бих им допустила отићи толико далеко?
-Рекао сам. Колико год се ти трудила, ако се овако настави, трагају за пикантеријама, наћи ће начина. И зато…
-Их убудуће одбијати? Но, зар нећемо тако испасти надмени, уображени?
-Пред ким?! „Разочарати обожаваоце“. Ма, хајде. Много ми се срце цепа за неким „обожаваоцима“.
-То није бесловесна маса. Ти су слушатељи, поглавито изображени, културни, профињени.
-И нека су, али опет је то за нас непознати страни свет, којем ништа нисмо дужни. Дали смо им музику, и то је доста. Ја ништа друго ни желим нити сам дужан да им дајем. И сада, уистину, коначно – стоп! Ни речи више!
-Је ли то твоја задња?
-Јесте! Забрањујем ти да за овај CD дајеш више било какве изјаве – строг, озбиљан, и стамен, осећам му у гласу тај неки нарочито оштри тон, за њега некарактеристичан.
Матилдино дуго ћутање потврђује то.
-Добро. Нећу, ништа више. У вези с твојим CD.
„Твојим“ је посебно нагласила.
-Стани, Матилда, није он само мој. Без тебе, не бих ништа урадио. Као и увек. Не љути се. Али, ево, молим те да схватиш. Молим. Немој. А ти, ако хоћеш да снимаш, свој, сама, ја ти нећу бранити.
-Чекај, како и зашто сад, све тако, „твој“, „мој“, доиста? Та, ваљда, ако будемо радили, што је природније него да тебе зовем за сурадника? Нећеш ваљда одбити?
Дуга ћутња сад с Давидове стране.
-И све, све, још и некако – каже најзад - али кад поменуше „бивши ратник“... Шта је то, нека посебна мода, егзотика, да још више заголица машту публике?
Узме дубоко ваздух.
-Нећу, схвати за свагда већ једном: нећу да ми рију по приватном животу! Шта је то важно. Важно је, ваљда, како свирам, певам, и ова музика.
Опет, краћа тишина. Затим прилази јој, загрли је.
-Нећу одбити да свирам на твом CD. Како бих могао? Али уз услов да после ја немам ништа с публицитетом. А тебе бих поново замолио да се клониш помињања приватног. Важи? Зар је то тако тешко, мојој девојчици – да јој лаки пољубац.
-Важи – узврати Матилда истим - Та, доиста, зашто би се свађали око нечега што је неважно?
