Preoštro razmišljanje. Kada bi ljudi bili bezgrešna bića, onda bi moglo biti ispravno. Ali je činjenica da ćemo najmanje grešiti prema onima sa kojima nismo bliski. Razlog - distanca koja onemogućava greške. Ako neko pogreši namerno, onda je to uradio sa namerom da povredi. Vredi se izviniti. Uvek treba prihvatiti iskreno izvinjenje, osim, naravno, ako je povreda bila strašna. Ali to je već druga stvar. Čini mi se da ovde ne govorimo o povredama tipa ugrožavanje života te osobe i njoj dragih osoba, ili oduzimanje života ili otimaje dečka ili muža, odnosno žene ili devojke. I slične povrede koje nisu za opraštanje. Ako ste nekome nešto rekli ili uradili, svesno ili nesvesno, pa se pokajali, onda se treba izviniti, pošto to ta osoba želi da čuje, ali je na toj osobi da li će vam oprostiti ili ne. Vi nemate prava da podrazumevate oproštaj.
Ja jesam grešila i grešili su prema meni. One kojima nisam mogla da oprostim nisam zadržala u svojoj blizini, a koga sam ostavila, moram da praštam ili se barem trudim da praštam. Nema smisla biti sa nekim u kontaktu, a zamerati nešto. Ako ste nakon pogreške ostali, onda znači da ste spremni da je zaboravite i tako treba da bude. Svako kasnije pominjanje pogreške je zapravo maltretiranje. Čovek ne može da se ubije da bi vam pokazao da mu je žao, ako vam je već kazao da mu je žao. A laže onaj ko kaže da nikada nije pogrešio. Ili je preveliki egoista, pa svoje greške ne uočava.
Učim se praštati, učim se...nešto mi ne ide, ali svojski se trudim, to priznajem. 
i ne štedim sebe kada su u pitanju voljene osobe i prijatelji.
.
