forum romanum
Domaćin
- Poruka
- 3.055
Zabrana lobotomije
" Kada je švajcarski naučnik Gotlib Burkhart prvi put predočio proceduru nalik lobotomiji davne 1880. godine u Beču, naučna zajednica je odbacila kao varvarstvo. Šezdeset i devet godina kasnije, Antonio Moniz je za leukotomiju dobio Nobelovu nagradu i potporu najvećeg dela medicinskog sveta. Nije nastrano povezati uspeh „varvarske“ psihohirurgije u Evropi sa Zeitgeist-om tridesetih, uvreženim radikalizmom i glorifikovanjem ekstremnih mera koji su vladali javnim mnjenjem, ali to je opširnija tema za neku drugu priliku. Ono što vredi istaći jeste da je lobotomija i u jeku svoje popularnosti imala brojne protivnike, stručnjake i laike koji su se opravdano zgražavali nad njenom normalizacijom i preteranom spremnošću hirurga-inovatora da je upotrebe nad neposlušnom decom i tinejdžerkama koje su se protivile udaji, kakav je bio običaj u Japanu.
Međutim, sam otpor javnosti nije bio dovoljan da se upotreba leukotomije ukine ili bar kontroliše u većem delu sveta. Dok je Sovjetski Savez zakonom zabranio lobotomiju 1950. godine, ističući da se ona „protivi ljudskosti“, u zapadnoj Evropi i SAD-u zabrane su stigle tek sedamdesetih godina. Već od pedesetih na farmaceutskom tržištu postojale su jake alternative – Torazin, i danas smatran za najefikasniji poznati lek protiv šizofrenih simptoma, pojavio se već 1954. godine. Istovremeno, podaci o neefikasnosti lobotomije postali su nemogući za ignorisanje. Svega dvadeset posto slučajeva prijavilo je boljitak, a i među njima on je išao uz gubitak pamćenja, brzine kretanja, sposobnosti koordinacije i normalne socijalizacije. Lekari su postali manje spremni da svoje bivše pacijente, koje je direktor Psihijatrijskog instituta SAD imenovao „zombijima“, predstavljaju kao blistave slučajeve izlečenja.
Kako je javnost postajala svesnija ovih podataka, uz sve veći broj lekara koji su odbijali disciplinu ili je javno napadali, popularnosti lobotomije je odzvonilo. Ista ona zabavljena publika koja je bez daha posmatrala Frimenovo ekspertno rukovanje čekićem i lomilicom nad kapcima vezanih pacijenata umrtvljenih elektrošokovima, sada je pozivala na oduzimanje njegove lekarske licence.
Tišina: posthumni trag lobotomije
Period koji je povremeno nazivan „vekom lobotomije“ skončao je, ali njegovi sporedni akteri – sami pacijenti, oni koji su preživeli kasapski lek – ostali su u životu. Sklonjeni od očiju javnosti, naravno. Mentalne institucije u kojima je značajan broj ostavljen da provede ostatak života gledale su na njih kao na tragičan, neželjen podsetnik na brutalnost „zastarelih“ metoda koje su zdušno popularisali. „Niko ne želi da ih vidi. Oni tumaraju hodnicima i ne znaju gde idu, gube se nenamerno, naglo počinju da se smeju bez razloga… ne mogu da se sami obuku ili da odgovore na prosto pitanje. Deluju prazno.“
Širom sveta, školovani mladi lekari počinjali su rad u post-lobotomijskoj eri, i sa užasom i gađenjem posmatrali posledice „varvarskih metoda“. Širom sveta, popularnost lobotomije – instant rešenja za problematične ljude poput zatvorenika, zavisnika, političkih protivnika i neposlušne dece – ostavila je za sobom bespomoćne, oštećene ljude sa kojima porodice, institucije i medicina nisu znali šta da čine. Zato su ih čuvali u posebnim sobama i odeljenjima, prepuštene laganom starenju. Javnost je okrenula glavu. Bilo je lakše prvo veličati Frimenove egzibicije sa čekićem i ljudskim dušama, potom je bilo lakše besneti protiv njih; ali šta su mediji i lekari mogli da urade za one koji su efikasno „utišani“? A znajući efekte koje antipsihotici ostavljaju na svojim primaocima, da li smo zaista toliko sigurni da je Torazin razvijeniji i humaniji od lomilice?"
(preuzeto s`neta)
" Kada je švajcarski naučnik Gotlib Burkhart prvi put predočio proceduru nalik lobotomiji davne 1880. godine u Beču, naučna zajednica je odbacila kao varvarstvo. Šezdeset i devet godina kasnije, Antonio Moniz je za leukotomiju dobio Nobelovu nagradu i potporu najvećeg dela medicinskog sveta. Nije nastrano povezati uspeh „varvarske“ psihohirurgije u Evropi sa Zeitgeist-om tridesetih, uvreženim radikalizmom i glorifikovanjem ekstremnih mera koji su vladali javnim mnjenjem, ali to je opširnija tema za neku drugu priliku. Ono što vredi istaći jeste da je lobotomija i u jeku svoje popularnosti imala brojne protivnike, stručnjake i laike koji su se opravdano zgražavali nad njenom normalizacijom i preteranom spremnošću hirurga-inovatora da je upotrebe nad neposlušnom decom i tinejdžerkama koje su se protivile udaji, kakav je bio običaj u Japanu.
Međutim, sam otpor javnosti nije bio dovoljan da se upotreba leukotomije ukine ili bar kontroliše u većem delu sveta. Dok je Sovjetski Savez zakonom zabranio lobotomiju 1950. godine, ističući da se ona „protivi ljudskosti“, u zapadnoj Evropi i SAD-u zabrane su stigle tek sedamdesetih godina. Već od pedesetih na farmaceutskom tržištu postojale su jake alternative – Torazin, i danas smatran za najefikasniji poznati lek protiv šizofrenih simptoma, pojavio se već 1954. godine. Istovremeno, podaci o neefikasnosti lobotomije postali su nemogući za ignorisanje. Svega dvadeset posto slučajeva prijavilo je boljitak, a i među njima on je išao uz gubitak pamćenja, brzine kretanja, sposobnosti koordinacije i normalne socijalizacije. Lekari su postali manje spremni da svoje bivše pacijente, koje je direktor Psihijatrijskog instituta SAD imenovao „zombijima“, predstavljaju kao blistave slučajeve izlečenja.
Kako je javnost postajala svesnija ovih podataka, uz sve veći broj lekara koji su odbijali disciplinu ili je javno napadali, popularnosti lobotomije je odzvonilo. Ista ona zabavljena publika koja je bez daha posmatrala Frimenovo ekspertno rukovanje čekićem i lomilicom nad kapcima vezanih pacijenata umrtvljenih elektrošokovima, sada je pozivala na oduzimanje njegove lekarske licence.
Tišina: posthumni trag lobotomije
Period koji je povremeno nazivan „vekom lobotomije“ skončao je, ali njegovi sporedni akteri – sami pacijenti, oni koji su preživeli kasapski lek – ostali su u životu. Sklonjeni od očiju javnosti, naravno. Mentalne institucije u kojima je značajan broj ostavljen da provede ostatak života gledale su na njih kao na tragičan, neželjen podsetnik na brutalnost „zastarelih“ metoda koje su zdušno popularisali. „Niko ne želi da ih vidi. Oni tumaraju hodnicima i ne znaju gde idu, gube se nenamerno, naglo počinju da se smeju bez razloga… ne mogu da se sami obuku ili da odgovore na prosto pitanje. Deluju prazno.“
Širom sveta, školovani mladi lekari počinjali su rad u post-lobotomijskoj eri, i sa užasom i gađenjem posmatrali posledice „varvarskih metoda“. Širom sveta, popularnost lobotomije – instant rešenja za problematične ljude poput zatvorenika, zavisnika, političkih protivnika i neposlušne dece – ostavila je za sobom bespomoćne, oštećene ljude sa kojima porodice, institucije i medicina nisu znali šta da čine. Zato su ih čuvali u posebnim sobama i odeljenjima, prepuštene laganom starenju. Javnost je okrenula glavu. Bilo je lakše prvo veličati Frimenove egzibicije sa čekićem i ljudskim dušama, potom je bilo lakše besneti protiv njih; ali šta su mediji i lekari mogli da urade za one koji su efikasno „utišani“? A znajući efekte koje antipsihotici ostavljaju na svojim primaocima, da li smo zaista toliko sigurni da je Torazin razvijeniji i humaniji od lomilice?"
(preuzeto s`neta)
) je neizostavno korenito genetsko menjanje čoveka,ali da bi se to
