- Poruka
- 131.166
Oktobar je doplovio do pristaništa prave jeseni, a sa njime i školska godina uveliko prilazi prvom tromesečju. Ukoliko nekim slučajem krajem prethodne i nisu dobili spisak literature predviđene za obradu tokom narednog perioda, do sada su učenici osnovnih i srednjih škola sigurno već upoznati sa svime što ih čeka u naredna dva polugođa. Pravi je trenutak da prokomentarišemo famoznu školsku lektiru i uvek zanimljiv lični odnos koji gajimo prema njoj.
Kroz svakodnevnu komunikaciju sa mlađima, kolegama, čitanje istraživanja, anketa, komentara, kao i u okviru bibliotekarske prakse, ustanovila sam da manje-više svi imamo slične poglede i uspomene na ovaj nesumnjivo bitan deo procesa školovanja. Bez preterivanja mogu zaključiti kako se barem 85 % ljudi izjašnjava kao neko kome je lektira ostala u neprijatnom sećanju. Nisu je voleli, uglavnom ni (rado) čitali, smatraju izbor naslova neadekvatnim. Ključni argument većine glasi: nervira me i odbija sve što je „pod moranje“, a mnogi odlaze tako daleko da u propisivanju knjiga nastavnim planom i programom pronalaze opravdanje što danas ne čitaju, barem ne dela iz srpske književnosti. Koliko su sve te tvrdnje realno zasnovane, a koliko tek izgovor i kako objasniti svojevrsni fenomen (dugoročnog) odnosa prema „nametnutom“ štivu?
Na sledeću temu do sada su preduzeta brojna istraživanja i moguće je pronaći solidan broj stručnih tekstova, koji se bave ispitivanjem razloga za nemali broj đaka koji pružaju otpor lektiri. Naime, odnos prema knjizi razvijan tokom ranih faza obrazovnog procesa presudno utiče na kasniji, verovatno i doživotni. Pogrešan pristup lektiri može suštinski odrediti postojanje ili odsustvo nečije kulture čitanja. Zbog toga se Ministarstvo prosvete već godinama suočava sa raznovrsnim predlozima i ozbiljnim dilemama oko toga šta uvrstiti u (nove) programe, a šta odbaciti kao „već prevaziđeno“ i „nepotrebno“. Kako da deci i mladima približimo knjige, ali bez isuviše povlađivanja, već zadržavajući autoritet upućenijeg i merodavnijeg da ih upozna sa pravim, kvalitetnim sadržajima? Na koji način usmeriti čitalačke korake, ali im istovremeno ne ograničiti slobodu? Šta zaslužuje, a šta baš i nije najprikladnije da se nađe u čitankama?
Pitanja je zaista mnogo, a jedinstveno rešenje kao da se još uvek ne nazire. Zato je, možda, najbolje obratiti se sopstvenom iskustvu i prisetiti kako su i koje to lektire formirale naše današnje poglede na književnost, ali i život uopšte? Jesu li nam koristile? Šta bi promenili i zašto? Stoga je ono što sledi svojevrsna šetnja stazom đačkih sećanja i pokušaj da pokažem kako za odbojnost, zapravo, nema mnogo razloga.
Već prema uzrastu i nivou održive koncentracije, preovladavaju kraće forme poput pesmica (opet dobrih primera za učenje napamet i razvoj dikcije, izražajnog govora, osećaja za rimu i melodiku rečenice), priča i odlomaka proznih dela (na osnovu kojih se uvežbavaju osnove sopstvenog artikulisanja utisaka pri pogledu na okruženje: deskripcija, pre svega), a naročito narodnih umotvorima ili anegdota. Nisam sigurna kako sve to danas funkcioniše kod đaka dodatno opterećenih usvajanjem pravila dva-tri strana jezika, dok još uvek nisu čestito progovorili ni na maternjem.
Prva četiri razreda pohađala sam u drugoj polovini devedesetih. Moja generacija je još uvek koristila legendarne tvrdokoričene čitanke sa plavim vrapcem na naslovnici i izborom tekstova poput „Fifi, gledaj pravo“, pa vam je jasno koliko se takav program razlikovao od današnjeg, u kome elektronika i brzopotezno informisanje predstavljaju uobičajenu pojavu. Zaista ne mogu najbolje da se setim previše pojedinosti iz ovog doba svog života, jer mi škola nije donela upoznavanje sa knjigom, niti formirala odnos prema njoj, baš kao što sam i školsku biblioteku veoma retko koristila, usled članstva u gradskoj i sopstvenih kućnih „zaliha“. Čitanje za potrebe časova i kasnije mi je uglavnom bilo usputno. Iz (naj)mlađih razreda pamtim roman „Bela griva“ i njegov vrlo traumatičan završetak, razne pesmice koje sam obožavala da učim i znala veliki broj napamet (ali, zbog ružne boje glasa i previše brzog govora, nikada nisam bila kandidat za recitatora) – poput Danojlićeve „Gde je Cica?“, kao i narodne bajke, basne, poslovice…I „Alisu u Zemlji čuda“ koju dugo nisam uopšte razumela, mada mi je crtani oduvek jedan od najomiljenijih.
Lektira, čini mi se, tada još uvek nije dobila oblik u kome je obično podrazumevamo, radila se kroz učenje drugih veština i samim tim nije doživljavana kao prisila. Uostalom, ni predmet se do petog razreda ne zove Srpski jezik i književnost, već su u opticaju bile jedino prve dve reči. Ovo se menja kada na mesto učitelja dolazi predmetni nastavnik, pa KNJIŽEVNOST po prvi put izdvajamo i doživljavamo kao zasebni entitet. Istina, gramatike je od petog do osmog razreda bilo više nego ikada, ali se sama literarna dela nisu koristila isključivo kao priručna ilustracija za određeno jezičko pravilo. U tom smislu, već se pojavljuju nešto obimnije forme i raznovrsniji sadržaji, pa je u svakom narednom razredu bio obavezan najmanje jedan roman godišnje. Ne znam kako je sa ostalima, ali ja sam se zbog toga osećala nekako ponosito i važno.
Odlično se sećam prve prave lektire „Doživljaji Toma Sojera“ i ukoričene sveske koju mi je tata poklonio da u njoj pišem analize dela (dragocena navika koja će mi posebno koristiti na fakultetu). Usledili su „Robinzon Kruso“, „Hajduci“, „Orlovi rano lete“, „Ne okreći se, sine“, „Pop Ćira i pop Spira“…knjige uz koje sam se naglas smejala, drhtala od strepnje i straha, saosećala sa junacima i usvajala značajne životne lekcije. Nabavljane su uoči početka nove školske godine, u kompletima, tako da je bilo dovoljno vremena da se svaka pročita i pripremi. Pamtim i zbirke pripovedaka, naročito „Doživljaje Nikoletine Bursaća“ i „Baštu sljezove boje“, Andrićevu „Decu“ i „Na Drini ćupriju“, vrlo traumatične odlomke Ćosićevih „Deoba“ i Isakovićevu „Kašiku”, a od poezije „Plavi čuperak“ Mike Antića, kao i srpsku epiku. Još uvek znam da naizust izdeklamujem stihove o izdržljivosti starog Vujadina i malog Radojice, početku bune na dahije, prkosnom odgovoru vladike Danila, od žalosti prepuklom srcu majke Jugovića i uziđivanju nesrećne mlade Gojkovice u nestabilni Skadar na Bojani. Od toliko krvi i ratova se, izgleda, kasnije neizbežno dugo „oporavljamo“, iako su doživljeni samo na papiru. Jedini sastav na čiju temu nisam imala pojma šta i KAKO da pišem, bio je povodom pripovetke „Aska i vuk“, u tom trenutku mi nešto neinspirativne. Jedini put u dosadašnjem životu, nadahnuće je zatajilo, pa sam u praznu vežbanku ubacila cedulju sa izvinjenjem nastavniku i objašnjenjem da „nemam nikakvu dobru ideju“. Srećom, imao je razumevanja.
Pa, ipak, shvatanje lektire kao obaveznog, često suvoparnog štiva koje se taksativno (ob)razlaže na časovima, definitivno dobija takav oblik u ovom razdoblju školovanja. I koliko god bila razumljiva, čak poželjna, postupna analiza sa podelom na uvod-razradu-zaključak iliti naslov-radnju-poruku, imam utisak da je neophodno samo malo razigranosti i slobode, da bi se učenicima od još jednog zamornog dela gradiva pretvorila u dragu, istovremeno zabavnu i korisnu zanimaciju. Književno delo ipak NIJE samo još jedna nastavna jedinica, teorijska lekcija, pa koliko god bilo značajno nabubati rodove i vrste ili stilsko-izražajna sredstva (posebno za potrebe analiza i kasnijeg polaganja prijemnog ispita), daleko je bitnije u već tinejdžerskim umovima sklopiti pravu sliku o knjigama i njihovoj moći.
Naprosto, sedmi i osmi razred, kao prelazni po uzrastu i emotivnom, intelektualnom, društvenom buđenju koje označavaju, moraju predstavljati početak više analitičkog pogleda na sve, pa i literaturu. Tada je vreme da se o njoj počne zaista RAZMIŠLJATI, umesto suvog reprodukovanja, a za one koji (poput mene) nameravaju da upišu gimnaziju, ovo postaje i zaista neophodno. Jer, u srednjoj školi će doći do rotiranja ona dva člana sintagme kao naziva predmeta, ovoga puta u korist književnosti. Posebno kod gimnazija društveno-jezičkog smera, srpski, tj. gramatika u te četiri godine jedva da se i provuče (što, opet, donese teškoće i neizostavnu potrebu za privatnim časovima uoči sledećeg prijemnog) – ali, zato se čita mnogo i raznovrsno. Ne snalaze se svi podjednako u tome, veliki udeo ima sam profesor, ali za mene lično, gimnazija je bila pravi pravcati raj po pitanju načina obrade književnih tema kao, zapravo, presudne okolnosti pri kasnijem odabiru fakulteta.
Kroz svakodnevnu komunikaciju sa mlađima, kolegama, čitanje istraživanja, anketa, komentara, kao i u okviru bibliotekarske prakse, ustanovila sam da manje-više svi imamo slične poglede i uspomene na ovaj nesumnjivo bitan deo procesa školovanja. Bez preterivanja mogu zaključiti kako se barem 85 % ljudi izjašnjava kao neko kome je lektira ostala u neprijatnom sećanju. Nisu je voleli, uglavnom ni (rado) čitali, smatraju izbor naslova neadekvatnim. Ključni argument većine glasi: nervira me i odbija sve što je „pod moranje“, a mnogi odlaze tako daleko da u propisivanju knjiga nastavnim planom i programom pronalaze opravdanje što danas ne čitaju, barem ne dela iz srpske književnosti. Koliko su sve te tvrdnje realno zasnovane, a koliko tek izgovor i kako objasniti svojevrsni fenomen (dugoročnog) odnosa prema „nametnutom“ štivu?
Na sledeću temu do sada su preduzeta brojna istraživanja i moguće je pronaći solidan broj stručnih tekstova, koji se bave ispitivanjem razloga za nemali broj đaka koji pružaju otpor lektiri. Naime, odnos prema knjizi razvijan tokom ranih faza obrazovnog procesa presudno utiče na kasniji, verovatno i doživotni. Pogrešan pristup lektiri može suštinski odrediti postojanje ili odsustvo nečije kulture čitanja. Zbog toga se Ministarstvo prosvete već godinama suočava sa raznovrsnim predlozima i ozbiljnim dilemama oko toga šta uvrstiti u (nove) programe, a šta odbaciti kao „već prevaziđeno“ i „nepotrebno“. Kako da deci i mladima približimo knjige, ali bez isuviše povlađivanja, već zadržavajući autoritet upućenijeg i merodavnijeg da ih upozna sa pravim, kvalitetnim sadržajima? Na koji način usmeriti čitalačke korake, ali im istovremeno ne ograničiti slobodu? Šta zaslužuje, a šta baš i nije najprikladnije da se nađe u čitankama?
Pitanja je zaista mnogo, a jedinstveno rešenje kao da se još uvek ne nazire. Zato je, možda, najbolje obratiti se sopstvenom iskustvu i prisetiti kako su i koje to lektire formirale naše današnje poglede na književnost, ali i život uopšte? Jesu li nam koristile? Šta bi promenili i zašto? Stoga je ono što sledi svojevrsna šetnja stazom đačkih sećanja i pokušaj da pokažem kako za odbojnost, zapravo, nema mnogo razloga.
Počeci čitanja u osnovnoj školi
Čitanje i knjige zavolela sam još kao mala, znatno pre polaska u školu, tako da po tom pitanju za mene nije bilo ničeg novog na šta bih se navikavala. Zapravo, uglavnom sam se na časovima srpskog jezika dosađivala, dok su ostala deca iz odeljenja sricala prva slova, pa se učitelj trudio da me u međuvremenu uposli bilo čim drugim. Ipak, svoj slučaj ne smatram pravilom i sasvim je očekivano da većina roditelja ipak neće, niti bi trebalo da sili decu na učenje čitanja i pisanja, dok se predškolsko ili prvi razred ne postaraju za to – osim ukoliko sami klinci ne pokažu interesovanje (kao što je bilo sa mnom, ali ne i sa mojim mlađim bratom, npr.). S obzirom na to da se u nižim razredima akcenat stavlja na savladavanje osnova pismenosti (nažalost, jedino u teoriji, dok mnogi zapravo celoga života ne dosegnu njen elementarni nivo), propratni tekstovi uglavnom su u njihovoj službi. Dakle, postoje kao dobar primer i „vežbalište“ za diktate, čitanje naglas, prve pismene zadatke i slično.Već prema uzrastu i nivou održive koncentracije, preovladavaju kraće forme poput pesmica (opet dobrih primera za učenje napamet i razvoj dikcije, izražajnog govora, osećaja za rimu i melodiku rečenice), priča i odlomaka proznih dela (na osnovu kojih se uvežbavaju osnove sopstvenog artikulisanja utisaka pri pogledu na okruženje: deskripcija, pre svega), a naročito narodnih umotvorima ili anegdota. Nisam sigurna kako sve to danas funkcioniše kod đaka dodatno opterećenih usvajanjem pravila dva-tri strana jezika, dok još uvek nisu čestito progovorili ni na maternjem.
Prva četiri razreda pohađala sam u drugoj polovini devedesetih. Moja generacija je još uvek koristila legendarne tvrdokoričene čitanke sa plavim vrapcem na naslovnici i izborom tekstova poput „Fifi, gledaj pravo“, pa vam je jasno koliko se takav program razlikovao od današnjeg, u kome elektronika i brzopotezno informisanje predstavljaju uobičajenu pojavu. Zaista ne mogu najbolje da se setim previše pojedinosti iz ovog doba svog života, jer mi škola nije donela upoznavanje sa knjigom, niti formirala odnos prema njoj, baš kao što sam i školsku biblioteku veoma retko koristila, usled članstva u gradskoj i sopstvenih kućnih „zaliha“. Čitanje za potrebe časova i kasnije mi je uglavnom bilo usputno. Iz (naj)mlađih razreda pamtim roman „Bela griva“ i njegov vrlo traumatičan završetak, razne pesmice koje sam obožavala da učim i znala veliki broj napamet (ali, zbog ružne boje glasa i previše brzog govora, nikada nisam bila kandidat za recitatora) – poput Danojlićeve „Gde je Cica?“, kao i narodne bajke, basne, poslovice…I „Alisu u Zemlji čuda“ koju dugo nisam uopšte razumela, mada mi je crtani oduvek jedan od najomiljenijih.
Lektira, čini mi se, tada još uvek nije dobila oblik u kome je obično podrazumevamo, radila se kroz učenje drugih veština i samim tim nije doživljavana kao prisila. Uostalom, ni predmet se do petog razreda ne zove Srpski jezik i književnost, već su u opticaju bile jedino prve dve reči. Ovo se menja kada na mesto učitelja dolazi predmetni nastavnik, pa KNJIŽEVNOST po prvi put izdvajamo i doživljavamo kao zasebni entitet. Istina, gramatike je od petog do osmog razreda bilo više nego ikada, ali se sama literarna dela nisu koristila isključivo kao priručna ilustracija za određeno jezičko pravilo. U tom smislu, već se pojavljuju nešto obimnije forme i raznovrsniji sadržaji, pa je u svakom narednom razredu bio obavezan najmanje jedan roman godišnje. Ne znam kako je sa ostalima, ali ja sam se zbog toga osećala nekako ponosito i važno.
Odlično se sećam prve prave lektire „Doživljaji Toma Sojera“ i ukoričene sveske koju mi je tata poklonio da u njoj pišem analize dela (dragocena navika koja će mi posebno koristiti na fakultetu). Usledili su „Robinzon Kruso“, „Hajduci“, „Orlovi rano lete“, „Ne okreći se, sine“, „Pop Ćira i pop Spira“…knjige uz koje sam se naglas smejala, drhtala od strepnje i straha, saosećala sa junacima i usvajala značajne životne lekcije. Nabavljane su uoči početka nove školske godine, u kompletima, tako da je bilo dovoljno vremena da se svaka pročita i pripremi. Pamtim i zbirke pripovedaka, naročito „Doživljaje Nikoletine Bursaća“ i „Baštu sljezove boje“, Andrićevu „Decu“ i „Na Drini ćupriju“, vrlo traumatične odlomke Ćosićevih „Deoba“ i Isakovićevu „Kašiku”, a od poezije „Plavi čuperak“ Mike Antića, kao i srpsku epiku. Još uvek znam da naizust izdeklamujem stihove o izdržljivosti starog Vujadina i malog Radojice, početku bune na dahije, prkosnom odgovoru vladike Danila, od žalosti prepuklom srcu majke Jugovića i uziđivanju nesrećne mlade Gojkovice u nestabilni Skadar na Bojani. Od toliko krvi i ratova se, izgleda, kasnije neizbežno dugo „oporavljamo“, iako su doživljeni samo na papiru. Jedini sastav na čiju temu nisam imala pojma šta i KAKO da pišem, bio je povodom pripovetke „Aska i vuk“, u tom trenutku mi nešto neinspirativne. Jedini put u dosadašnjem životu, nadahnuće je zatajilo, pa sam u praznu vežbanku ubacila cedulju sa izvinjenjem nastavniku i objašnjenjem da „nemam nikakvu dobru ideju“. Srećom, imao je razumevanja.
Pa, ipak, shvatanje lektire kao obaveznog, često suvoparnog štiva koje se taksativno (ob)razlaže na časovima, definitivno dobija takav oblik u ovom razdoblju školovanja. I koliko god bila razumljiva, čak poželjna, postupna analiza sa podelom na uvod-razradu-zaključak iliti naslov-radnju-poruku, imam utisak da je neophodno samo malo razigranosti i slobode, da bi se učenicima od još jednog zamornog dela gradiva pretvorila u dragu, istovremeno zabavnu i korisnu zanimaciju. Književno delo ipak NIJE samo još jedna nastavna jedinica, teorijska lekcija, pa koliko god bilo značajno nabubati rodove i vrste ili stilsko-izražajna sredstva (posebno za potrebe analiza i kasnijeg polaganja prijemnog ispita), daleko je bitnije u već tinejdžerskim umovima sklopiti pravu sliku o knjigama i njihovoj moći.
Naprosto, sedmi i osmi razred, kao prelazni po uzrastu i emotivnom, intelektualnom, društvenom buđenju koje označavaju, moraju predstavljati početak više analitičkog pogleda na sve, pa i literaturu. Tada je vreme da se o njoj počne zaista RAZMIŠLJATI, umesto suvog reprodukovanja, a za one koji (poput mene) nameravaju da upišu gimnaziju, ovo postaje i zaista neophodno. Jer, u srednjoj školi će doći do rotiranja ona dva člana sintagme kao naziva predmeta, ovoga puta u korist književnosti. Posebno kod gimnazija društveno-jezičkog smera, srpski, tj. gramatika u te četiri godine jedva da se i provuče (što, opet, donese teškoće i neizostavnu potrebu za privatnim časovima uoči sledećeg prijemnog) – ali, zato se čita mnogo i raznovrsno. Ne snalaze se svi podjednako u tome, veliki udeo ima sam profesor, ali za mene lično, gimnazija je bila pravi pravcati raj po pitanju načina obrade književnih tema kao, zapravo, presudne okolnosti pri kasnijem odabiru fakulteta.
