Decenijama unazad, ama baš svake godine mediji nas obaveštavaju da se čelnici beogradskih pozorišta
žale na loš tretman gradskih vlasti i na smanjene budžete za tekuću godinu.
Skupština grada Beograda je osnivač 11 gradskih pozorišta (osim Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta)
i obavezna je da im obezbedi plate, komunalije, grejanje, održavanje zgrade, opreme, a novcem koji preostane od te
dotacije, pozorišta mogu da dopune svoju zaradu, da ga ulože u premijere, gostovanja i slično. Ali, ona ne ispunjava
te svoje obaveze već decenijama, pa pozorišta dobijaju umanjenu sumu novca za mesečne potrebe...
Ovih dana slušamo žalopojke da se skoro uopšte ne finansira kultura Srbije i da su pozorišta za ovu godinu dobila
zabrinjavajuće malo sredstava. Predstoji im kao i svake godine da se snalaze i da jure darodavce da bi preživela.
S obzirom da su pozorišta za ovu godinu dobila drastično umanjena sredstva, to će produbiti poteškoće sa kojima
se ove kuće susreću, opet zbog činjenice da rastu troškovi za plate zaposlenih, za grejanje, struju, vodu i ostale
dažbine. Nije čudo što su hramovi kulture postali preduzeća za izdavanje poslovnog prostora za tuđe promocije i
tuđe priredbe...
Naš narod bi rekao: "Sve je to štap i kanap".
Da vidimo šta kaže na ovu temu profesor na Akademiji umetnosti i dramaturg, Siniša Kovačević:
Predsednik skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje Siniša Kovačević izjavio je danas da je iznos sredstava za kulturu predviđena budžetom za 2023. godinu uvredljiv, jer se za to izdvaja tek malo više od pola procenta, odnosno 170. deo od ukupnog budžeta.
Kovačević je u pisanoj izjavi ocenio da je to malo novca i da je to „uvredljivo“ u odbrani digniteta nečega što bi trebalo da bude noseći stub identiteta svih građana jedne države.
Naveo je da se u Srbiji 50.000 ljudi bavi kulturom i da je 3.000 slobodnih umetnika „bukvalno gladno“.
Ukazao je da je važno da bude više novca za kulturu, jer će onda biti više knjiga u gradskim bibliotekama i folklornih društava, „a manje fizičkog i vršnjačkog nasilja, izvađenih slezina, polomljenih vilica i izmaknutih stolica ljudima koji bi tu decu trebalo da uvode u život“.
Kovačević je istakao da „male države ne brane identitet tenkovima, nego kulturom“.
Naveo je da je u Crnoj Gori zakonom regulisano da se za kulturu izdvaja 2,5 odsto budžeta, a po svetskim standardima država koja izdvaja za kulturu koliko Srbija smatra se državom koja nema kulturnu politiku, nego je kultura „svedena na nivo incidenta“.
„Svetski standard je 3,2 odsto i nemojte da vas lažu da je jedan odsto“, rekao je Kovačević.
Volela bih da prodiskutujemo o tome zašto je u Srbiji 3.000 slobodnih umetnika "bukvalno gladno"?
Da li mislite da se previše ljudi u Srbiji bavi kulturom?
Da li verujete da kada bi se odvajalo više novca za kulturu kod nas, da bi "bilo više knjiga, folklornih društava, a manje
vršnjačkog nasilja, izvađenih slezina, polomljenih vilica", kako to plastično opisuje S. Kovačević?
Da li je tačno da bi kultura trebalo da bude noseći stub identiteta svih građana jedne države, pa i ove naše?
I na kraju, da li biste i koliko novca dali ove godine za potrebe pozorišta Beograda?
Hvala na čitanju i dobrodošli na diskusiju.
žale na loš tretman gradskih vlasti i na smanjene budžete za tekuću godinu.
Skupština grada Beograda je osnivač 11 gradskih pozorišta (osim Narodnog i Jugoslovenskog dramskog pozorišta)
i obavezna je da im obezbedi plate, komunalije, grejanje, održavanje zgrade, opreme, a novcem koji preostane od te
dotacije, pozorišta mogu da dopune svoju zaradu, da ga ulože u premijere, gostovanja i slično. Ali, ona ne ispunjava
te svoje obaveze već decenijama, pa pozorišta dobijaju umanjenu sumu novca za mesečne potrebe...
Ovih dana slušamo žalopojke da se skoro uopšte ne finansira kultura Srbije i da su pozorišta za ovu godinu dobila
zabrinjavajuće malo sredstava. Predstoji im kao i svake godine da se snalaze i da jure darodavce da bi preživela.
S obzirom da su pozorišta za ovu godinu dobila drastično umanjena sredstva, to će produbiti poteškoće sa kojima
se ove kuće susreću, opet zbog činjenice da rastu troškovi za plate zaposlenih, za grejanje, struju, vodu i ostale
dažbine. Nije čudo što su hramovi kulture postali preduzeća za izdavanje poslovnog prostora za tuđe promocije i
tuđe priredbe...
Naš narod bi rekao: "Sve je to štap i kanap".
Da vidimo šta kaže na ovu temu profesor na Akademiji umetnosti i dramaturg, Siniša Kovačević:
Kovačević: Iznos sredstava za kulturu predviđena budžetom za 2023. godinu uvredljiv
Predsednik skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje Siniša Kovačević izjavio je danas da je iznos sredstava za kulturu predviđena budžetom za 2023. godinu uvredljiv, jer se za to izdvaja tek malo više od pola procenta, odnosno 170. deo od ukupnog budžeta.
Kovačević je u pisanoj izjavi ocenio da je to malo novca i da je to „uvredljivo“ u odbrani digniteta nečega što bi trebalo da bude noseći stub identiteta svih građana jedne države.
Naveo je da se u Srbiji 50.000 ljudi bavi kulturom i da je 3.000 slobodnih umetnika „bukvalno gladno“.
Ukazao je da je važno da bude više novca za kulturu, jer će onda biti više knjiga u gradskim bibliotekama i folklornih društava, „a manje fizičkog i vršnjačkog nasilja, izvađenih slezina, polomljenih vilica i izmaknutih stolica ljudima koji bi tu decu trebalo da uvode u život“.
Kovačević je istakao da „male države ne brane identitet tenkovima, nego kulturom“.
Naveo je da je u Crnoj Gori zakonom regulisano da se za kulturu izdvaja 2,5 odsto budžeta, a po svetskim standardima država koja izdvaja za kulturu koliko Srbija smatra se državom koja nema kulturnu politiku, nego je kultura „svedena na nivo incidenta“.
„Svetski standard je 3,2 odsto i nemojte da vas lažu da je jedan odsto“, rekao je Kovačević.
Volela bih da prodiskutujemo o tome zašto je u Srbiji 3.000 slobodnih umetnika "bukvalno gladno"?
Da li mislite da se previše ljudi u Srbiji bavi kulturom?
Da li verujete da kada bi se odvajalo više novca za kulturu kod nas, da bi "bilo više knjiga, folklornih društava, a manje
vršnjačkog nasilja, izvađenih slezina, polomljenih vilica", kako to plastično opisuje S. Kovačević?
Da li je tačno da bi kultura trebalo da bude noseći stub identiteta svih građana jedne države, pa i ove naše?
I na kraju, da li biste i koliko novca dali ove godine za potrebe pozorišta Beograda?
Hvala na čitanju i dobrodošli na diskusiju.
Poslednja izmena:
