Kao mačak sam se vrteo oko neotvorene kutije šećera očekujući kad je otvore da će u njoj biti ona velika. Nekada se dešavalo da u toj kutiji bude jedna velika kocka, greškom neisečena. Tu kocku je baba uvek ostavljala po strani, za mene, a ja sam u njoj uživao kao u najvećoj poslastici grickajući je da bi trajala što duže.
Majka je veoma često sa komšinicama sedela ispod loze i pila kafu sa kockom šećera na tacni dok su pričale kako su našem komšiji Miletu izrasli rogovi. Nisam razumeo tu priču ali sam naslonjen laktovima na sto ćuteći slušao. Priča me nije interesovala, sva moja pažnja bila je usmerena na kocku šećera. Kada bi njihov smeh postao glasan znao sam da je to prilika da iz njene šolje maznem kocku pa ako mi upali i još nekoj komšinici. Da sam zatražio dobio bih ja tu kocku ali meni je bio merak da čujem kako kažu dok ja istrčavam iz dvorišta,evo opet nam je drpio kocke. A ja sam odlazio sa osmehom u pravcu kuće komšije Mileta da vidim te rogove,međutim njih nije bilo. Pitao sam babu u poverenju zašto majka priča da komšija ima rogove kad ih ja ne vidim a ona se tako slatko nasmejali uz reči...ima,ima samo ih još ne vidi..
pa posle onako lice malo bridi...pa se zarumeni...
pa istopio bi se
a inace dajem,pa necu valjda biti sebicna...to je ruzno
