Naime, dekan FFUNS je zajedno sa još nekoliko profesora 26. avgusta ujutru došao na fakultet, promenio brave i naložio zatečenim studentima (ukupno njih devet) da napuste zgradu. U medijima smo mogli videti kakve su
deponije smeća unutra zatekli. Oni su došli na fakultet ne bi li ga očistili i spremili za predstojeći ispitni rok. Ono što se dalje dešavalo, Dinko Gruhonjić, besramno opisuje ovako u svom
tekstu:
Dekan, prodekan i još nekoliko nastavnika i zaposlenih prethodno su ranom zorom upali na fakultet, izbacili iz njega studente u blokadi, promijenili brave i zvali policiju. Pa onda i žandarmeriju. Pa su onda policajci i žandari prebijali studente i profesore tog fakulteta koji su pokušavali da se vrate u zgradu. I građane koji su im u tome pomagali. Tukli su ih pendrecima, štitovima, prskali biber-sprejem, bacali nekakve „topovske udare“… Sve po naređenju „dekana“. Na stranu što autor odbija kontekst situacije a to je uskoro godinu dana protivzakonito blokiranje zgrade fakulteta i sprečavanje većine studenata da studiraju i polažu ispite, on odbija da pomene i sve ostalo što je isprovociralo dekana i prinudilo ga da pozove policiju. Naime, studenti su (opet ponavljam – njih devet!) nakon što su izašli sa fakulteta preko svojih društvenih mreža krenuli odmah da pozivaju medije i građane da im se pridruže i pomognu im da se na fakultet opet vrate. Lupanje o vrata i puštanje muzike sa razglasa ispred je bilo propratno. Sada su dekana, koji im je poslednjih meseci stalno nudio dijalog, i profesore koji su došli sa njim proglasili za „blokadere“ protiv kojih se treba boriti. Neverovatna zamena teza. Ubrzo su se ispred fakulteta pojavili drugi profesori, poznati po prozapadnim stavovima i težnjama ka uticaju na vlast fakulteta, koji su se žalili da ne mogu da priđu svojim radnim mestima. Zanimljivo je da im to prethodnih meseci nije smetalo, dok je fakultet bio blokiran od strane studenata..
Naravno ispred fakulteta u Novom Sadu su uvek redovno viđeni Miran Pogačar, Miša Bačulov, Brajan Brković i njima slični dežurni blokaderi, političari iz redova opozicije. Postaje jasno da oni žele sukobe. Sukob generiše dramatične silke (tuče, hapšenja) koje ponovo privlače medijsku pažnju, nadomeštajući gubitak zainteresovanosti mnogih građana. Upravo u tim tenzijama leži njihova računica: svaki novi incident, svaka nova žrtva, prilika je da se obnovi narativ o „otporu“ i „revoluciji.“ Provociraj sukob pa proglasi represiju” je njihova tehnika mobilizacije. Ona funkcioniše tako što se žrtva simbolički privatizuje. Svako hapšenje, svaki sudski proces pa i disciplinska mera, odmah se prevodi u narativ “država guši slobodu”. Time se gubi razlika između zakonite primene pravila i autoritarne represije. Potom tu je i zamena svih mogućih teza. Državne institucije su nužno predstavljene kao agresori a organizatori protesta kao pasivne nevine žrtve, čak i kad je inicijalni povod incidenta došao sa njihove strane.
Erozija akademskog autoriteta i profesionalne odgovornosti
Svedočimo u nekim školama da pojedincima na naplatu dolazi bojkot nastave.
Raskidaju se ugovori profesorima koji su podržali proteste – naslov je sa
Nove.rs. Profesori pravdaju prekid ugovora tvrdnjom da su „podržali đake“ u blokadi i pokušavaju da svoje ilegalno ponašanje predstave kao moralni čin. To je potpuni paradoks. Nisu podržali đake nego su podržali zahtev za izborima i smenu vlasti. Što je, inače, sasvim opravdan zahtev ali ne u školi. Tvrdnja da deluju za dobrobit učenika potpuno je u sukobu sa stvarnim posledicama, jer blokada nastave oduzima deci vreme i obrazovanje. Čak i ako iza odluke o neproduženju ugovora stoji nečija odmazda, korišćenje toga da se opravda kršenje zakona dok se istovremeno traži zaštita od posledica je suluda interpretacija. Ako profesori tvrde da herojski „čuvaju đake“ i da ih za to treba nagraditi, država bi mogla da odgovori da i ona herojski sprovodi zakon, sankcionišući kršenje istog i štiteći đake i studente od loših uzora. Retorika heroizma bez spremnosti na stvarnu žrtvu i odgovornost nije samo paradoksalna, ona je besmislena i površna propaganda onih koji zataškavaju sopstvenu neodgovornost.
„Nova školska godina ne može da počne u postojećim uslovima.“ –
izjavio je profesor Fakulteta političkih nauka, Filip Ejdus za N1. Posebno je problematično kada profesori daju sebi pravo da proglašavaju ovakve presedane. To postavlja ozbiljno pitanje odgovornosti i uloge profesora. Oni nisu politički lideri, nisu izabrani predstavnici građana, već ljudi sa vrlo konkretnim profesionalnim pozivom a to je da predaju i edukuju mlade. Ako se akademska pozicija koristi da se de facto suspenduje rad obrazovnih institucija, to nije čin slobodnog mišljenja, već samovoljno stavljanje iznad institucija i društva. Ako se takva logika normalizuje, dolazimo do apsurda u kome sutra svako može da kaže da „sve treba da stane“ jer je to njegov subjektivni politički osećaj. Profesor, time što prekida nastavu i poziva na opštu obustavu, zapravo poništava sopstvenu profesiju i urušava poverenje u obrazovni sistem. To je oblik suštinski neodgovornog i kriminalnog ponašanja. Alarmantna je rastuća polarizacija unutar same akademske zajednice. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu blokaderi traže ostavku dekana zbog toga što pokušava da omogući da se hiljade prijavljenih ispita nesmetano realizuje?! Ono što bi trebalo da bude elementarna odgovornost i dužnost univerzitetske uprave, obezbeđivanje uslova za nastavu i ispite, interpretira se kao razlog za smenu. Ovakvo postupanje ne samo da cepa zajednicu profesora, već i sam korpus studenata i učenika. Jedni se mobilišu da postanu protagonisti otpora, dok se drugi, izlažu stigmatizaciji i simboličkom isključivanju.
Situacija u kojoj se univerzitetski profesori i deo nastavnog kadra otvoreno svrstava u logiku političkog voluntarizma može se s pravom nazvati jednom vrstom epske izdaje. Jer, ono što je ovde najtragičnije nije sama blokada kao metod, već činjenica da autoriteti, oni od kojih se očekuje da štite i oblikuju mlade, upravo mlade koriste kao instrument u tuđim obračunima. To je izdaja samog temelja prosvetne misije. Nisam najsigurnija kome sve ovo ide na čast ali jedno je izvesno: ono što se danas odvija nema gotovo nikakve veze sa boljitkom za građane i državu, niti sa istinskom transformacijom društva. Mladi na ovaj način ne stiču znanje niti političku zrelost, oni doslovno traće svoje dane, učeći lekciju da je obrazovanje manje važno od performansa i spektakla.
Posledice?
Tek ćemo se suočiti sa pitanjem: koliku će cenu društvo morati da plati kada se pokaže da je i onako poljuljan obrazovni sistem dodatno urušen. Prvog septembra nas je već dočekala slika gde srednjoškolci u klupi sede okrenuti leđima ka nastavniku. Da nije tužno bilo bi tužnije. Pitanje koje tek stoji pred nama jeste i cena koju će država platiti da bi se iz ovakve spirale izvukla. Ukoliko se destabilizacija nastavi, logično je očekivati da će politički vrh pokušati da kupi privremeni mir kroz nove ustupke spoljnim centrima moći, prvenstveno Evropskoj uniji. To znači da će unutrašnja konfuzija biti korišćena kao pregovarački kapital na štetu suvereniteta i dugoročnih interesa građana. Time se unutrašnja kriza pretvara u spoljašnji alat pritiska, što je dvostruka erozija, i obrazovnog sistema i državnog integriteta.
Dakle, pred nama stoji niz posledica: urušavanje kvaliteta obrazovanja, produbljivanje društvenih podela, stvaranje generacije samoživih mladih bez osećaja odgovornosti i poštovanja, konačno, slabljenje državne pozicije u međunarodnom poretku. Sve to u ime spektakla i, ispostaviće se, sve zarad potrebe da se „kuso i repato“ političke opozicije sabere pod jednu šljivu u akademskom dvorištu, tražeći izbore za parlament tamo gde bi trebalo da se polažu ispiti.
Ransijer je pisao da se politika događa onda kada oni koji nemaju pravo da govore progovore. Ali ovo nije politika, ovo je njena perverzija: ovde govore samo oni koji imaju moralni mikrofon, dok svi ostali bivaju označeni kao nevidljivi, neutralni, nesvesni ili čak saučesnici njihovog viđenja zla.
Katarina Antonić
