Uzite se u pamet. (Ne, nije pravopisna greška, u pitanju je moj banacki).
Koliko ste spremni da trpite?
Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina nas laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.
Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati… Znate.
Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. "Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore..." Ovih dana vlast nas je – a u skladu s idejama koje se svetom šire ko požar – naterala da se setimo da nas je već jednom obukla u uniforme, ko da smo u gulagu, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a.
Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio je prorok.
Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, al bukvalno svakog, sam dobila komentar: a šta mi tu možemo, samo da ćutimo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku, i sutra, ako kažu na tv-u da treba i lonac na glavu da staviš, ti ćeš i lonac nositi.
Zato i mogu da te vozaju ko malog majmuna jer “mi tu ništa ne možemo, osim da ćutimo”. Danas uniforma, sutra ko zna šta?
Uzite se u pamet!
Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.
E, Srbijo moja pod šljivama.
Imam porekla ko cigan kumova, al samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao.
Znam da Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se poturi pod nos. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima – priznajem, i sama sam kriva – ne znajući da je “Viking” bilo zanimanje, ne kompletan narod, koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padne bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje – Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao – osim možda po habsburškim granicama jedno vreme – već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.
Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore.
Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.
Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti – biti svinja.
Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.
Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.
Koliko ste spremni da trpite?
Većina će reći, ma ni za jotu, ali većina nas laže. U životu se i svetu volimo predstavljati drugima kao veliki i moćni, i nedodirljivi. Kao, nas ništa ne dotiče. Mi ne odstupamo ni za crtu. Iznad smo takvih stvari.
Postojalo je vreme kad sam i sama to mislila o sebi. Bila sam sigurna da sam dovoljno jaka da se oduprem ma čemu se život na mene bacio. Na kraju se ispostavilo kiselo grožđe, da sam samo mislila da jesam. A misliti i cveće brati… Znate.
Ima toliko sitacija iznad kojih pokušavamo da budemo, i raspolažemo sa hiljade izgovora. Čovek ni u čemu nije bolji nego u nalaženju izgovora. "Ne mogu sad, nije pravo vreme, moglo bi bit i gore..." Ovih dana vlast nas je – a u skladu s idejama koje se svetom šire ko požar – naterala da se setimo da nas je već jednom obukla u uniforme, ko da smo u gulagu, zatvoru ili, naravno, kod Orwell-a.
Kod Orwell-a smo, odavno. Čovek nije bio pisac, bio je prorok.
Elem, pričala sam s nekim ljudima odonda, i od svakog, al bukvalno svakog, sam dobila komentar: a šta mi tu možemo, samo da ćutimo. Svakom, bukvalno svakom sam rekla: baš zato što tako misliš, sad nosiš tu masku, i sutra, ako kažu na tv-u da treba i lonac na glavu da staviš, ti ćeš i lonac nositi.
Zato i mogu da te vozaju ko malog majmuna jer “mi tu ništa ne možemo, osim da ćutimo”. Danas uniforma, sutra ko zna šta?
Uzite se u pamet!
Mi možemo svašta. Svako od nas ima kuku i motiku u šupi. Samo smo zaboravili da se to može rabiti u još koju svrhu osim plevljenja bašte.
E, Srbijo moja pod šljivama.
Imam porekla ko cigan kumova, al samo ovu zemlju osećam svojom. Možda vuče neki gen još od Čarnojevića, ko bi ga znao.
Znam da Srbi nekad nisu trpeli makaršta i sve što im se poturi pod nos. Znam da su dizali bune i ustanke i bez pardona na mačeve nabadali kraljeve. Danas se ljudi smeju Vikinzima – priznajem, i sama sam kriva – ne znajući da je “Viking” bilo zanimanje, ne kompletan narod, koji su uglavnom bili farmeri. Smejemo im se jer su svoje zemlje izvrgli ruglu, dozvolili da padne bez kapi prosute krvi, da je na tacni daju uzurpatorima. Ali, retko se koji Srbin smeje – Srbima. Možda zato što Srbin nikad nije bio posao – osim možda po habsburškim granicama jedno vreme – već narod, i taj narod se u brk smejao velikim silama i nepravdi, ne pitajući koliku će cenu za drskost platiti. I, baš zato što nikad za cenu nisu pitali, kroz istoriju su mnogi put bili nagrađeni: slobodom, pobedom u ratu, istinom.
Nekada, Srbi nisu nalazili izgovore.
Danas imam utisak da je to sve što rade. I, dokle god se budemo frljali izgovorima, ima da nam bude sve gore, dok na kraju ne završimo u blatu s ostalim svinjama.
Ali pa dobro, reći će mnogi leftičari, politički korektni, feminazi, vegani, napredni i osvešćeni: svinja je plemenita životinja. Nema se potrebe stideti – biti svinja.
Slažem se. Evo ruke: vi ostanite u blatu s njima.
Mi bi se makli. Malo, onako, znate, zaudara.
