Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
Новинарски “подвиг симпатичне и перспективне Бранкице Станковић” која је успела да “убеди” Владимира-Бебу Поповића да се исповеди пред камерама телевизије Б92, значи да су закопане ратне секире и постигнут мир између Верана Матића и најпознатијег инсајдера у нас, зарад “виших циљева”. Веран је заборавио да је сумњичио Поповића што је, не тако давно, Београд освануо излепљен сликама са Матићевим ликом због, како се говоркало, на баш чистих радњи приликом приватизације популарне и мени драге ТВ и радио-станице. То се сазнало када се сазнало да први човек Деведесетдвојке, усред Вашингтона на званичном скупу, питао премијера Зорана Ђинђића, како то да “најзаслужнији медиј за демократске промене у Србији” мора, као и остали, да конкурише за националну фреквенцију, и добио одговор да се за заслуге добијају признања и одличја, а фреквенције по закону.
И тако, захваљујући “храбром уређивачком потезу” ТВ Б92, и сталном бацању песка у очи слушаоцима Радија Б92 петком, узбуркао се део српског јавног мњења, а богами и неке невладине организације, са неизбежном Биљаном Ковачевић-Вучо.
Напетост и даље траје. Иако је прошло више од месец дана од тог сведочења, новине и недељници у насловима се питају ко је из БИА адио за ЦИА, и шта су то наши шпијуни, у лаптопу, носили Американцима. На неким телевизијама незаобилазно питање за сваког госта је “Како вас је дојмио Бебин интервју?” Изјашњавање о “Инсајдеру” је обавезно.
Дакле, инсајдер је неко ко зна важне ствари али их не саопштава док би то могло да му нашкоди. Када више није у игри отвара душу и открива оно што је знао много раније. А ‘дувачи у пиштаљку’ говоре о ономе што знају и када су свесни да могу да доживе непријатности. Зато су неки функционери, министри, председници разних комисија проговорили сада, јер су бивши.
Ово појашњење, међутим, погодило је неке правне стручњаке који у недостатку аргумената користе опробани метод омаловажавања, етикетирања, претњи судом. Њихова проевропска оријентација и домаће васпитање им допуштају да познату и угледну новинарку и колумнисткињу стављају под знаке навода, дајући себи за право да говоре о “такозваном уводном коментару” и наводној зависти Љиљане Смајловић на новинарски успех младе колегинице Станковић. Нису изостале ни претње судом, а тек када се отворе тајни досијеи, “видеће се ко је госпођа Смајловић”, закључују правници за демократију и људска права, као да знају шта пише у тим досијеима.
У реаговању на текст “Осми путник” потписани правници импутирају да госпођа Смајловић брани неке “своје јунаке”. Који су то јунаци, нису навели али су се определили за свог јунака и оптужили аутора уводника да “оживљава најпримитивније теорије завере чиме онемогућава проверавање онога што је и њихов ‘дувач у пиштаљку’ рекао.”
Потписници димне бомбе се питају “ко је та Љиљана Смајловић?” На то питање може да одговори сваки читалац НИН-а: један од наших најугледнијих новинара.
А ја се питам ко је та Биљана Ковачевић-Вучо? Има ли теме у коју се она не разуме? Колико кошта да мало заћути?
Звонко Пантић
Пензионисани директор Радија Студио Б
И тако, захваљујући “храбром уређивачком потезу” ТВ Б92, и сталном бацању песка у очи слушаоцима Радија Б92 петком, узбуркао се део српског јавног мњења, а богами и неке невладине организације, са неизбежном Биљаном Ковачевић-Вучо.
Напетост и даље траје. Иако је прошло више од месец дана од тог сведочења, новине и недељници у насловима се питају ко је из БИА адио за ЦИА, и шта су то наши шпијуни, у лаптопу, носили Американцима. На неким телевизијама незаобилазно питање за сваког госта је “Како вас је дојмио Бебин интервју?” Изјашњавање о “Инсајдеру” је обавезно.
Дакле, инсајдер је неко ко зна важне ствари али их не саопштава док би то могло да му нашкоди. Када више није у игри отвара душу и открива оно што је знао много раније. А ‘дувачи у пиштаљку’ говоре о ономе што знају и када су свесни да могу да доживе непријатности. Зато су неки функционери, министри, председници разних комисија проговорили сада, јер су бивши.
Ово појашњење, међутим, погодило је неке правне стручњаке који у недостатку аргумената користе опробани метод омаловажавања, етикетирања, претњи судом. Њихова проевропска оријентација и домаће васпитање им допуштају да познату и угледну новинарку и колумнисткињу стављају под знаке навода, дајући себи за право да говоре о “такозваном уводном коментару” и наводној зависти Љиљане Смајловић на новинарски успех младе колегинице Станковић. Нису изостале ни претње судом, а тек када се отворе тајни досијеи, “видеће се ко је госпођа Смајловић”, закључују правници за демократију и људска права, као да знају шта пише у тим досијеима.
У реаговању на текст “Осми путник” потписани правници импутирају да госпођа Смајловић брани неке “своје јунаке”. Који су то јунаци, нису навели али су се определили за свог јунака и оптужили аутора уводника да “оживљава најпримитивније теорије завере чиме онемогућава проверавање онога што је и њихов ‘дувач у пиштаљку’ рекао.”
Потписници димне бомбе се питају “ко је та Љиљана Смајловић?” На то питање може да одговори сваки читалац НИН-а: један од наших најугледнијих новинара.
А ја се питам ко је та Биљана Ковачевић-Вучо? Има ли теме у коју се она не разуме? Колико кошта да мало заћути?
Звонко Пантић
Пензионисани директор Радија Студио Б